U 2023. godini objavljen je respektabilan broj izdanja i kvaliteta nije manjkalo. 

Nije da se žalimo, ali zaista nije bilo lako napraviti selekciju najboljih albuma. Stoga smo odlučili da ove godine napravimo i jednu opsežnu Deezer plejlistu svih albuma za koje mislimo da na njih treba obratiti pažnju. Na njoj će se naći kako albumi sa naše TOP 25 liste, tako i svi koji na nju nisu ušli ali su interesantni, kvalitetni i vredni vašeg vremena. Nakupilo se tu do sada gotovo 1.500 pesama i preko 100 sati muzike, a lista će biti ažurirana i u narednim danima.

Ako bismo ukratko sumirali 2023. godinu, mogli bismo reći da je hardcore, u svim mogućim i nemogućim formama, potpuno procvetao, a granice sa metalom gotovo da su u potpunosti izbrisane. 

Metal se, sa svoje strane, značajno okrenuo old school revajvalu, posebno kada su u pitanju death i thrash metal, a stoner i sludge su tokom 2023. godine bili nešto manje u fokusu nego prethodnih godina.

Zato su progresivci izdominirali i dali sebi na mašti i kreativnosti, pa smo imali prilike da čujemo veoma zanimljiva izdanja iz ovog podžanra. Black metalci, standardno, i ove godine su istraživali granice svog mraka u najrazličitijim smerovima, ali je i taj podžanr u protekloj godini generalno bio nešto manje produktivan. 

Godina je, sve u svemu, bila prilično plodna i raznolika, a očekujemo da se taj trend nastavi i u 2024. godini. Imamo li u vidu samo albume koji su već najavljeni, šanse da 2024. podbaci su zaista minimalne. Uživajte u listi, a na kraju teksta obavezno proverite i Deezer listu svih dobrih albuma 2023. godine. 

Tesseract – War of Being (Progressive metal)

Tesseract su na novom albumu nikad mračniji i zahtevniji, ali i nikad prijemčiviji. Zvuči paradoksalno, ali bar su nas oni naučili na spajanje nespojivog i kolizije različitih univerzuma. War of Being je čisto zadovoljstvo slušati pre svega zbog lakoće i elegancije sa kojima bend barata najrazličitijim obrascima, od fanka i popa do djenta, a zatim i zbog odmerenosti u muziciranju, gde bend ni u jednom trenutku ne preteruje u “vidi šta ja umem” maniru, već sviraju tačno onoliko komplikovano (ili jednostavno) koliko je potrebno.

Daniel Tompkins peva nadahnutije nego ikad, on je na ovom albumu doslovno prosuo dušu na traku i nije preterano primetiti da je između dva albuma on u svom segmentu napravio najveći napredak. Ne bismo mogli da kažemo da je ovo najbolji album u Tesseract diskografiji, za to je još rano, ali svakako jeste najzreliji. To se oseća u svakom tonu ovog izdanja.

Izdvajamo: Legion, The Echoes, mada preporučujemo slušanje albuma u celosti

In Flames – Foregone (Alternative metal)

Švedski metalci su se na 14. studijskom izdanju trijumfalno vratili svojim melodičnim ekstremnim korenima iz Geteborga i pametno ubacili horizonte modernog metala. Zapravo, Foregone je moćan koktel prepoznatljivih elemenata Šveđana serviran sa svežim prilogom savremene intenzivnosti.

Album je nostalgično putovanje u kome se čuju teški i zaoštreni rifovi, kao i melodije sa zubima, kakve smo voleli na albumima Colony, Clayman ili Reroute to Remain. Međutim, moderna snaga i raznovrsnost koje su postignute ubacivanjem groove metala i progresivnog rocka, dokazuju da bend još uvek ima puno toga da pokaže.

Izdvajamo: Meet Your Maker, Foregone, Pt. 1

The Arcane Order – Distortions From Cosmogony (Extreme melodic death metal)

The Arcane Order su nakon osam godina pauze objavili novi album. U tom periodu napustio ih je pevač Kasper Thomsen (takođe bio i pevač kultnog benda Raunchy), koji se potpuno povukao iz muzike. Nasledio ga je na ovoj nimalo lakoj poziciji Kim Song Sternkopf, harizmatični pevač takođe sjajnog danskog benda Mol. Mišljenja fanova bila su prilično podeljena, kako povodom ove personalne odluke, tako i povodom kvaliteta samog albuma.

