Čin treći: Lustracija

Druga etapa karijere Paradise Losta je sasvim prijemčiva ako ste otvorenog uma i date šansu pločama od 1997. do 2002. godine, kada upravo kreće lustracija metamorfoze i povratak teškom zvuku. Izgleda da je za takav potez zaslužna muzika koju su članovi benda slušali kao tinejdžeri, grupe kao što su Black Sabbath ili Candlemass. Tako je barem objasnio Greg Mackintosh.

Paradise Lost (2005)
★★★★☆

Paradise Lost je na desetom izdanju pružio gitarski prijemčiv gothic metal jednostavnih i žestokih rifova sa primesama elektronike i klavijatura. Doduše, zvuk i produkcija su manje moderni i ispeglani u odnosu na „Symbol of Life”, dok je atmosfera za nijansu više tužnija i hladnija od prethodnika.     

Mirni tonovi klavijatura otvaraju album koje nije tako spektakularno kao na numeri „Enchantment” pre deset godina. Posle otprilike jedne minute, kao eksplozija uleće žestok gitarski rif i bariton. Okolnosti se ponovo smiruju i pesma se završava dopadljivim refrenom i zavodljivom melodijom. Tako zvuči „Don’t Belong”, jednostavno i dobro.

Sledeća stvar na albumu „Close Your Eyes” deluje kao nastavak prve numere. U osnovi je naprasit i moderan gitarski rif, onako odrešito numetalski, koga u pozadini i stišano prati solističko horski momenat. Malo gothic začina uopšte ne škodi. Nakon neobičnog i sporog početka albuma sledi najbolji deo na izdanju. Bez uvijanja, sledeće tri pesme kidaju. 

Stvar „Grey” počinje baš udarnički – žestokim rifom, ljutim udaraljkama, dopadljivim bas deonicama i srditim pevanjem. Sledi melodičan i dopadljiv refren, a pesma se završava zanosnom trofejnom solažom. Sledeća numera „Redshift” je slične strukture kao prethodna, ali je dinamičnija. „Forever After” je klasična gothic rok stvar za radio stanice.

Ostatak albuma zaista ispunjava očekivanja. Gitarske melodije bude emotivna nepca, dok vokali pune muzičku komoru teškom i mračnom atmosferom. Bubnjevi su intenzivni, snažni i samouvereno odsvirani. Potrebno je spomenuti i omot koji vizuelno u izvrsnom maniru dopunjuje muziku tako da užitak slušanja bude potpun.

Obavezno preslušajte:

• Grey
• Redshift
• All You Leave Behind

In Requiem (2007)
★★★★☆

Naziv jedanaestog albuma engleskih darkera je vrlo simboličan, posebno kada se uzmu u obzir povratak teškom gitarskom zvuku i naslov prethodnog ostvarenja – jednostavno „Paradise Lost”. Deluje kao da je bend od 2002. godine postepeno hteo da se vrati korenima i oprosti sa periodom tranzicije, koji je zvanično smešten u rekvijem u maju 2007. godine.

„In Requiem” je opelo muzičkom eksperimentisanju iz druge polovine devedesetih. Zato su mnogi fanovi i muzički kritičari, posebno oni kojima se nije dopao „Host”, zdušno podržali novi-stari Paradise Lost iako je povratak već bio zapažen na izdanju „Symbol of Life”, a posebno na „Paradise Lost”.

Ipak, rekvijem nije bio dubinski i celovit. Paradise Lost još uvek nije povratio guturalne vokalne atribute sa početka 1990-ih, već je ostao veran baritonu iz „Icon” i „Draconian Times”, pa čak i „One Second” ere, doduše sa malom dozom nesigurnosti. U instrumentalnom smislu, čuje se prilično atmosfera sa zdanja „Shades of God” iz 1992. godine. 

