Čin prvi: Koreni

Inspirisani bendovima kao što su Trouble, Pentagram, Coil, ali i filmovima „Jesus Christ Superstar”, „Hellraiser”, „In the Name of the Rose”, Paradise Lost je krajem 1980-ih snimio četiri prilično sirove i brutalne demo trake: „Morbid Existence”, „Paradise Lost”, „Plains of Desolation” i  „Frozen Illusion”.

Spori death metal vajb privukao je pažnju izdavačke kuće Peaceville za koju momci sa severa Engleske izdaju prvi album već 1990. godine. Zapravo, Paradise Lost je potpomogao da se Peaceville utemelji kao dom najmračnijeg trija britanskog doom metala, zajedno sa bendovima My Dying Bride i Anathema.  

Pristup komponovanju muzike se nije menjao od početka karijere. Greg Mackintosh je još 1990. godine za finski fanzin „Ispen” objasnio kako Nick Holmes piše sve tekstove, a on komponuje svu muziku. „Pisanje pesama je ogroman izazov. Moramo da pišemo čitave akordske progresije kako bi zgrabili atmosferu i izneli tugu”, dodao je Mackintosh.

Lost Paradise (1990)
★★★☆☆

Debi album engleskih doom death veterana objavljen je u februaru 1990. godine. Realno, do tada nijedna grupa iz muzičke lige teškaša nije pripremila sličan zvuk. Paradise Lost je bio prvi bend koji je pomešao spore, sirove, masne i teške gitarske rifove sa grubim i dubokim vokalima. Iako album kreće njanjavo abrazionim slapom, situacija se brzo menja nabolje.      

Posle uvodnog struganja disonantnim tonovima, razumljivo se uočavaju osnovne teksture zvuka. „Lost Paradise” je u osnovi death metal album koji i nije baš demonski brz u Nile ili Morbid Angel stilu. Tempo je spor dok muzika kreira atmosferu prokletstva i bezdana. Na trenutke se naziru gothic momenti poput crkvenih zvona i ženskih vokala.

Prvenac ne puca od grandioznosti i kvaliteta iako je utemeljio moderni doom metal. Izuzetak je Nick Holmes čije guturalne vokalne sposobnosti zvuče prilično opasno. Omot nije na nekom visokom nivou  – vojnik mašina salutira rimskim pozdravom u apokaliptičnom okruženju. Izvesno je reč o mladalačkom neznanju jer bend nikada nije koketirao sa nacizmom. Ali barem je grupna fotka kul.

Obavezno preslušajte:

• Our Saviour
• Rotting Misery
• Breeding Fear

Live Death (1990)
★★★★☆

Možda je pregled diskografije trebalo početi ovim fantastičnim koncertom iz novembra 1989. godine u Bredfordu u Engleskoj. Dakle, svirka je održana pre nego što je objavljen prvenac petorke iz Jorkšira, ali je VHS zvanično objavljen nakon toga. Koncert izgleda izvrsno i zvuči mnogo bolje nego prvi studijski album.

Vajb, režija i produkcija su izvanredni imajući u vidu da je svirka snimljena pre više od 30 godina. Čak četiri kamere i vrlo solidni kadrovi za to vreme. Svirka je prava za sladokusce death metal zvuka iz podzemlja. Jedina zamerka je što nema više kadrova sa publikom čisto da se oseti bolje atmosfera.

Baš bi bilo fino videti izraze lica publike kada ih Nick Holmes na kraju izvođenja avetne numere „Rotting Misery” pita: „Je l’ ovo dovoljno sporo za vas?”

Koncert počinje brutalno dubokim glasom mladića plave kovrdžave kose nakon čega u kadar ulaze još četiri mršava momčadi. Polovina benda je manje-više statična. Situaciju vade basista i vokal koji se trude da animiraju publiku. Nema ludorija po bini, ali se non-stop headbenguje. Naravno, crna boja dominira u garderobi svih članova benda.

