fbpx
entombed
Entombed/FOTO: Official

ALBUM PO ALBUM: ENTOMBED – Legende ispred vremena

10 minuta čitanja
Početak

Ako bismo morali da govorimo o najuticajnijim metal bendovima tokom duge istorije ovog žanra, ne postoji scenario u kojem bismo mogli da preskočimo ili ignorišemo švedski sastav Entombed.

Do tada neviđeni pristup death metalu, duboko inspirisan hardcore vajbom, i zvuk gitare koji ranije nismo čuli, ne samo da je etablirao ove momke kao nosioce nečeg sasvim novog što je ponelo naziv death ‘n’ roll, već je utabao stazu kojom armije novih bendova hode decenijama i generacijama, čak i dan-danas.

Ekipa je okupljena 1987. godine pod imenom Nihilist, ali su ubrzo promenili ime i pod nazivom Entombed 1990. godine objavili prvena Left Hand Path. Iako jesu bili pod uticajem američke scene i bendova poput Autopsy i Slayer, Entombed su jednom nogom bili i u garažnom rocku, hardcoreu, punku i hard rocku.

entombed
Jedna od najpoznatijih promo fotki benda pored krsta koji mnogi sada nazivaju “Entombed Cross”/FOTO: Official

Upravo to je presudilo da se, za razliku od američkih bendova koji su generalno bili dosta tehničkiji i upeglaniji, Entombed okrenu prljavom, sirovom i ne toliko tehnički perfektnom zvuku, ali zato zvuku koji svojom snagom i šarmom pomera planine.

Kada je Left Hand Path izašao, u nedostatku bolje odrednice ustalio se naziv “swedish death metal” i iako malo rogobatan i nespretan, devedesetih godina je vrlo precizno označavao scenu koju su tada personifikovali, pored Entombeda, bendovi Grave, Unleashed i Dismember. Fanovi danas ove bendove nazivaju “velikom četvorkom” švedskog death metala i možemo polemisati ima li to osnova ili ne, ali činjenica je da je ta prva generacija švedskih death metal bendova donela nešto sasvim novo na scenu i postavila temelje za mnogo toga što je kasnije usledilo.

Koliki je uticaj Entombeda, možda najbolje pokazuje to što od 2010. godine na ovamo postoji plejada novih bendova koji neguju takav zvuk, bilo da se trude da poštuju izvorne kanone, prilagođene novom dobu, bilo da eksperimentišu ukrštajući ga sa nekim drugim podpravcima.

Ponekad se to zove entombedcore, ponekad metallic hardcore, ali ono što im je svima zajedničko jeste sirova prljavština, koja se već decenijama prenosi s kolena na koleno ili, ako ćemo preciznije – sa gitare na gitaru.

Left Hand Path (1990)

★★★★★

entombed left hand pathUltimativna prljavština je rođena! Left Hand Path bio je prvi studijski album ikada snimljen sa zvukom gitara poznatim pod imenom “buzzsaw”. Specifična distorzija i opakost zvuka kakva je prezentovana na ovom albumu postaće kasnije etalon za ono što je poznato kao švedski death metal. Kako su i sami momci konstatovali, u tom periodu su bili pod jakim uticajem hardcore zvuka (D.R.I. i Suicidal Tendencies), ali su istovremeno delili i ljubav prema death metalu, te su rešili da uzmu najbolje iz dva sveta i spoje ga u jedan.

Suštinski, ovo izdanje nastalo je od nekoliko demo-snimaka koji su snimljeni pod imenom Nihilist, ali i od novog materijala koji je naknadno snimljen. Beskompromisni death/thrash rifovi ispresecani su surovim hardcore brejkovima i efektnim solažama, a kao višnja na tortici tu je pevač LG Petrov, koji na ovom albumu zvuči kao prilično besan pećinski čovek.

Uz njega prvu postavu činili su gitarista Alex Hellid, bubnjar Nicke Andersson i basista Uffe Cederlung, a vanserijski uradci kao što su Morbid Devourment, Left Hand Path, When Life Has Ceased ili Premature Autopsy samo su fragmenti zveri koja je oslobođena i nije imala nameru da se vrati u svoje mračno stanište. Naprotiv, svoj mrak je iznela na svetlost dana, zauvek. I dan-danas, ovo je ne samo jedno od najbitnijih i najpopularnijih Entombed izdanja, već i izdanja u okvirima old school death metala. Ne bez razloga.

