Februar je bio topliji nego ikad, a kada je toplo, zna se – majice.
U ovom izdanju donosimo uglavnom klasiku uz nešto progresive, a ako vas zanima koji su sve bendovi prodefilovali kroz prethodne tekstove u serijalu, kliknite ovde.
IRON MAIDEN
Iron Maiden sam prvi put čuo tamo negde 1992. godine, sa desetak godina. Bio je u pitanju album Fear Of The Dark, koji je izašao baš te godine i pažnju mi je privukao veoma interesantnim hororičnim omotom.
Sećam se da sam, kad sam preslušao album, u prvi mah bio pomalo razočaran jer muzika nije bila opasna koliko je bio omot, ali sam vremenom skapirao koncept Edija i celog tog ediverzuma, koji je vremenom maltene postao i priča za sebe, gotovo nezavisna od muzike.
I dan-danas mi je Fear of The Dark omiljeni album Maidena, to je ono kad se emotivno vežete za album nekog benda jer ste prvo njega čuli, a ne zato je je objektivno i realno dobar. Fear Of The Dark se na listama Iron Maiden albuma uglavnom kotira u donjoj polovini istih, ali je meni oduvek bio i ostao jedan od najdražih.
Maidene sam, dakle, otkrio u dosta nezgodnom momentu, kada su već objavili sve ono što se danas smatra njihovim najboljim izdanjima i klasicima žanra i malo pre nego što će iz benda otići Bruce Dickinson.
Da stvar bude još više jeretička sa moje strane, nekoliko godina kasnije navukao sam se i na album The X Factor, prvi sa novim pevačem Blazeom Bayleyem i opet jednim od najgore kotiranih IM albuma u njihovoj celokupnoj karijeri 😀
Naravno, faza benda od 1980. do 1990. godine je apsolutno neupitna, iz objektivnih razloga sam je otkrio tek nakon što sam se upoznao sa Fear OF The Dark (bilo bi baš čudno da sam slušao Maidene sa recimo šest godina), ali se tih njihovih 10 godina svakako ubrajaju međ’ najjače diskografske dekade nekog benda u istoriji metala, a možda i šire.
Stonesi heavy metala dogodine slave 50 godina postojanja i već to je dovoljno impozantna činjenica za poštovanje prema ovom bendu. A kada zaronite u njihovu diskografiju, biće to jedno neverovatno i beskonačno putovanje. Ako bih birao neku muziku za koju bih znao da će, spakovana u neku vremensku kapsulu, stići do vanzemaljaca i predstaviti nas, bili bi to gitarski dueli Iron Maidena. Neka mali zeleni misle da smo kao rasa veseli, do zla Boga poletni i da se ložimo do koske na ono što radimo.
Preporuka za slušanje:
– Fear of the Dark, Rime of the Ancient Mariner, The Trooper, Hallowed Be Thy Name, Afraid To Shoot Strangers…
MASTODON – Hushed And Grim
Mastodon je prevalio put od underground hardcore benda preko kultnih sludgera do jednog od najpoštovanijih metal bendova današnjice. Iza njih je gotovo četvrt veka rada i osam studijskih albuma, a prvi proboj su napravili 2004. godine albumom Leviathan. Čisto ilustracije radi, ovaj album je za Mastodon bio ono što je From Mars To Sirius bio za Gojiru.
Sećam se momenta kada sam prvi put čuo to delo. Solidno sam bio zabezeknut jer je to bila neka čudna mešavina hardcorea, sludge zvuka i neke raspojasane, neuhvatljive progresive, a sve to sa mudima do poda.
Prvi utisak mi je bio da je ime benda taaaako adekvatno jer je taj album, iako konkretno inspirisan Mobijem Dikom, zaista zvučao poput trome, opasne životinje koja ti se polako, ali neumitno približava i ti osećaš kako se tlo trese, ali ne možeš ništa, strašni sud je stigao i to je to, ostaje ti samo da budeš dostojanstveno spljeskan, ako je moguće biti dostojanstven u tome.
Tokom narednih godina i decenija Mastodon su muzički predivno rasli i isto tako mudro vodili svoju karijeru. Nisu svi albumi koje su do danas objavili istog kvaliteta, ali je to jedna raznolika diskografija koju bi svako trebalo da istraži i odabere za sebe ono što mu najbolje leži. Ono što će tu sigurno naći je jedna pre svega progresivna muzika koja ne voli žanrovske kalupe, ma koliko mi voleli da je ukalupljavamo.
