Čin četvrti: NeoLost

Paradise Lost je kao rizom preživljavao svaki stadijum karijere, a izdanja od 2005. do 2012. godine su zapravo izlaz iz lavirinta melanholije koji je neminovno vodio natrag ka muzičkim korenima benda sa početka 1990-ih. Konačno su 2015. godine uradili nešto što su najglasniji fanovi neprestano tražili ili su članovi benda samo upali u krizu srednjih godina.

Na izdanjima od 2015. godine, prisutni su svi tradicionalni Paradise Lost momenti: snažan vokalni bariton, gorostasni gitarski rifovi i opako mračna atmosfera. Ipak, u život je vraćena varnica 1990-ih u arhitektonici vokalnih guturala Nick Holmesa. Tako se Paradise Lost našao u novom lavirintu koga je gitarista Greg Mackintosh sa pravom opisao kao „povratak korenima”.    

The Plague Within (2015)
★★★★★

Nije velika tajna da su Nick Holmes i Greg Mackintosh noseći stubovi benda. Prvi je zadužen za lirski deo muzike, a drugi za instrumentalni. U drugoj deceniji XX veka obojica kreću u nove muzičke avanture. Mackintosh je 2010. godine pokrenuo projekat Vallenfyre, a Holmes od 2014. godine počinje da peva za švedski death metal sastav Bloodbath.

Vallenfyre je žestoka kombinacija prljavog crusta (Amebix), napadačkog hardcorea (Discharge) i osionog death metala (Bolt Thrower) u kome Mackintosh nije zadužen samo za gitare, već i vokale.Zvuče opako! Objavili su tri longplejke, ali su prekinuli sa radom 2018. godine. Novi projekat koji je nikao iz Vallenfyre pepela je Strigoi.

Bloodbath je, pak, boemska supergrupa „nevaljalaca” iz bendova Opeth (Anders Nyström i Martin Axenrot) i Katatonia (Jonas Renkse). Nick Holmes im se pridružuje dve godine nakon odluke Mikael Åkerfeldta, frontmena benda Opeth, da napusti Bloodbath jer je postalo previše ozbiljno i zahtevno. I Bloodbath je mnogo dobar!   

Death metal je u srži oba projekta, tako da nije čudna odluka da Paradise Lost još jednom oproba duboke growl vokale na četrnaestom albumu „The Plague Within”, posle pauze od čak 24 godine. Mackintosh je objasnio da zaista ne želi da izbegne bilo koji deo Paradise Lost karijere, pa je zamolio Holmesa da isproba nekoliko growl stilova.   

Očigledno da Holmesu nije teško palo da ispipa teren iako priznaje da se mučio da pronađe pravi guturalni stil, kao i gde da ga koristi i uklopi u muziku. U svakom slučaju, konačan proizvod je savršenstvo od muzike. Suštinski je već oproban i zaveden stil u izdanju „Faith Divides Us – Death Unites Us”, samo što sada ima baš dobrog dranja.

Stvar „No Hope In Sight” savršeno otvara album jednostavnim rifom koga prati dubok urlik i fenomenalni refren. Između se ubacuje miks melodičnih i doomerskih komada. Sledi divljačko dobra numera „Terminal” u kojoj nema lakih vokala, već samo čisto rezonantno kidanje sa minimalnim primesama black metala.

Atmosfera se smiruje i usporava na pesmama „An Eternity of Lies” i „Punishment Through Time”. Growl vokali su i dalje prisutni, ali su numere zagrljene glomaznom gotikom i nežnom melodijom. „Beneath Broken Earth” i „Sacrifice the Flame” su savršene, prokleto dobre ode doom korenima, cementirane masivno-sporim rifom i bas deonicama.

Numera koja se izdvaja po stilu je simpatično stonerska „Cry Out”. Zabavno, Holmes je u jednom od intervjua objasnio da Mackintosh ima hrpu rifova u Black Sabbath maniru, ali da ih ne koriste jer zvuče previše srećno. Tu je i pulsirajuće brza death metal furija „Flesh From Bone”, stvar koju horsko opelo diže u okultne dimenzije. Fenomenalan album!