Dosta su slični albumi „Paradise Lost” i „In Requiem”, pa i „Faith Divides Us – Death Unites Us”. Muzika je istovremeno dopadljiva, melodična, ali i masivna. Greg Mackintosh i ekipa su lepo pomirili težinu gitarske distorzije i lakoću melanholične melodije. „In Requiem” je odličan izbor za fanove koji su prestali da slušaju Paradise Lost posle „Draconian Times”.

Obavezno preslušajte:

• Praise Lamented Shade
• Your Own Reality
• The Enemy

The Anatomy of Melancholy (2008)
★★★★☆

Koncertna longplejka „The Anatomy of Melancholy” je snimak svirke od 12. aprila 2007. godine u londonskom klubu Koko. Pravi je muzički dragulj, posebno za fanove kojima se nije dopala svirka sa izdanja „Evolve” iz 2002. godine. Uzrok je očigledan već na prvo slušanje ili gledanje – miks je odrađen kako valja, tako da reprodukcija zvuka zvuči sjajno.

Pored činjeničnog stanja da je zvučnost gitara i bubnjeva masivna i kompaktna teškom zvuku, Nick Holmes je otpevao izvanredno setlistu koja ravnopravno pokriva celokupnu dotadašnju diskografiju benda, izuzev pesama sa prvog albuma. Verovatno Holmes nije baš hteo toliko da se igra sa svojim vokalnim sposobnostima, a i čuvao se visokih vokala.      

Setlista i naziv izdanja baš se slažu. Izbor pesama je zapravo zbir najvećih hitova Britanaca do tada, prava anatomija melanholije. Odsvirane su čak i pesme, doduše bezbedan odabir, sa kontraverznih albuma iz perioda metamorfoze. Često su čuju komentari fanova kako stvar „So Much Is Lost” zvuči perfektno uživo u odnosu na studijsku verziju jer, eto, ima gitara.

Omoti su divna specifičnost prethodna tri albuma. Umetnik koji stoji iza knjižica je Seth Siro Anton iz Grčke. Vizuelni identitet ostavlja dojam minimalizma, futurizma i tmine. Iako je bela boja dominantna na anatomiji melanholije, omot je po karakteru mračan. Na unutrašnjim stranicama moguće je pronaći anegdote o pojedinim numerama. Zabavno je za čitanje!

Logično se nameće pitanje zašto onda ovo koncertno izdanje nije dobilo odličnu ocenu, ako je sve tako bajno i sjajno. Dva razloga. Nema klavijatura na bini, već se puštaju sa matrice, što baš i nije reprezentativno za zvanični video. Nick Holmes je povremeno iritantan i ciničan, posebno kada se sviraju starije pesme, kao na primer „As I Die”. Ali i to će biti uskoro ispravljeno.

Faith Divides Us – Death Unites Us (2009)
★★★★★

Omot je prva zanimljiva stvar na dvanaestom izdanju doom pionira, nešto što ranije nije praktikovano. I dalje tradicionalno dominira crna boja, ali knjižica počinje drvorezom „Ples smrti” iz 16. veka nemačkog renesansnog slikara Hansa Holbajna Mlađeg. Slika je alegorijski prikaz činjenice da niko ne može pobeći od smrti, bez obzira na društveni status.

Na osnovu malog istraživanja zaključuje se da je „Ples smrti” zapravo literalni i slikovni koncept u kome plešu živi i mrtvi, pri čemu su ovi koji egzistiraju poređeni po važnosti u društvu, ali svi idu ujednačeno ka grobu. Barem su negde jednaki! Umetnici su ovaj koncept izražavali u poeziji, muzici i slikarstvu i najverovatnije je nastao kao posledica „Crne smrti”, pandemije kuge u srednjem veku.

U svakom slučaju, naslovnica izdanja „Faith Divides Us – Death Unites Us” sjajno se uklopila sa muzikom koju je Paradise Lost isporučio u septembru 2009. godine. Album je pakleno težak, bez šale epski i ugodno mračan. Tvrdokornim fanovima Paradise Losta je definitivno laknulo jer se petorka stoprocentno vratila starim stazama.