Preporuka za slušanje:
– ceo Hushed And Grim
KURT COBAIN
Kurt Cobain nije bio savršen čovek. Može mu zameriti, a i zamera mu se, svašta. Ali nakon što mu izameramo (je li ovo uopšte reč?) sve što imamo, ono što ostane, bar ako mene pitate, je jedan kreativni genije i dobar čovek. O ovom prvom sam već pisao i pisaću ponovo u budućnosti, pa ću se ovom prilikom fokusirati na ovo drugo.
Najpre, Kurt je bio izuzetno socijalno osvešćen i angažovan. To u praksi znači da je u svakoj fazi svoje karijere koristio svoju poziciju da zastupa prava slabih i marginalizovanih (posebno žrtava rasizma i homofobije), da digne glas protiv seksizma i da se bori za prava žena i protiv nasilja nad ženama.
Ostaće upamćen koncert u Ouklendu 1993. godine kada je zaustavio svirku i izbacio napolje tipa iz publike koji je dodirivao devojku bez njene dozvole, a otvoreno je pozivao homofobe, rasiste i sve slične glavudže da ne kupuje Nirvanine albume jer tu, prosto, nema ničega za njih. Potez koji sigurno nije prijao izdavačkim kućama, ali Kurtovom moralnom kompasu jeste.
Druga jako bitna stvar jeste da je Kurt, što je više bio popularan, sve više koristio popularnost da promoviše male lokalne neafirmisane bendove. Od T.A.D-ja preko L7 i Eartha pa sve do Flippera, Kurt je promovisao kako bendove koji tek treba da se probiju, tako i bendove koji su iza sebe već imali karijere, ali ne i, prema njegovom mišljenju, pažnju koju zaslužuju.
Ta punk i DIY etika kod njega je bila prisutna u jednakoj meri i u periodu kada je bio deo dubokog aberdinskog undergrounda, ali i kada je sa svojim bendom bio na samom vrhu sveta.
I treća stvar, Kurt nikada nije sebe shvatao previše ozbiljno. Umesto da se pojavi nabrijan i opasan, u eminentnoj metal emisiji Headbangers Ball pojavio se u idiotskoj svečanoj haljini, uz opasku “Pa ovo je bal metalaca, zar ne? Morao sam prigodno da se obučem!” To je bio njegov odgovor na mačo stav i estetiku metal scene tog doba.
Nije se libio da ruglu izvrgne i sebe i druge ako je to imalo neku dobru poentu ili je jednostavno bilo zabavno. Uostalom, pričamo o bendu koji je izbačen sa sopstvene promotivne žurke za najbolji album u karijeri jer su ušli na feštu i počeli sve prisutne da gađaju hranom.
To je bio samo još jedan način da Kurt, zajedno sa momcima, pokuša da čvrsto ostane nogama na zemlji dok ih nemilosrdno šibaju vetrovi šoubiznisa. I uspeo je neko vreme, sve dok sve to jednostavno nije postalo previše.
Preporuka za slušanje:
– MTV Unplugged In New York
TOOL
Iz objektivnih razloga nisam zakačio Pink Floyd u piku njihove karijere, ali ako bih za neki bend morao da kažem da je kreativno i po značaju bio Pink Floyd moje generacije, to bi najverovatnije bio Tool.
Kad su se pojavili, Hush EP i album Undertow nisu ukazivali da će Tool postati najveći progressive rock/metal fenomen današnjice. Ta dva izdanja bila su natopljena grunge aromom i to je bio predominantan ukus, mada je tu bilo i mnogo toga drugog, što je nagoveštavalo da su kalupi i žanrovski okviri nešto što četvorci iz Los Anđelesa nije baš drago i prijatno.
U narednih 20 i kusur godina objavili su četiri albuma koji onako zbirno predstavljaju jedan opus koji je toliko grandiozan, moćan i značajan da ga je nemoguće zaobići ako želiš da budeš u toku sa savremenim muzičkim dešavanjima i tokovima.
Tool je zvučna hipnoza, Tool su ludo posvećeni fanovi koji su postali mim, Tool je lirika koja je možda mnogo pametna, a možda ne znači apsolutno ništa, Tool je ekipa neverovatnih muzičara koji ipak sebe ne shvataju preterano ozbiljno, ali koji su u svoju korist vešto koristili mistifikaciju koja je okruživala gotovo svaki segment njihovog rada. I Tool je bend koji, ako se ja pitam, nema loš album. Svaki je drugačiji i svaki je dobar na svoj način. Teško da od jednog benda možeš da očekuješ više.
Preporuka za slušanje:
– Pneuma, Reflection, Bottom, Swamp Song, Stinkfist, Forty Six & 2, The Pot, 7empest, Hush
