Januarsko izdanje Plejerovih majica meseca je stiglo.
Malo klasike, malo novijih snaga, a zajednički im je – metal u srcu.
Ostale tekstove iz ovog serijala možete pronaći ovde.
METALLICA – … And Justice For All
Kada je na stadionu JNA te 2004. godine na samom početku koncerta krenuo rif Blackened, jedan od najboljih ikad napisanih u thrash metalu, u fan pitu je potpuna havarija počela gotovo trenutno. Mislim da takvu šutku nikad nisam iskusio ni pre ni posle toga. Moj kum Ika je u gunguli završio na potpuno drugom kraju fan pita, a kad se pesma završila, ljudi su urlali, grlili se iako se vide prvi put u životu i čestitali jedni drugima (što su valjda uopšte tu), a ja sam tek tada postao svestan da gledam najveći metal bend na svetu prvi put uživo i to u svojoj zemlji.
Osim što je otvorila taj spektakularni koncert, Blackened otvara i album …And Justice For All, koji je ostao do dan-danas nešto najprogresvnije što je Metallica snimila. Prvi album sa novim basistom Jasonom Newstedom, mojim omiljenim dobrim dečakom Metallice zauvek, nije sadržao samo pesme koje su danas apsolutni klasici (… and Justice For All, Blackened, One, Harwester of Sorrow) već i remek-dela iz potaje kao što su Eye of the Beholder, To Live Is To Die ili The Shortest Straw. Nažalost, upravo se Newsted zbog čudnog miksa albuma najmanje čuo na Justiceu i koliko mi jeste žao zbog njega kao muzičara, toliko mi album zaista dobro funkcioniše i pored te mane.
…And Justice For All je demonstrirao mnogo toga ali je, između ostalog, pokazao i jednu jako bitnu stvar, a to je da je thrash metal postao pretesan za Metallicu. Ono što se na njemu naslutilo, eksplodiralo je nekoliko godina kasnije, na “Crnom albumu”, koji je momke vinuo posred mejnstrima. Ironija je što su u njega iskoračili sa ubedljivo najprogresivnijeg i najkompleksnijeg albuma u karijeri.
Preporuka za slušanje:
– Sve!
QUASARBORN
Srpska metal scena je, tokom svoje istorije, imala uspone i padove, jake periode, ali i one manje reprezentativne, ali je u svakom od tih perioda bilo bendova koji su bili svetle tačke i koji su dokazivali da i u Srbiji može da se radi profesionalno, posvećeno i na svetskom nivou. Naravno, nije dovoljno imati dobru produkciju i iskopirati neki inostrani bend i misliti da imaš konkurentan proizvod. Moraš da ponudiš nešto drugačije.
U novije vreme beogradski Quasarborn (nastali iz benda Space Eater) je jedan od bendova koji nažalost na sceni jeste izuzetak, ali pokazuje da je ipak moguće i na našim prostorima napraviti ozbiljnu priču. Do sada imaju tri studijska albuma i progressive thrash metal je odrednica koja ih najbolje opisuje. Kompleksni su i energični, a opet i veoma catchy.
Volim i cenim kod bendova kada vidim da se cimaju oko svega što rade, a Quasarborn neverovatno vode računa ne samo oko same muzike (što bi trebalo da se podrazumeva), već i oko prezentacije iste. I ne samo to. U kreativnom smislu su na tom nivou da barabar sa svetskim bendovima poželim da ih slušam ponovo, a to u današnjoj hiperprodukciji, i to u hiperprodukciji koja zaista izbaci i gomilu sjajnih bendova i albuma, stvarno nije lako izvesti.
Ako ih niste slušali, za koji god album da se uhvatite realno nećete pogrešiti, možete krenuti i od poslednjeg “Novo oružje protiv bola”, inače prvog koji su snimili na srpskom jeziku. U to ime i ova majica, na kojoj je naziv benda napisan ćirilicom u našoj transkripciji 🤘
Preporuka za slušanje:
– Voz, Od kolevke do rova, Mamula, Odyssey to Room 101
SLEEP TOKEN
Dođe red i na ovaj hajp. Ako možemo u kontekstu bendova u 2024. godini da pričamo o “atrakcijama”, onda je ovaj upravo to – čista atrakcija. I to na najbolji mogući način.