Ni nama album nije “legao” na prvu loptu, ali sa svakim ovim slušanjem stvari su dolazile na svoje mesto. Distortions From Cosmogony je ekstremniji od svega što su TAO do sada uradili, a Kim se, bar što se nas tiče, u novoj ulozi snašao veoma dobro. Uneo je određenu dozu teatralnosti u vokalni deo (o ovome možete više pročitati u našem nedavnom intervjuu sa ovim bendom), ali je nekako i ceo bend krenuo u tom smeru i svoju viziju ekstremnog metala donekle približio onome što rade bendovi kao što je Behemoth, samo bez preterivanja i nepotrebnog poziranja.

Muzički, tu se i dalje prepliću molodic death i thrash metal, uz neizbežne proggy izlete, ali je njih sada manje nego ikad. TAO su besniji nego ikad. I to se čuje svom snagom.

Izdvajamo: The First Deceiver

Health – Rat Wars (Industrial/Noise rock)

Za relativno kratko vreme Health su izrasli u pravi fenomen elektronske muzike. Dobro, elektronske-sleš-rock muzike. Jer ono što oni rade niti se može nazvati čisto elektronskom, ali ni čisto rock muzikom, a ni kada tako opišemo njihovu muziku svetlosnim godinama smo udaljeni od onoga što se zapravo čuje na njihovim albumima,

Bezobrazno jednom nogom gaze tamo, drugom ovamo, a u sredini je bolesno melodični, predivni glas jednog i jedinog Jakea Duzsika, koji ti u prvi mah izazove “Šta je koj’ moj ovo?!” reakciju, ali kada jednom uđe u glavu, gotovo je, za vjek i vjekov.

Losanđeleski trojac je onomad na albumu Death Magic ponovo izmislio industrial, a sada je svaku brazgotinu koju nam je tada ostavio na mozgu dodatno produbio i podcrtao. Ovo je luda vožnja ne samo kroz muzičke stilove već pre svega kroz emocije, od potpune egzaltacije i entuzijazma do melanholije i nazad. Rat Wars je soundtrack modernog čoveka u društvu post-istine, post-morala i post-empatije, svako za sebe. Ali bar imamo dobru muziku u pozadini.

Izdvajamo: Demigods, Unloved, Children of Sorrow, Ashamed

Avatar – Dance Devil Dance (Circus metal)

Švedske metal šaljivdžije se nisu našle na muzičkom radaru sve do leta gospodnjeg 2023. godine kada su oduvali na Graspop festivalu u Belgiji. Od tada se kod nas neprestano vrte jer njihova muzička kreativnost šiba kao spektakularna divlja vožnju na rolekosteru na karnevalu ekstremnog zvuka.

Šveđani su se na devetom studijskom albumu suprotstavili svim žanrovskim granicama metala. Bacaju teatarske melodije, nežne i divlje vokale i zarazne rifove kako bi stvorili mešavinu koja je istovremeno uzbudljiva, nepredvidljiva i krajnje simpatična.

Izdvajamo: The Dirt I’m Buried In, Violence No Matter What

Drain – Living Proof (Hardcore/Crossover)

Drain su u 2023. godini na hardcore sceni napravili bum kakav su dve godine ranije imali Turnstile. Proboj Draina je utoliko značajniji jer su, za razliku od Turnstile ekipe koja naginje ka popu, oni duboko ukorenjeni u crossover/thrash metalu i surf kulturi.

Da ne bude zabune, naletećete na albumu Living Proof i na popičaste pevljive hardcore hitove kao što je Good Good Things, ali će vam, sa druge strane, i razvaliti vilicu beskompromisnim crossoverom kakav, moram priznati, nisam čuo skorije u tako kvalitetnoj izvedbi.

Iako njihovi rifovi na prvu loptu deluju prilično školski, zapravo je tajna upravo u toj jednostavnosti koja rezultira efektnim pesmama od kojih retko koja prelazi minutažu od dva minuta. Deset numera spakovano je u 25 minuta i verovatno ćete vrlo brzo sebe uhvatiti kako nemilice vrtite Living Proof iznova i iznova. “Živi dokaz” da je hardcore živ i zdrav, hehe, kapirate.