Obavezno preslušajte:

• An Eternity of Lies
• Beneath Broken Earth
• No Hope In Sight

Symphony for the Lost (2015)
★★★★☆

Paradise Lost je na jesen 2015. izbacio novu koncertu longplejku sa svirke od 20. septembra 2014. godine u antičkom Rimskom teatru u Plovdivu u Bugarskoj. Na koncertu im pravi društvo filharmonijski orkestar Plovdiva pod dirigentskom palicom Levona Manukyana, koji je inače radio i sa drugim rock zvezdama kao što su Tarja Turunen, Marilyn Manson, Judas Priest.

Izdanje ima dva poluvremena. U prvih 40 minuta, Paradise Lost zajedno sa orkestrom i horom cepa poseban set od osam pesama pokrivajući celu karijeru. Stvarno zvuči odlično, posebno kada se zna da je bend na svirkama uvek koristio matricu za dekoracije iz domena klasične muzike. Svirka u Plovdivu je ispravila taj veliki nedostatak!

Dve stvari u Plovdivu zvuče posebno dobro uz nove začine hora i orkestra. Najpre, neverovatno setna „Last Regret” koja je u Rimskom teatru postala još emotivnija. Zatim, kultna stvar „Gothic” zvuči tako moćno uz filharmonijsku podršku i sveže guturale Nick Holmesa. Jedino se „Soul Courageous” nije uklopila u novi ambijent.

U drugih 40 minuta, Paradise Lost svira solo bez orkestra i koncert je vrlo pristojan. Setlista je solidna, čak su neočekivano ubačene i dve stvari sa albuma „Symbol of Life”. Publika je fantastično bodrila bend sve vreme, dok je Nick Holmes bio jako dobro raspoložen i interaktivan sa fanovima.

Suštinski, baš je teško naći zamerku koncertu osim setliste. Možda je mogla još neka pesma da se nađe na repertoaru, ako već možemo da maštamo.

Medusa (2017)
★★★★☆

Paradise Lost je vrlo produktivan bend. U proseku, svake druge godine objave novo izdanje. Petnaesti album „Medusa” je pušten u septembru 2017, samo dve godine posle „vraćanja korenima”. Takođe, izgleda da su se Nick Holmesu osladili growl vokali jer ih koristi mnogo više i glasnije na ovom ostvarenju.   

Iako na prvo slušanje zapravo vlada osećaj razočarenja, najviše zbog ustaljenosti i monotonije muzike, jako brzo se grčko mitološko žensko čudovište Meduza uvuče kriomice u uši. Suštinski, sve osobine Meduze iz grčke mitologije važe za i za ovaj album Paradise Losta.

Zvuk je težak kao kamen, kao kada vas Meduza pogleda u oči. Italijanski pesnik Gaspare Murtola je preporučio da „odvratimo pogled (od Meduzinog zastrašujućeg pogleda), da nas ne bi očarane u kamen pretvorila”. Meduzine smrtonosne oči asociraju na totalnu destruktivnost, baš ako i album Jorkširaca. Izdanje je anestezirano doom vajbom.   

Britanci su odmah na startu iznenadili najdužom pesmom u višedecenijskoj karijeri. Stvar „Fearless Dark” traje čitavih osam i po minuta. Paradise Lost nije nikada do tada toliko dugo omamljivao zvucima bede, bola i patnje koje pokreću minimalne note orgulja i sumorni rifovi nakon čega puca letargično vokalno režanje. Prokleto dobro!

Pakleno teška atmosfera divovskih rifova je odmah u temelju zacementirana i kotrlja se celim izdanjem. Upravo je to osnovna razlika u odnosu na prethodne albume, a posebno na prethodni „The Plague Within”. Paradise Lost je uvek vešto mešao nekoliko različitih stilova teškog zvuka, ali su na ostvarenju „Medusa” amplificirali najteže i najsurovije doom korene.