Basista Stephen Edmondson i ritam gitarista Aaron Aedy furaju thrash fazon, dok bubnjar Matthew Archer nosi majicu Nirvane. Deluje skoro pa nemoguće, ali je Nirvana u oktobru 1989. godine bila na „Bleach Club” turneji u Engleskoj. Izgleda da je Archer bio fan grunge muzike. Ako niste primetili, na slici sa početka teksta nosi majicu od Soundgardena.

Gothic (1991)
★★★★☆

U martu 1991. godine izlazi druga ploča britanskih doomera na kome vrlo kreativno nastavljaju da razvijaju mračni vilajet atmosferičnog death metal vajba. Novina su magnetno privlačne gitarske melodije koje stvaraju okruženje bezdana, ništavila i gorčine. Ceo album podseća na komad dramatičnog filma. Produkcija je dosta bolja nego na debi albumu, iako je dalje vrlo sirova.

Tragovi sporih, vremenski dugih, ali i mračnih gitarskih melodija Grega Mackintosha postaće zaštitni znak Paradise Losta, zbog čega „Gothic” ima status klasika. Uticaće na širenje baze fanova širom Evrope, ali i na razvoj novog pravca teškog zvuka – gothic metala. „Gothic” je bio revolucionaran za to vreme i prilično uticajan.  

Elementi gotike se čuju od samog starta albuma. Visoki i nežni ženski vokali suprotstavljaju se dubokim, pretećim i besnim muškim pevanjem. Orkestralni pristup i zvuk, posebno na numeri „Eternal”, unosi potpuno novu dinamiku i ugođaj. Dominiraju vokali i gitara, koji često guše bas linije i bubnjeve. Lirski deo albuma okrenut je religijskim temama, patnji i prolaznosti vremena.

Obavezno preslušajte:

• Eternal
• Gothic
• The Painless

Shades of God (1992)
★★★★☆

Paradise Lost izdaje treći album na leto 1992. godine. Gitarski deo benda je kreativno krenuo korak dalje stvarajući neodoljive, više doom i pomalo stonerske gitarske rifove i melodije, kao na primer u numerama „Death Walks Behind You” ili „No Forgiveness”. Sirovi death metal vajb odlazi u zapećak.

Najbolji utisak ostavljaju baš privlačne bas deonice. Dok je bas gitara na prva dva albuma bila skoro pa nečujna i prigušena, „Shades of God” ispravlja taj greh, pogotovo na pesmama „Crying for Eternity”, „Pity the Sadness” i „As I Die”. Suštinski, Paradise Lost je trećim albumom značajno odskočio u pogledu snimanja i pisanja pesama.

Znatne glasovne promene na albumu proizvode, pa nije najgore, ali jeste najčudnije osećaje. Deluje kao da je Nick Holmes upao u tranziciju jer njegovo pevanje nije ni guturalno kao na prva dva ostvarenja, niti melodično kao na sledećim ostvarenjima. Nekako je album na raskrsnici, iako je za članove benda najvažnije ostvarenje u diskografiji.

„Shades of God” je pun darovitih i veštih muzičkih detalja. Svakim slušanjem otkriva se novi pedalj zanimljivih gitarskih ideja koje kao da nisu potpuno iskorišćene ili su nezavršene. U lirskom pogledu, Paradise Lost nije odmakao daleko od ovozemaljske muke, očaja i duboke mračne metafizike. Standardno.

Obavezno preslušajte:

• Pity the Sadness
• As I Die
• Mortals Watch the Day

Icon (1993)
★★★★★

Postoje pet prokleto dobrih razloga zašto je 1993. godina odlična godina za doom i gothic metal. Cathedral i Type O Negative dostižu vrhunac karijere izdavanjem „The Ethereal Mirror” i „Bloody Kisses”. My Dying Bride objavljuje kultni „Turn Loose the Swans”, dok Katatonia utaba stazu vrhunskog mračnog benda sa „Dance of December Souls”. 

U takvom društvu pojavljuje se Paradise Lost sa četvrtim epskim izdanjem kratkog naslova „Icon”. Album je brilijantno ostvarenje koje lako osvaja dušu za sva vremena i verovatno bi bio najbolji album diskografije da Paradise Lost nije dve godine kasnije objavio „Draconian Times”.       