Izdvajamo: Weight Of The World

††† Crosses – Goodnight, God Bless, I Love U, Delete (Electronic rock)

Devet godina nakon debi izdanja, američki duo u sastavu Chino Moreno (Deftones) i Shaun Lopez (Far) objavljuju album u kome dominiraju ljubavne pesme za digitalno doba prepune zlokobnih melodija i zvučnih tekstura. Osnovna snaga leži u atmosferskoj produkciji gde emotivno pevanje sjajno paše elektronskim bitovima i ljubavnim stihovima. 

Neobičan zvuk Amerikanaca je kao šaputanje u mraku koje lomi hipnotišuće neonsko svetlo elektronske melanholije i introspektivnog roka. To je album koji prihvata senke, tkajući priče o ljubavi, gubitku i egzistencijalnoj borbi. I sve je tako zavodljivo upakovano. Pogledajte samo spotove.

Izdvajamo: Invisible Hand, Light as a Feather

Tomb Mold – The Enduring Spirit (Old school death metal/Progressive)

Tomb Mold je ime koje ste, ako ste iole pratili godišnje liste okrenute tvrđem zvuku, gotovo sigurno videli na većini istih, pa što onda ne biste i na našoj? Ne, nije u pitanju povođenje za trendom. Ovo je jednostavno vanserijski album jednog fantastičnog benda. Četvrti po redu u njihovom katalogu, sniman je četiri godine. I to se, moramo da primetimo i vidi.

Ovo je ono što Amerikanci zovu “sophomore album”, a mi kažemo prosto “album jebe kevu, bre!” Tomb Mold su od starta bili naklonjeni old school death metal zvuku a la Death, Autopsy ili Incantation, ali su se na The Enduring Spiritu u značajnoj meri okrenuli eksperimentisanju, pa smo tako dobili jedan zanimljiv proizvod kojeg se ne bi postideli ni jedni Blood Incantation, pa možda čak i Fallujah (poslušajte samo Will of Whispers, ta pesma bi komotno mogla da se nađe na Fallujah masterpisu Dreamless).

Ono što je izvesno, ako ih baš ne omete neka viša sila, jeste da će ovi Kanađani u predstojećim godinama predstavljati okosnicu moderne death metal scene, u čiju su krem de la krem postavi ovim izdanjem definitivno ušli. Dobro, više su nogom razvalili vrata, ali kapirate poentu.

Izdvajamo: Will of Whispers

Crime In Stereo – House & Trance (Post-hardcore)

Njujorški sastav Crime In Stereo je otišao u zapećak sve do 2023. godine kada posle pauze od 10 godina izbacuju eksploziju zvuka u kojoj se kanališe njihova već prepoznatljiva vatra iz 2000-ih, ali i suptilna elektronska i atmosferska tekstura. Ili da pojednostavimo, petorka je baš muzički sazrela i sija na 6. studijskom albumu.

Amerikanci šibaju gitarskim rifovima, melodijama i eksplozivnim refrenima koji pružaju osećaj baš fine vožnje. Gitarske note istovremeno nude osećaj besa i tuge, a vokali i lirika trenutke neočekivane nežnosti i lepote. Ceo muzički paket vas tera da pametno promišljate savremene društvene probleme.

Izdvajamo: Hypernormalisation, Goliathette

END – The Sin of Human Frailty (Blackened hardcore/Metalcore)

Mnogo je supergrupa okolo, ali je malo onih koje su super. A END je da je super, već je 2023. njihova godina, a The Sin of Human Frailty ubedljivo najsuperiornije izdanje koje su do sada snimili. 

Ekipa u sastavu Brendan Murphy (Counterparts), Gregory Thomas (Shai Hulud), Jay Pepito (Reign Supreme), Matt Guglielmo (the Acacia Strain) i Will Putney (Fit For An Autopsy, naš intervju sa ovim bendom možete pročitati ovde) demonstrirala je čistu silu na terenu koji inače zaposedaju bendovi kao što su Nails, Trap Them, Harms Way, Cult Leader ili Full Of Hell. Ima tu povremeno i šmeka ludih Britanaca Anaal Nathrakh.