Obavezno preslušajte:

• The Longest Winter
• Blood and Chaos
• Fearless Sky

Live at Rockpalast 1995 (2019)
★★★★☆

Teško je razumeti odluku da se objavi snimak koncerta sa 26 godina zakašnjenja. Još teže je gledati i uživati u izvrsnoj festivalskoj svirci kada su u sadašnjosti svi otkazani zbog pandemije korona virusa. Iako je „Live at Rockpalast 1995” dosta minimalistička longplejka bez ikakvih dodataka u smislu fotografija i intervjua, prilično dobro oslikava duh jednog vremena.

Paradise Lost je 19. avgusta 1995. godine bio jedan od headlajnera na Bizarre festivalu u Kelnu u Nemačkoj. Činjenica da je bend svirao na festivalu koji je namenjen više alternativnoj sceni i u društvu bendova kao što su H-Blockx (radi se o Nemačkoj), NOFX, Kyuss ili Monster Magnet, dovoljno govori u prilog računici koliko su bili popularni sredinom 1990-ih.

Posebnost ovog izdanja je da bukvalno nije bilo nikakvih dorađivanja u audio i vizuelnom sadržaju. Pevanje Nick Holmesa nije bilo tako sjajno, javljale su se greške u sviranju, ali to nije smetalo publici da se savršeno provede. Atmosfera u publici je bila baš energična, kao i Holmes. Teško je setiti se svirke gde je Nick bio tako okretan i dinamičan kao u Kelnu 1995. godine.

Pakovanje ove koncertne longplejke je simpatično jer podseća na 1990-te kada se na omote snimljenih kaseta pisao samo naziv benda i albuma, bez ikakvih dekoracija, možda poneke žvrljotine ili umetničke umotvorine. Tako je i na omotu izdanja „Live at Rockpalast 1995” – na crnoj pozadini nalepljen je logo benda i naslov albuma. Ništa više.    

Obsidian (2020)
★★★★☆

Ni prokletstvo ne može da zaustavi Paradise Lost u stvaranju vrhunske muzike. Na šesnaestom albumu magično biraju najbolje momente karijere i usavršavaju formulu napisanu pre pet godina na „The Plague Within” – monumentalno spori death metal se vraški dobro meša sa melodičnim gothic gitarskim pejsažima i vokalnim oličenjem bede i nesreće.

Album otvara nežno stvar „Darker Thoughts” finom akustičnom gitarskom melodijom koju u pozadini dekorativno sokoli violina. Mirni tonovi opstaju skoro dva minuta nakon čega gromoglasno eksplodira urlik Nick Holmesa, a zatim i gitara, najpre masnim rifom, a kasnije i bajnom solažom. Predivno!     

„Fall From Grace” je verovatno jedna od boljih numera Jorkširaca. Težak vajb srednjeg tempa se intenzivno i dinamično uzdiže do trijumfa u kome dominira refren koji podstiče na zajedničko horsko pevanje. Gotska atmosfera proždire ovu pesmu koja govori „o borbi kroz teška vremena i o odlučnom odbijanju da se prihvati da je kraj blizu”, kako je razložio Holmes.

Paradise Lost već na sledećoj pesmi iskače iz sigurne zone ukletog death metala u potpada pod uticaj dark rocka iz 1980-ih, pogotovo benda kao što je The Sisters of Mercy. „Ghosts” počinje plesnim taktovima, nešto što bi bilo uobičajeno za „Host”, ali vrlo brzo se tu ušunja pompezna gitarska melodija. Refren u kome Holmes naglašava stih „For Jesus Christ” neodoljivo podseća na Petera Steelea i Type O Negative.

Obsidijan kao apostil ostavlja trag koji je mnogo bogatiji i raznovrsniji nego kod sumorne i teške Meduza. Pesme se kotrljaju staloženo i uhodano, menjaju se vešto tihi, melodični i brutalni delovi na svim instrumentalnim i vokalnim frontovima. Album je jedinstven kao i obsidijan, kristalni kamen napravljen hlađenjem lave, a u ovom slučaju zvučnih tekstura, ideja i pejsaža bogate diskografije benda sa severa Engleske.

Obavezno preslušajte:

• The Devil Embraced
• Hope Dies Young
• Ghosts