Ubedljivo jedan od najboljih doom početaka počinje na albumu „Icon”. Nakon atmosferičnih pola minuta ubacuju se volšebni gitarski rifovi i Holmes u novom vokalnom zdanju. Upravo je čistiji stil pevanja prva lako uočljiva promena u muzici. Zaista, pojedini elementi su bili smutljivi na izdanju „Gothic”, ali nema više klasičnog death metal režanja, barem za neko vreme. 

„Icon” nije lako svarljiva muzika, ali čim pomislite da poznajete svaki mračni kutak albuma, pojavi se novi ćošak koji je promakao. Greg Mackintosh je najviše zaslužan za taj bezvremenski osećaj kvaliteta, koji je uticao i na druge bendove, kao na primer na Lacuna Coil. Poslednja instrumentalna stvar „Deus Misereatur” zvuči kao Cradle of Filth isečak.     

Pet meseci nakon što je objavljen četvrti studijski album „Icon”, Paradise Lost izbacuje EP namenjen najviše najvatrenijim fanovima i to zbog jednog razloga. Na EP-ju se nalazi izvrsna numera „Sweetness”, pored dva singla sa izdanja „Icon”, kao i koncertna verzija pesme „You Hand Is Mine” sa izdanja „Shades of God”.

Obavezno preslušajte:

• Embers Fire
• True Belief
• Colossal Rains
• Sweetness

Draconian Times (1995)
★★★★★

U junu 1995. godine izlazi jedan od najčarobnijih albuma teškog zvuka 1990-tih, a verovatno i kasnije. „Draconian Times” je bez dileme longplejka kojoj se uvek vraćate, bez obzira da li ste tinejdžer, matorac ili negde u sredini. Uvek se preslušava sa istim ushićenjem jer je muzika prosto magična.

Peti album je izvesno najbolja Paradise Lost ploča, iako članovi benda ne misle tako. Ali, fanovi presuđuju na kraju, zar ne? Gitarista Greg Mackintosh je 2017. godine u magazinu Decibel svrstao „Draconian Times” tačno na sredini, odnosno na sedmom mestu do tada objavljenih 14 albuma.

Mackintosh je ocenio „Draconian Times” kao komercijalno najuspešniji album po kojem se vrednuje sve ostalo što Paradise Lost stvara. „I to sa pravom, jer je okosnica naše karijere i zvuka. Stavio sam ga na pola puta jer ga vidim kao most koji povezuje sva naša izdanja”, objasnio je Mackintosh.

Glas benda Nick Holmes je 2020. godine za časopis Metal Hammer rekao da je „Draconian Times” vrlo dobra ploča, ali je iznenađen što je postala toliko uticajna. „Moram da kažem da nije tako dobra kao što mnogi veruju da jeste”, podvlači Holmes. Obojica su smestili „Shades of God” na prvom mestu.

Teško je izdvojiti najbolju stvar na albumu. Suštinski, nijedna pesma se ne preskače jer je svaki trenutak najbolji i neverovatan i logičan je sled muzičke kreativnosti utemeljene na prethodnom ostvarenju „Icon”. Zavodljivost albuma je prisutna od početka do kraja, čemu je doprineo izuzetan raspored pesama, koje su istovremeno vrlo jednostavne strukture.

Taman kada se možda samo pomisli da je Paradise Lost preterao sa gotikom, momci iz Jorkšira pametno promene tempo i ubace malo sporiji doom zvuk za starije fanove, čisto da se ne osećaju zapostavljenim. Produkcija je izvrsna. Svaki instrument se čuje baš onako kako bi trebalo i čisto, bez međusobnog gušenja.

Posebno se izdvajaju bubnjevi, koji su tako dobro odsvirani i producirani. Bas se pojačava tačno gde je potrebno. Ritmička osnova puca od kvaliteta. Gitare očaravaju i nadahnjuju. Savršeno se balansira između mekših gitarskih rifova i sanjalačko domišljatih melodija i to posebno na kraju pesme, kao na primer na numerama „Forever Failure” ili „Elusive Cure”.

Obavezno preslušajte:

• Enchantment
• Yearn of Change
• Jaded