Clandestine (1991)

★★★★★

entombed clandestineClandestine je danas klasik žanra, a u odnosu na debi doneo je određene personalne promene (ovo je jedini album na kojem nije pevao LG Petrov, tu ulogu je preuzeo bubnjar Nicke Andersson; takođe, Uffe se posvetio gitarama, dok je na mesto basiste došao Lars Rosenberg), više melodije, drugačije vokale i puniju produkciju. U kovanici death ‘n’ roll, ovaj album više naginje rollu, ali neophodna doza deatha je i dalje tu.

Imate opako rifovanje u Sinners Bleed, Through The Collonades ili Living Dead, mestralan završni rif u Blessed Be, te vanvremenske hitove kao što je Stranger Aeons, a upravo na ovom albumu bend počinje da koristi i reference i motive iz horor filmova b-produkcije, koji će ostati prisutni tokom većeg dela karijere. Bend je sebe želeo da gurne na više tehničku stranu (dosta su slušali Morbid Angel i Atheist u to vreme) i uspeli su u tome.

Kada ovaj album ponovo slušamo danas, vrlo se jasno vidi koliko je savremenih bendova koristilo (i koristi) ovaj izvorni Entombed zvuk u svom radu. Od Black Tuska do Kvelertaka, Entombed rifovi, melodije i način sviranja i komponovanja široko su korišćeni i upravo u ovoj dekadi doživljavaju vrhunac.

Wolverine Blues (1993)

★★★★★

E, ovo je već manifest. Ako bi trebalo upoznati nekoga sa Entombedom ili celim stilom koji su unutar metala kreirali, Wolverine Blues je, bar što se nas tiče, prvi izbor. Ovo je ne samo epski dobar album, več i epski hrabar iskorak za švedsku ekipu, jer su želeli da pojednostave celu stvar nakon Clandestinea, ali su zapravo uspeli da snime stilski mnogo raznolikije izdanje.

Počev od uvodne Eyemaster, krcate jebačkim rokerskim rifovima ogrnutim u death metal plašt, ovaj album ne ostavlja prostor za zajebanciju, ali je i te kako zabavan. Entombed su Wolverineom ušli na metal mejnstrim (mada su fanovi već za Clandestine govorili da su se prodali), ali ne tako što su došli na žurku sa pićem u ruci, fino pokucali, sačekali da im domaćin otvori i onda se unutra fino zabavili, već su došli na žurku sa pićem u ruci, nogom razvalili vrata, naboli domaćina u glavu i od žurke napravili totalnu havriju koje će se svi prisutni sećati do kraja života.

O svakoj bi pesmi ovde mogao da se napiše traktat. Moglo bi se naširoko tupiti o grooveu u Rotten Soil i Full of Hell (groove metal je na ovom albumu značajno prisutan i tako će ostati i u budućnosti) ili bolesno dobrim melodijama u Hollowman, koja je inspirisana Klajvom Barkerom i njegovom knjigom “Noćni soj”. Moglo bi se pričati o ultimativnoj, neshvatljivoj sirovosti numere Out of Hand ili naslovne Wolverine Blues, koja je zametak svega što će se kasnije nazivati entombedcore, ali zašto bismo gubili vreme? Ako već niste slušali ovu albumčinu, zašto jednostavno ne biste to uradili baš sada? A ako jeste, zavrtite monstruma još jednom, jer realno – kada je dosta?

DCLXVI: To Ride Shoot Straight and Speak the Truth (1997)

★★★★☆

entombed DCLXVIKoliko li je bilo teško napisati nove pesme i ući u studio nakon Wolverine Bluesa, ne možemo ni da zamislimo. Iako je njihova pozicija u tom trenutku bila gotovo idealna zbog popularnosti koju su stekli, snimanje naslednika praćeno je brojnim problemima. Bend je imao potpisan ugovor sa kultnom izdavačkom kućom Earache, ali se ispostavilo da se njihova vizija daljeg razvoja Entombeda značajno razlikovala od vizije samog benda.

Bend je stoga želeo da nađe drugog izdavača, snimanje novog albuma trajalo je četiri godine, momentum za objavljivanje je propušten, a veći deo tog vremena potrošen je na borbu sa menadžmentom, što je rezultiralo odlaskom Nickea Andersona iz benda nakon što je DCLXVI snimljen. Što se samog albuma tiče, glavni utisak je da momci nisu ni pokušavali da nadmaše prethodno izdanje, već su se okrenuli još većem davanju omaža hororima b-produkcije (Put Me Out) i prilično rokeskom pristupu u komponovanju (Lights Out).