Dosetili su se END da u igru vrate i pomalo noise/mathcore fazona i eto ti miksa koji je toliko intenzivan da ga nije lako izdržati čak i ako album traje svega 30 minuta. Dodamo li tome goste iz bendova Full Of Hell, Heriot i Pig Destroyer, jasno je čak i na papiru kakva je ovo zverina od izdanja. Ali što biste se zadržali samo na papiru?

Izdvajamo: Twice Devoured Kill, A Predator Yourself, Embodiment of Grief

 

Baroness – Stone (Sludge/Progressive metal/Rock)

Baroness su ove godine pravo niotkuda isporučili jedan od naujzbudljivijih rock albuma u poslednjih desetak godina. Da, kažemo rock album iako su Baroness mnogo više od toga, od sludge do prog metala i psihodelije pa nazad, ali granično ovo jeste rock album i to kakav!

Stone bi pre svega trebalo da preslušaju oni koji tvrde da je sve što valja već odavno snimljeno i da više nema pravog rock n rolla. Iznenadili bi se koliko gitarska muzika može da zvuči vitalno i sveže, čak i u 2023. godini.

Značajno konkretniji od prethodnika Gold & Grey, Stone udara dovoljno jako da raskravi i okorela metalska srca, ali je i dovoljno suptilan da osvoji rafinirane uši onih koji tvrde da je rock muzika odavno odapela, održali smo joj sve daće i sad još samo treba spomenik da joj dignemo. E pa nećeš ga majci!

Izdvjamo: Last Word

Neska Lagun – Caos:Calma (Post-hardcore)

Talentovani sastav iz Berlina sa drugim studijskim izdanjem je podigao lestvicu evropskog emotivnog post-hardcore zvuka. Nemci su bukvalno iz svake dekade odabrali baš ono najbolje iz post-hardcore-emo stila – sirovu intenzivnost scene 1990-ih, ambijentalnu infuziju žanra 2000-ih i kvalitetna produkcijska rešenja iz 2010-ih – i ispalili pravi vatromet emocija.

Album odzvanja očajničkim vokalnim kricima, a lirika je ispisana i ispevana na nemačkom i španskom jeziku, što albumu daje posebno zanimljivu notu. Gitare mešaju sve što je dobro u post-hardcore i post-rock muzičkom domenu, tako da su pesme strastvene, dirljive i sofisticirane. Hipnotički obrasci bubnjeva idu ruku pod ruku nabijenim bas linijama i nežnim gitarskim melodijama.

Izdvajamo: Paaaa, sve pesme su top!

Kvelertak – Endling (Black N Roll/Hardcore/Punk)

Kvelertak su izbacili jedan veseljački album koji pumpa energiju na sve strane.

Neodoljiva kombinacija punka, rocka, thrash metala, NWOBHM-a i još koječega, uz tek diskretni prstohvat blackish vajba čini Endling savršenim jednako za žurku, trening ili jednostavno kućno slušanje kad hoćete sebi da dignete raspoloženje i energetski nivo.

Da ne dužimo, detaljnije impresije možete pročitati u našoj recenziji. Album kakvih nam je definitivno potrebno više.

Izdvajamo: Krøterveg Te Helvete

Akersborg – Feelantropicocco (Post-hardcore)

Najnovija ponuda benda Akersborg iz Osla izbija na scenu poput vikinškog broda koji plovi kroz burno nordijsko more. Dobro, nije baš tako.

Ipak nije reč o Borknagar ili Enslaved muzici (mada poslušajte stvar Dags Marina), ali je ipak zanimljivo čuti nešto drugačije iz Norveške, a posebno bend koji se iz post-hardcore korena hrabro i ambiciozno širi u neomeđene vidike. Na kraju ispada da je fuzija koju nude prilično avangardna.

Norvežani su ponudili muziku koja obiluje pokretnim i dinamičnim melodijama i sirovom energijom. Upravo je snaga ovog albuma u veštom introspektivnom spajanju agresije i blagosti. Muzika u jednom trenutku pruža erupciju vulkanskih rifova i urlanja, kanališući primitivnu bes. Ali usred celog takvog haosa, Akersborg nikada ne gubi iz vida melodiju.