Prošle godine su izbriljirali albumom Take Me Back To Eden, verovatno najboljim u dosadašnjoj karijeri, a niihov spoj metala sa popom i RNB zvukom probio je neke barijere i približio dva sveta. I dalje ne znamo ko su, kriju se vrlo vešto, ali to nije ni bitno. Kada na nas puste svoje zavodljive rifove i ritmove, kada nas zarobe vanvremenskim melodijama i vanzemaljskim Vesselovim glasom, apsolutno je nevažno ko su i odakle dolaze, sve dok su tu.
Finale pesme The Summoning je možda i najneočekivaniji preokret u nekoj pesmi koji sam čuo i to ne samo u 2023. godini. A to je tek jedan promil optimizma, ludila, prokletstva, svetla, nade, očaja, mraka, lepote i svega ostalog što nosi remek-delo Take Me Back To Eden. Bukvalno se naježim i od same pomisli na pesme kao što su The Apparition, Aqua Regia ili Rain.
Majica je kupljena na prošlogodišnjem koncertu ST-a u Beču. Pazario ju je dobri brat Damir, sa kojim je zajedno trebalo da idem na svirku, ali je život u tom momentu nažalost imao neke druge planove za mene. Doneo čovek, upakovao sa još nekim poklonima, napisao fenomenalnu poruku, ma skoro kao da sam bio na koncertu. Ova majica stoga nije samo podsećanje na jedan vanserijski bend, nego i na činjenicu da i dalje okolo ima dobrih ljudi. Sve manje, ali ipak – tu su! 💪
Preporuka za slušanje:
– The Summoning, Rain, The Apparition, Aqua Regia
SEPULTURA – Morbid Visions
Sepultura se ove godine, na tačno 40 godina postojanja, oprašta od publike i prestaje sa radom. Bila je to jedna zaista lepa priča, mogla je da bude i potpuno fantastična, ali nažalost egoi su još jednom presudili.
Prvi deo karijere ovog benda, dok je sa njima bio Max Cavalera, zaista je bio nešto posebno. Počev od prvih izdanja Morbid Visions i Bestial Devastation, koja su donela zanimljivu mešavinu blacka i death metala, preko značajnog napretka i približavanja thrash metalu na Arise i Beneath The Remains, pa sve do neverovatnih Chaos A.D. i Roots, koja su istumbala metal scenu devedesetih naglavce, delovalo je da je Sepultura nezaustavljiva i da je ceo svet njihov.
Nažalost, iste godine kada je izašao neprevaziđeni Roots, Max Cavalera napušta bend i ostalo je istorija koju nismo želeli. Max je izbacio jedan vaserijski album sa bendom Soulfly, dok je ostatak diskografije pristojan i ima tu dobre muzike, ali je sve to daleko od Sepulture do 1996. godine. Sepultura je, sa druge strane, takođe izbacila dosta dobre muzike, ali samo to – dobre muzike. Takođe je sve to jako daleko od Sepulture do 1996. godine.
Ostaje nam da se pitamo šta bi bilo kad bi bilo, kakva bi Sepultura bila svih ovih decenija da je ekipa ostala na okupu. Nisam siguran, doduše, ni šta bi tačno mogli da snime posle Rootsa, ali to bi već bile njihove (a i naše) slatke muke. U kolekciji imam, za sada, samo jednu Sepulturu i to Morbid Visions. Ispunila mi se želja da Visions i Bestial Devastation čujem sa novom produkcijom jer su braća Cavalera prošle godine ponovo snimila ta dva izdanja i zvuče neverovatno dobro. A i volim ovu old school Sepultura ikonografiju. Dobro im stoji.
Preporuka za slušanje:
– Primitive Future, Troops of Doom, Dead Embryonic Cells, Propaganda, Endangered Species…