O sirovosti celokupnog materijala nema potrebe ni govoriti, ali hajde da samo konstatujemo da album doslovno zvuči kao da slušate bend u studiju na vrlo uigranoj probi. Ovo nije slučajno. Momci su, naime, album snimali u prostoriji sa kamenim zidovima jer su želeli da album bude najteži i najglasniji mogući. Ispostavilo se da su činele i gitare zvučale oštro do granice podnošljivosti, a nakon preslušavanja albuma utvrdili su da mogu da preslušaju tek dve pesme u nekom iole glasnijem modu.

Zato je kompletan album naknadno utišan u miksu kako bi ga uopšte bilo moguće slušati. Ako bismo baš morali da izdvojimo neke must-listen bisere, neka to budu Like This With The Devil, They, Damn Deal Done, Just As Sad i Wreckage. Činjenica je da je ovo u kreativnom smislu bilo manje komercijalno i prijemčivo izdanje nego Wolverine Blues, ali je baš zato izuzetno zanimljivo za istraživanje i otkrivanje iznova i iznova. Nemojte se iznenaditi ako i posle nekoliko godina razmaka u slušanju “provalite” neke nove detalje koji su vam promakli.

Same Difference (1998)

★☆☆☆☆

entombed same differenceTe predivne, ali i proklete devedesete. Predivne zato što se u muzici dešavalo toliko toga, ali za mnoge bendove i proklete jer su, povodeći ze za trendovima, iskakali iz svojih koloseka i uskakali u tuđe, uglavnom neuspešno. Retki su uspeli da se snađu i snime dobre albuma (Sepultura), ali najveći broj njih je epski podbacio (Slayer, Anthrax, Kreator). Entombed je jedan od bendova koji je u tom periodu napravio ogroman zaokret u zvuku u smeru alternativnog metala i rocka. Nepotrebno.

Ovde ima uticaja od Helmeta i Rollins Banda do Fu Manchua (The Supreme Good), a iz današnje perspektive neke od pesama bi na svojim albumima glatko mogli da objave recimo naši savremenici Cancer Bats. Svačega ovde ima, od metaliziranog country eksperimenta Clauses, preko zaista solidnog groove metala u Kick In The Head i High Waters, pa sve do stonerčine u Corrosion of Conformity maniru u naslovnoj.

Svega ima, ali nekako najmanje Entombeda. Iako su publika, kritika i članovi benda maltene jedinstveni u oceni da je ovo najgore izdanje u karijeri, sa ove vremenske distance mogli bismo da kažemo da je ovo sasvim solidan metal album komercijalne provenijencije. Jedino na njemu ne bi trebalo sa stoji ime Entombed.

Uprising (2000)

★★★★☆

entombed uprisingNa Uprisingu se Entombed donekle vraćaju na stare staze. Iako su mediji u to vreme, nakon spektakularnog debakla na Same Difference, ovaj album dočekali kao potpuni povratak starom zvuku, nije to baš skroz tačno. Album je generalno u prilično heavy, rock ‘n’ roll i sludge ključu, ali sve to provučeno kroz Entombed filtere i svirački razigrano u prog maniru.

Iako opet imamo jedan melanž svega i svačega, za razliku od prethodnog albuma taj melanž ima precizno utemeljen identitet u toj meri da se ne na prvu, već na nultu loptu može reći “Da, ovo je Entombed”. Da li to znači da je Uprising predvidljiv? Nikako. Naprotiv, album je jako dobar!

U Seeing Red ili hitičnoj The Itch ćete recimo naići na nenormalno prljavi stoner rock/metal, Won’t Back Down nudi brutalni death/thrash zvuk, Something Out Of Nothing će nas počastiti fenomenalnim groove metalom, sporija i zla Scottish Hell nas vodi stazama doom metala, Time Out je Entombed hit 1/1, a Returning to Madness…majko moja, kakva pesma! Uprising je, dakle, bio odličan povratak. Ne baš spektakularan, ali efektan i upečatljiv dovoljno da spere gorki ukus koji je ostavio Same Difference.

Morning Star (2001)

★★★☆☆

entombed morning starMorning star je album koji je možda i najviše okrenut groove metalu. Nisu od toga momci bežali ni na ranijim izdanjima, ali mid-tempo rokačine na ovom albumu imaju primat. Čini se da su Entombed rešili ovog puta da idu na totalnu siguricu, što je i sasvim u redu s obzirom na staž benda u tom trenutku.