Izdvajamo: Never Ever Nothing, Alarmen går

Laster – Andermans Mijne (Post-black metal/Avantgarde rock)

Holandski Laster i njihov album Andermans Mijne je naša šoljica avangarde i pretencioznosti za proteklu godinu. Šizofreno osmišljena i perfektno izvedena mešavina post-black metala, art rocka, jazza i disonance u fazonu Imperial Triumphanta smestila je ovaj bend u vrh slušanosti na našim internim listama u ovoj godini.

Iako je ovo četvrti studijski album ekipe iz Utrehta, usudićemo se da kažemo da su tek sada dosegli punu artističku zrelost, iako su i prethodna tri izdanja naišla na prilično dobre reakcije i ocene u underground zajednici. Laster nas na Andermansu vode kroz klaustrofobične hodnike svojih opako iščašenih umova, ali je problem u tome što iz ove klaustrofobije iz nekog razloga ne želiš da pobegneš već tražiš još.

Imaš čudnu potrebu da vidiš gde će da te odvede taj post-punk vokal koji poje svoju depresiju preko black metal blast bitova i rifova kojih se ne bi postideo ni jedan Voivod, a možda ni davno zaboravljena francuska Anorexia Nervosa. Obratite pažnju na ovaj bend, nemoj posle da bude da nismo rekli.

Izdvajamo: Andermans Mijne

Svalbard – The Weight of the Mask (Post-metal)

Dolaze iz Bristola, jednog od najtoplijih i najsunčanijih gradova u Velikoj Britaniji. U suprotnosti sa vremenskim prilikama ovog grada, Svalbard na četvrtom studijskom albumu nudi demonsko, mračno, agresivno i intimno putovanje kroz tugu. Ovo Sunce iz Bristola sija tek na trenutke dirljivim tonovima kao u numeri Defiance, ali je ponovo nekako tužno.

Britanci su sve bolji. Kapa dole! Majstorski koriste sirovu energiju, koja proizilazi iz gitara koje razaraju, bubnjeva koji biju i vokala koji vrište. Takav spoj odvažno kombinuju sa melanholijom, koja ponekad zaista emotivno iscrpljuje, a stiže iz gitara koje nežno voze i vokala koji svira dirljivo poput violine.

Izdvajamo: Eternal Spirits, Faking It 

Spiritbox – The Fear of Fear (EP) (Alternative/Progressive metal)

Spiritbox su tokom cele 2023. periodično objavljivali kvalitetne singlove, a godinu su adekvatno zaokružili EP-jem The Fear of Fear. Među šest pesama našli su se neki singlovi koje smo već čuli (The Void, Jaded), ali i potpuno nove pesme kao što su eksplozivne Cellar Door (nazvao bih je Holy Roller 2.0) i Angel Eyes ili mega-emotivna, a opet neverovatno moćna Ultraviolet.

Spiritbox se i dalje kreću u okvirima modernog prog metala baziranog na djentu, ali i dalje uspevaju da budu neverovatno sveži i inovativni. Prema trenutnim najavama, Spiritbox bi tokom 2024. trebalo da objave drugi studijski album, a The Fear of Fear nam govori da njihova kreativna oštrica nije otupela ni za promil, te da možemo da očekujemo da će kanadska ekipa novim albumom zacementirati status jednog od, uz Sleep Token, najtraženijih i najzanimljivijih metal aktova današnjice.

Očekujemo, btw, bar jednu kolaboraciju sa Sleep Tokenom na novom albumu, jer realno – kad ako ne sad?

Izdvajamo: Jaded, Ultraviolet

Brain Tourniquet – …an Expression in Pain (Powerviolence/Sludge/Hardcore)

Brain Tourniquet je bend u koji je lako zaljubiti se. Izuzetno su brzi i konkretni. Prepliću se kod njih masivni sludge rifovi, hardcore brejkovi i powerviolence haotičnost i sve to bude nekako neizmerno zabavno, iako je jasno da su u pitanju ozbiljno dobri muzičari i da ozbiljno pristupaju onome što rade.

