Čin drugi: Metamorfoza

Albumi „Icon” i „Draconian Times” doživeli su veliki uspeh, posebno u Evropi. (Inače, Paradise Lost nikada nije uspeo da se izbori sa američkom publikom.) Zbog uspeha, pravljena je paralela „Draconian Times” i „Black Albuma”, kultnog izdanja Metallice iz 1991. godine. Štaviše, mediji su sredinom 1990-ih često Paradise Lost opisivali kao „britansku Metallicu”. 

Paradise Lost je mogao uspešnu formulu sa minimalnim varijacijama da vrti narednih godina bezbroj puta i verovatno uživa u plodovima ogromnog uspeha. Ali, bend to nije uradio, već je izabrao put kojim se ređe ide, doživeo je umetničku metamorfozu. Upao je u artističke dark rock i elektronske vode, koje i danas neki fanovi ne mogu da oproste i prežale.

One Second (1997)
★★★★★

Magazin Metal Hammer je s pravom svrstao šesto studijsko čudo britanskih dark rokera u top 20 metal albuma u 1997. godini. Doduše, omašili su jednu stvar, ali nije toliko strašno. Paradise Lost nije sledio teški zvuk kao što se možda očekivalo, već savršeno, kreativno i mračno rok putovanje sa pristojnom dozom elektronike.

Iako možda nije vidljivo na prvi pogled, „One Second” je konceptualni album. Život i smrt su teme koje prožimaju celo izdanje, pa čak je i vizuelni identitet albuma u tom fazonu. Intrigantna knjižica koja prati „One Second” nudi poetičnu retrospektivu postojanja i to simbolično, kroz poslednji treptaj koji traje, ni manje ni više, već jednu sekundu, kao i naziv albuma.  

Starija osoba je narator priče na omotu. Ako se gleda pažljivo, oči su zatvorene na prvoj, a otvorene na poslednjoj strani omota i zapravo su simbol života i smrti. Unutrašnje strane knjižice sa mističnim crno-belim fotografijama stvaraju besprekoran efekat retrospekcije važnih osećanja iz prošlosti, kao što su bezbrižnost u detinjstvu ili važnost prijateljstva.

Paradise Lost je i lirski deo albuma posvetio temi egzistencije. Izbor nije slučajan jer je tada otac Nicka Holmesa oboleo od raka. U muzičkom pogledu, bend je zakoračao u avanturu sa klavijaturama, elektronikom i čistim vokalnim baritonom. Nije ostalo ništa od demonskog opusa iz ranih devedesetih, osim mračne atmosfere. „One Second” je brilijantan album!

Obavezno preslušajte:

• This Cold Life
• One Second
• Mercy

Host (1999)
★★★★☆

Nick Holmes je bio u pravu kada je na svirci u Londonu 2007. godine okarakterisao „Host” kao najkontroverzniji album benda ikada. Zbilja, lome se koplja ogorčenosti i poštovanja prema sedmom ostvarenju engleske petorke, pa je čak i izdavač (EMI) bio iznenađen šta im je Paradise Lost doneo na kraju milenijuma.

Često se čuju komentari da je upravo EMI kriv (ili zaslužan, kako za koga), zato što je „Host” melanholično i lagano izdanje prepuno trance elektronskog zvuka sa ravnom pop produkcijom. Ipak, nije tako! Ritam gitarista Aaron Aedy je za Metal Underground objasnio kako je zapravo izdavačka kuća EMI htela teži gitarski zvuk, a da im je Paradise Lost sklopio synthpop album.

„Host” je izuzetno izdanje, iako često suočeno sa nerazumevanjem i čuđenjem fanova i muzičkih kritičara. Muzika se nitima dražesno uvlači pod kožu, iako je Paradise Lost na „Host” albumu stao na crtu distorzičnom gitarskom zvuku i počeo da eksperimentiše sa svojim instrumentima, mnogo više nego na prethodnom „One Second”.

Klavijature su preuzele glavnu ulogu od gitara. Bubnjevi su električni i sterilni. Vokali su čisti kao suza bez režanja i dreke. Međutim, ostala je jedna stvar iz prošlosti i ušunjala se u jednu potpuno novu dimenziju. Paradise Lost je ostao veran mračnoj atmosferi kojom dominira elektronski zvuk i jednostavan rock.

Obavezno preslušajte:

• So Much Is Lost
• Behind the Grey
• Year of Summer

Believe in Nothing (2001)
★★★☆☆

Osmo izdanje Paradise Losta je izašlo sa zakašnjenjem od pet meseci. Iako je prvobitno planirano da se pusti u septembru 2000. godine, izdavač (EMI) je odložio plasiranje zbog blagdana i novogodišnjih praznika. Pomeranje je samo omogućilo fanovima i kritičarima više vremena da raspucaju negativno po albumu jer je, naravno, procureo više meseci pre zvaničnog puštanja.