Verovatno nikad nisu zvučali slušljivije, a da to zaista valja. Same Difference ne računamo. Morning Star je album na kojem nema revolucije, ali pokazuje nam kako izgleda kada jedan metal bend lepo stari. Morning Star nije na nivou Uprisinga, nije čak ni album koji će vas osvojiti na prvo slušanje, ali će vrlo verovatno ostaviti pozitivan utisak zbog kojeg ćete mu se vraćati. Na kraju će vas verovatno i osvojiti, ako mu date dovoljno vremena.

U tom smislu je najsličniji albumu DCLXVI: To Ride Shoot Straight and Speak the Truth, dakle ne otpisujte ga lako i upotnost će se i te kako isplatiti. Ukoliko bismo morali da izdvojim favorite, nekad to budu Bringer of Light, When It Hits Home, City of Ghosts, I For an Eye, Ensemble of The Restless i opaka Mental Twin, kojim se album završava u velikom stilu.

Inferno (2003)

★★★★☆

entombed infernoIako im sludge zvuk nikad nije bio stran, čini se da su Emtombed na Infernu više nego ikad zagazili u ove vode. Gaze sludge, al’ gaze i doom! I umeju, bre, prokleti bili! Tu je, naravno, i dalje mešavina death ‘n’ rolla i hardcorea, ali tako prirodno koncipirana i odsvirana kako to samo oni umeju.

Od prvih favorita izdvojili bismo Retaliation i The Fix Is In, ali nemojte nikako zanemariti ni ostatak. Tu je recimo Children of the Underworld odnosno kako bi Black Sabbath zvučali da su Entombed, ali i gomilu drugih bisera kao što su humoristično-poetske That’s When I Became A Satanist, Nobodaddy ili Flexing Muscles, te ozbiljna pričerska Night For Day.

Entombed su uvek imali presimpatičnu zajebantsku žicu, ali su na Infernu taj segment odvrnuli na maks. Sa dobrim rezultatom. Kombinacija toga i neodoljivo šarmantnog gitarskog rada vaspostavila je Inferno kao krunski dokaz da je Entombed preživeo pređašnje lomove i elegantno se dočekao na noge. Nažalost, ispostaviće se, na kratko.

Serpent Saints: The Ten Amendments (2007)

★★★★★

entombed serpent saintsAko je Serpent Saints morao da bude labudova pesma švedskih legendi, onda neka bude. Otišli su sa stilom. Pojebali neke keve, oštetili neke bubne opne i otišli u večnost.

Album prosto zvuči kao da su znali da je kraj, te su odlučili da iz sebe još jednom izvuku maksimum za koji možda nisu ni znali da ga i dalje imaju. U nešto više od četrdeset minuta, prepliću se death metal i hard rock u svojoj najboljoj tradiciji. Iako su mu prethodile personalne promene (otišao dugogodišnji gitarista Uffe Cederlund, uskočili basista Nico Elgstrand i bubnjar Olle Dahlstedt), te promene gotovo da se nisu osetile, odnosno osetile su se u najpozitivnijem mogućem obliku u vidu jednog novog kreativnog zanosa kojim je Serpent Saints odisao.

When In Sodom, Masters of Death, Amok… samo su neki od fenomenalnih momenata ovog izdanja, koji su zamirisali na drugu mladost Entombeda i zagolicali nam maštu da danas razmišljamo šta bi bilo kad bi bilo, to jest šta bi bilo kad ne bi bilo sve ono što je usledilo, a to su najpre raspad benda, te pravna borba za ime “Entombed” između gitariste Alexa Hellida i ostatka ekipe.

Nažalost, stvari se po Entombed nisu dobro završile. Pod tim imenom nije obljavljen više nijedan album, Alex Hellid je pobedio na sudu, a preostala četvorka snimila je tri albuma pod imenom Entombed A.D.

Lars Goran Petrov preminuo je 2021. godine, ostavivši iza sebe jedno fantastično zaveštanje, a da li će ime Entombed ikada biti ponovo aktivno, ostaje da vidimo. Pitanje je i da li nam je to uopšte potrebno. Serpent Saints je na perfektan način zaokružio jednu vanserijsku karijeru benda koji je već odavno ušao u legendu.

Napiši komentar

Your email address will not be published.

Prethodna priča

PLEJER majice meseca: METALLICA, QUASARBORN, SLEEP TOKEN, SEPULTURA

Najnovije iz rubrike Članci i analize