Po stilu i obrascima podseti to često na neprevaziđene legende S.O.D, ali su ovo ipak neke nove generacije, pa ubace i neke fazone koje prosto ne očekuješ, što naravno predstavlja samo još jedan plus na gomiletinu svih drugih pluseva koje ovo izdanje nosi sa sobom.

E, da, jedini minus je trajanje. Deset pesama u 20 minuta je stvarno malo, ali makar je tu ripit dugme, pa ponavljaj dok se ne onesvestiš. Daj još jedan krug!

Izdvajamo: Behind My Eyes, Desentisized by Bloodshed, …an Expression in Pain

Katatonia – Sky Void of Stars (Progressive metal)

Švedski velikani progresivnog metala na 12. studijskom izdanju istovremeno deluju i poznato i sveže. Muzika je nastavak prepoznatljivog melanholičnog zvuka obogaćenog suptilnim soničnim kompozicijama.

Na primer, Opalin zadržava klasičan vajb benda sa modernom produkcijskom oštrinom, dok Birds pokazuje sposobnost Šveđana da stvaraju veoma himnične numere. Ono što im je zajednično jeste da su na kraju ipak sve emotivno teške.

Muzika koja grli zagrljajem melanholije i atmosfera guste magle je zaštitni znak Šveđana. Sky Void of Stars nije izuzetak. Jonas Renkse i dalje peva prepoznatljivim gorkoslatkim vokalima, dok Anders Nyström pušta zlokobne melodične gitarske linije. Sve ovo je prisutno u punoj snazi, ali kormilo benda suptilno proširuje zvučnu paletu inkorporacijom post-rock i shoegaze slojevima, kao i progresivnog roka.

Izdvajamo: Birds, Austerity 

Year Of The Knife – No Love Lost (Metallic hardcore/Metalcore)

Teška je muka bila odlučiti da li da na listu uvrstimo novi Year Of The Knife ili Jesus Piece. Nijanse su presudile, ali slobodno računajte da ta dva benda dele ovo mesto i preslušate i No Love Lost i …So Unknown.

Nakon stravične saobraćajne nesreće koju su Year Of The Knife doživeli krajem juna i u kojem su četiri člana ozbiljno povređena, a novopridošla pevačica Madi Watkins praktično jedva pretekla, izbaciti ovakvu zver od albuma je ravno čudu. Veći deo albuma je dakako snimljen krajem 2022. godine, ali je objavljen dok je Madi i dalje bila hospitalizovana i utoliko ono što je na njemu otpevala sada zvuči još trijumfalnije.

Da Year Of The Knife nemaju nameru ni za pedalj da odustanu od svog prljavog, metaliziranog hardcore/sludge zvuka, jasno je od prvih rifova, a još kada vidite goste (Full of Hell i Sanguisugabogg) jasno je da na ovom albumu nema zajebancije. Devet pesama spakovanih u dvadesetak minuta predstavlja manifest onoga što nespretno zovemo metallic hardcore, a što bismo kolokvijalno mogli da opišemo sa “stigli su neki novi klinci i doslovno skidaju skalpove”.

Izdvajamo: No Love Lost

Mammoth WVH – Mammoth II (Alternative rock/Hard rock)

Ukoliko ste se zaželeli dobrog komercijalnog, ali istovremeno i vanserijski kvalitetnog rocka, Mammoth II je pravi album za vas. Iza projekta Mammoth WVH stoji Wolfgang Van Halen, sin legendarnog gitariste Eddieja, i u njihovom slučaju izreka da iver ne pada daleko od klade apsolutno ima smisla.

Wolfgang svira fantastično i peva fantastično, a takođe ima i fantastične ideje bez kojih ove prve dve stavke ne bi imale mnogo smisla. Da stvar bude još bizarnija, ovaj mladi genije je na albumu sam odsvirao sve, ali bukvalno sve instrumente i iako takvi “projekti” umeju da ispadnu bangavi, ovde to nije slučaj.

Mammoth II pre svega ima jednu izuzetno lepu energiju, poletan je i pun entuzijazma, a opet sa mudima do poda. I živo nas zanima šta ćemo tek od ovog momka čuti u budućnosti.

Izdvajamo: Take A Bow

Cattle Decapitation – Terrasite (Death metal)

Prilikom izbora za najbolji death metal album, vagalo se između Cannibal Corpse i Cattle Decapitation. Ako se klinovima seče jezik, to zvuči kao traženje odgovora na pitanje da li je zanimljiviji piknik sa ljudskim ili ostacima stoke.