„Believe in Nothing” je zapravo povratak na vajb sa albuma „One Second”, ali ne baš tako kvalitetno i brilijantno. Paradise Lost je zaronio ponovo u gitarske alternativne rock gothic vode i odustao od prevelikog eksperimentisanja sa elektronikom kao na „Host” izdanju. Finalni proizvod je solidan mračan rock album kome se s vremena na vreme vraćate.

Odličan povod za ponovno preslušavanje albuma desio se 2018. godine kada je ekipa iz Paradise Losta opravdano odlučila da remiksuje „Believe in Nothing”. Nije tajna da članovi benda nikada nisu bili zadovoljni produkcijom, pa je greška ispravljena 17 godina kasnije od zvaničnog objavljivanja. Album od tada mnogo bolje zvuči. 

Pored prerade u produkciji, izmenjen je i omot ploče. U centru pažnje nije više gomila hipi pčela koje zuje oko neidentifikovanog objekta kao 2001. godine već samo jedna, crno-bela pčela, umetničko minimalističke prirode. Inače, Nick Holmes je na pitanje novinara šta predstavljaju pčele odgovorio da zapravo nema pojma i da su mu tada u glavi bile samo pčele.         

Obavezno preslušajte:

• World Pretending
• Illumination
• Never Again

Evolve (2002)
★★★★☆

Kompilaciono koncertno izdanje „Evolve” je čudno upakovano i realno je pravljeno samo za ultra-fanove. Na njemu su dve žive svirke iz 1993. i 1998. godine, koje su ranije već objavljene („Harmony Breaks” i „One Second Live”). Deluje kao da gledate dva različita benda iako je prošlo samo pet godina između svirki. Međutim, upravo je u tom periodu Paradise Lost doživeo tektonske promene.

„Evolve” je dobio ocenu četiri na osnovu proste računice. Odličan je prvi deo izdanja sa svirke u klubu The Longhorn u Štutgartu u Nemačkoj, koji je snimljen za potrebe specijalne MTV-jeve emisije. Čista petica zbog stravično dobrih noir kadrova koji su upotpunjeni veštom svirkom, sjajnom atmosferom na bini i dobrim zvukom.

Drugi deo izdanja je samo dobar, iako je na repertoaru bilo čak 19 pesama, najviše sa albuma „One Second”. Nevolja je da svirka u londonskom klubu Shepard’s Bush Empire ne zvuči baš sjajno. Nick Holmes je pevao loše, ravno i delovao je prilično nezainteresovano. Gitare su prigušene, ali sve to nije smetalo publici koja se divno zabavljala. Tako da ide jedna trojka.

Symbol of Life (2002)
★★★★☆

Album počinje šmekerski, elektronskim, pa malo i trance zvukom, ali vrlo brzo se čuje prva značajna promena u odnosu na prethodnike. Gitara je jasnija i glasnija. Rifovi su jednostavniji i nisu izgubljeni u moru elektronike ili stavljeni u drugi plan. Produkcija je baš moderna, zvuk je utegnut i ispeglan. Rezime, Paradise Lost je ponovo počeo da svira metal.

Na devetom izdanju i dalje vlada mračna atmosfera, sasvim uobičajeno za Paradise Lost. U prvom planu je distorzijama začinjena gitara koja vozi fantastično kroz album. Bend nije odustao od elektronski inspirisane muzike, već je klavijature i sintove smestio tamo gde im je mesto.

U finalu je muzika dobila neobičnu dance konstrukciju, a ponekad i pomalo industrijalizovanu.

Postoji još jedna dobra stvar sa ostvarenjem „Symbol of Life”, a to je prvi singl „Erased” koji je pušten tri sedmice nakon objavljivanja albuma. Pored audio i video verzije odlične numere „Erased”, na singlu su i još dve bonus pesme koje se nisu našle na albumu. Jednu od njih je Paradise Lost radio zajedno sa legendarnim Dewin Townsendom.

„I Can’t Hate You” je jednostavna stvar, ima zarazan refren i prilično je obavijena gothic atmosferom. Plus, postoji jedan deo koji podseća na „Shades of God” eru, negde posle prve minute kada uleće Greg Mackintosh sa svojim vražijim gitarskim melodijama. Druga bonus pesma „Deus” je pristojna.

Obavezno preslušajte:

• Perfect Mask
• Pray Nightfall
• No Celebration