Bend se na dvanaestom ostvarenju definitivno osvetio, simbolično naravno, izdanjima nakon 1995. godine. Nema više eksperimentisanja i elektronike, već samo opako dobar, težak i dramatičan metal, čemu je dosta doprinelo i eksploatisanje sedmožičane gitare. Poslednja stvar „In Truth” je jedna od najmračnijih pesama koju je Paradise Lost ikada komponovao.

Obavezno preslušajte:

• Last Regret
• Faith Divides Us – Death Unites Us
• The Rise of Denial

Draconian Times MMXI (2011)
★★★★★

Nije baš često da bend u roku od samo tri godine izbaci dva koncertna izdanja. Još je ređe da grupa odsvira uživo celo studijsko izdanje od početka do kraja i to istim redosledom pesama kao na albumu. Pride sve to zabeleži kamera. Paradise Lost je sve to učinio kako bi obeležio 15 godina od turneje na kojoj je promovisan najuspešniji album benda „Draconian Times”.

U martu i aprilu 2011. godine, Paradise Lost je bio na mini turneji od sedam koncerata u Grčkoj, gde su svirali čak tri puta, Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Kamere su zabeležile poslednji koncert u londonskom Forumu od 1. aprila 2011. godine na kome je u skoro 90 minuta odsviran ceo „Draconian Times”, ali i numere sa drugih albuma.

Koncert je impresivan iako nema nekih posebnih specijalnih efekata, osim klasičnog osvetljenja. Nije megalomanski, više je klupska svirka koja podstiče nostalgiju. Produkcija je odlična. Svaki instrument i vokali perfektno se čuju. Atmosfera na svirci je baš pozitivna. Publika je divna, ima čak i šutke. Nick Holmes je šarmantan tokom cele svirke.

Ispravljene su sve manjkavosti sa prethodne svirke „The Anatomy of Melancholy”. Angažovan je klavijaturista koji ne samo da je doprineo instrumentalno, već i vokalno jer je dodavao gas Holmesu pri pevanju visokih tonova, što je Nick i pozdravio. Pun pogodak! Kao i svako video izdanje, album je pun dodataka za fanove (intervjui, detalji sa turneje i slično). Izuzetno izdanje!

Tragic Idol (2012)
★★★★☆

Ceo muzički opus Paradise Losta od 2005. do 2012. godine predstavlja zaokruženu celinu ozbiljnog, postepenog i decenijskog preobražaja i vraćanja korenima. Vrhunac je nesumnjivo dostignut na brilijantnom ostvarenju „Faith Divides Us – Death Unites Us”, dok izdanje „Tragic Idol” nastavlja utabani put, ali mu nedostaje šarma. 

Sve to ne znači da „Tragic Idol” ne valja uopšte. Album je vrlo dobar, ali je nekako ravan i jednoličan od početka do kraja. Nedostaje uzbuđenja i neočekivanih preokreta tako da užitak slušanja bude potpun. Takođe, sasvim je moguće i da su očekivanja bila velika jer je kvintet iz Jorkšira više od 15 godina išao samo uzlaznim putem, tamo od izdanja „Symbol of Life”.

Numera „Solitary One” otvara album polako i teško, uz dopadljiv sanjivi refren koga prate dremovni tonovi klavira. Vrlo pristojna stvar. Sledeća pesma „Crucify” počinje polagano, onako doomerski, ali se vrlo brzo izbacuje kao erupcija brutalni gitarski rif, a negde u drugoj polovini numere je i pristojna solaža. Gitara dominira potpuno.

Stvar „Fear of Impending Hell” je laganijeg tempa, dok su vokali dosta mekši i nekako sumorni. Pored toga što ima super naziv, pesma koja jedino razbija jednoličnost albuma je „Theories from Another World”. Prati je ubitačno brz i masivni rif koji cepa kao teretni voz, dok duple pedale dodaju snagu. Vrhunska stvar, kojoj može da se pridruži i „To the Darkness”.

Obavezno preslušajte:

• Theories from Another World
• To the Darkness
• Tragic Idol