Životinje su nadvladale jer one ipak ne mogu da se preobraze u zombije (valjda). U suprotnom, sledi doručak nekom gladnom zombiju ili seča njegove glave radi pukog preživljavanja kao u Okružen mrtvima. Izbor je očigledan.

Šalu na stranu, Terrasite je kompleksniji i zanimljiviji nego Chaos Horrific. Da se razumemo, oba izdanja su dobra, ali je Cattle Decapitation stvorio zvučnu kataklizmu koja je jednako žestoka koliko je i duboko promišljena. Ovaj album je kakofonični manifest, dijabolična simfonija, vihor frenetičnih rifova i neumoljive ritam sekcije. Pri tome se lirski osvrće na ekološke probleme, a ne na ovo naše zezanje.

Iz ovog majstorstva izdvajamo: A Photic Doom, Scourge of the Offspring 

Metallica – 72 Seasons (Heavy/Thrash metal/Hard Rock)

Da li vam je 72 Seasons dobar ili loš album, zavisi pre svega od toga šta očekujete od Metallice u 2023. godini. Nama je najveći metal bend na svetu u potpunosti opravdao očekivanja, pa i više od toga.

Nakon takođe odličnog Hardwireda, 72 Seasons je malo manje ambiciozan, ali je zato i bolje fokusiran. Momci su dozvolili sebi da budu ono što jesu, a to je ponekad old school thrash metal, ponekad NWOBHM, ponekad Load, a ponekad Thin Lizzy. I sve to funkcioniše dosta dobro.

Opširnije možete pročitati u našoj “pesma po pesma” recenziji. Izdvajamo: Lux Aeterna, Inamorata, Crown of Barbed Wire

Blackbraid – Blackbraid II (Black metal)

Blackbraid, Immortal i Blut Aus Nord su trčali za zlatnu medalju najboljeg black metal albuma. Američki starosedelac Jon Krieger je izvojevao pobedu, ali ne zbog najbržeg blekerskog ostvarenja, već zato što je komponovao nadzemaljsku zvučnu sliku koja je istovremeno jeziva i zanosna. Blackbraid II prevazilazi žanrovske granice i stvara odiseju u kome bogovi ratuju jače nego ikada.

Krieger je sposoban da probudi mnoštvo emocija. To nije samo klasičan blekerski zvučni napad od koga se trese zemlja već je zanosno putovanje. Trenuci jezive lepote izbijaju usred haosa.

Album zahteva višestruko slušanje i svaki put se otkrivaju novi slojevi.

Izdvajamo: The Spirit Returns, Moss Covered Bones on the Altar of the Moon

Sleep Token – Take Me Back To Eden (Progressive metal/RNB/Pop)

Fuzija metala i rnb-ja je pre ili kasnije morala da se desi jer nema tog majčinog sina žanra koji pre ili kasnije nije bio uvučen u grotlo crno teškoga metala. I moramo priznati da smo se malo pribojavali toga jer ne bi bilo prvi put da fuzija bude veštačka, sklepana, loša, nefunkcionalna i unapred predodređena za gospodina smrta.

No, britanska atrakcija (mada sad već možemo reći i fenomen) poznata pod imenom Sleep Token uspela je da izrodi jedno prelepo i potpuno funkcionalno čeljade koje pleni i obara s nogu svojom pojavom. Jeste, čeljade je bilo pomalo nespretno u početku, ali kada je jednom steklo sigurnost, uspelo je da nas ove uklete 2023. godine potpuno zaslepi svojom lepotinjom.

I ne samo nas već i milione drugih ljudi, jer pogađajte koji je metal bend je ove godine bio najstrimovaniji na Spotifyju, a nije Metallica? Samo uzmite i slušajte ovaj album. Slušali metal, ne slušali metal, slušali rnb, prezirali rnb, kliknite plej na Take Me Back To Eden. Nećete verovati šta su ljudi napravili. Samo budite otvorenog uma i to je sve.

Izdvajamo: The Summoning, Rain, Aqua Regia, The Apparition

Dobri albumi 2023: