ALBUM PO ALBUM: Fear Factory – Prometeji apokaliptične revolucije

Američka grupa Fear Factory donela je revoluciju na metal scenu fuzonisanjem metala i elektronske muzike i trasirala put plejadi bendova koji će prigrliti takav pristup u narednim dekadama i razvijati ga u najrazličitijim mogućim smerovima.

A sve je počelo tamo gde ne bismo očekivali da zateknemo opaki (u tom trenutku) death metal bend. U Los Anđelesu. Prva inkarnacija benda začeta je 1989. pod imenom Ulceration. To im je tada bilo kul ime, ali ne zadugo.

Već naredne godine ga menjaju u Fear The Factory, a zatim i u slično, ali po značenju dosta drugačije – Fear Factory.

Dino Cazares, Burton C. Bell i Raymond Herrera bili su ljudi koju će uskoro pokrenuti lavinu, ali to naravno nisu mogli da znaju. Oni će u narednim godinama i dekadama potpuno promeniti perspektivu mnogim muzičarima i fanovima i elektroniku u metalu učiniti potpuno normalnom pojavom, a duplu bas-bubanj pedalu inaugurisaće u novo božanstvo. 

Putovanje dugo 30 godina moglo je te 1990. da počne i sa ove vremenske distance možemo reći da je bila prava privilegija biti od samog početka tu i pratiti ovaj bend.

Njihov put je u te tri decenije bio i ravan poput stakla i prepun džombi – o čemu ćete imati prilike da čitate kroz pregled albuma – i kako god da se završi, njihova zaostavština i uticaj koji su ostvarili na ceo jedan žanr ostaće zauvek zabeleženi. Kao i gomila fantastične muzike koju su snimili.

Soul Of A New Machine (1992)

★★★★☆

Prvi album FF-a nije doneo revoluciju, ali jeste doneo nešto novo. Spoj death metala sa elektronikom nije bilo nešto što je pre toga praktikovano i možda je za početak devedesetih bilo avangardan potez. Nije ovo, naravno, bio tipičan death metal, više je naginjao groove stilu koji će tek postati mega popularan u narednim godinama, ali je u tom momentu ovaj pristup bio sasvim dovoljan da momci privuku pažnju.

Soul Of A New Machine će, kako će se ispostaviti, biti drastično različit od ostatka diskografije FF-a, ali ono što će im biti zajedničko je postapokalitpični vajb koji će u ovoj ili onoj formi ostati zauvek prisutan u zvuku ove znamenite ekipe. Soul Of A New Machine zaudara na totalitarizam, policijsku državu, prljavu industriju, nadolazeću dehumanizaciju čoveka, borbu za naftu i ljudske duše, on ilustruje pustoš civilizacije ispranih mozgova, uz tek pokoji preživeli glas razuma. A biće ućutkani i oni, vrlo brzo. 

Demanufacture (1995)

★★★★★

Već naslovna numera drugog albuma, koja ga i otvara, definisaće ne samo zvuk Fear Factoryja, već i zvuk stotina bendova koji će u narednim decenijama krenuti njihovim putevima. Caktavi, digitalno precizni bas bubanj, slojevi elektronike, odsečni, jednostavni rifovi, futuristička atmosfera i propovednički glas Burtona C. Bella definisaće ono što će kasnije biti kršteno kao cyber metal, a iz čega će se naposletku izroditi čitava scena koja ne beže od elektronike i koja ju je kombinovala sa svim i svačim, od groove metala do melodeatha.

Sa ovog albuma najviše će ostati upamćena pesma Replica, koja se probila i daleko van granica metala, ali je ujedno bila i ostala himna celog podžanra. Ovo je jednostavno album na kojem nema loše pesme, bez obzira da li govorimo o čistom tehno-metal komadu New Breed ili gotovo pop obradi Dog Day Sunrise. Manifest. 

Obsolete (1998)

★★★★★

Iako Demanufacture važi za najbolje i najznačajnije FF izdanje, Obsolete je, kreativno gledano, najzreliji i najkompletniji album ovog benda. U odnosu na Demanufacture, ovo je progresivni skok unapred, potpuna razrada koncepta, guranje u još više melodije, ali i u još žestine i kompleksnosti.

Na njemu se nalazi potpuno neverovatna numera Resurrection (po mišljenju autora ubedljivo najbolja pesma koju su Fear Factory ikada napisali), nadrealno moćna balada Timelessness i demonstracija kako može da zvuči jungle metal (Freedom of Fire). I to su samo najupečatljiviji momenti jednog inače potpuno savršenog izdanja.

Poslušajte samo remek-dela kao što su Descend ili Edgecrusher i to je tek delić ove fantastično osmišljene i realizovane celine. Ni ton za dodati ili oduzeti. I gotovo da je jeres o ovom albumu pričati, on se jednostavno mora slušati. 

Digimortal (2001)

★★☆☆☆

Iako jeste veliko pitanje šta su Fear Factory mogli da snime posle albuma Demanufacture i Obsolete, a da to zadovolji kriterijume koje su sami sebi postavili, ono što smo dobili na albumu Digimortal bilo je daleko ispod svakog očekivanja. Veliki i prilično nepotreban zaokret ka tada već uveliko izmodelom i prokazanom nu metalu završio se otprilike kao slučaj Machine Headovog albuma The Burning Red. Sa njega je ostao pokoji koncertni hit, ali album smo generalno želeli da što pre zaboravimo.

Ima na Digimortalu dobrih pesama kao što su Linchpin, (Memory Imprints) Never End, What Will Become ili Invisible Wounds (Dark Bodies), ali je album generalno previše u nekom “jumpdafuckup” fazonu koji FF-u ama baš nikako ne stoji. Da stvar bude još gora, čak i imaju pesmu koja se zove Back the Fuck Up (u saradnji sa B-Realom), koja bi se mogla nazvati i samim vrhuncem (ili dnom) ovog ogromnog pada benda iz Los Anđelesa.

Najtragičnije od svega je to što je ovaj album snimila postava Burton C. Bell/Dino Cazares/Christian Olde Wolbers/Raymond Herrera, ista ona koja je snimila dva prethodna remek-dela. Slom je bio neminovan, a desio se u martu 2002. godine, kada je Burton C. Bell napustio bend, a grupa saopštila da prestaje sa radom.

Iza toga je, međutim, stajao mnogo dublji problem. Gitarista Dino Cazares nije bio u dobrim odnosima ne samo sa Bellom, već ni sa ostatkom benda. Ovaj raskol obeležiće Fear Factory u narednim godinama, pa i decenijama.

Archetype (2004)

★★★★☆

Iako se bend faktički raspao 2002. godine, sled događaja nakon toga bio je prilično čudan. Herrera i Olde Wolbers su se reaktivirali krajem 2002. godine, Bellu su se dopali njihovi demo snimci, na mestu gitariste angažovali su Byrona Strouda (Strapping Young Lad) i tako smo dobili Fear Factory bez Dina Cazaresa, koji će van benda ostati sve do 2009. godine. A šta smo dobili od ove nove postave bez Cazaresa?

Album Archetype je izašao 2004. i sa ove vremenske distance može se reći da je doživeo potcenjenost kakvu nikako ne zaslužuje. Fear Factory su se u velikoj meri vratili svom izvornom zvuku i isporučili neke fantastične pesme. Naslovna numera, recimo, je zasigurno jedna od najboljih koju su snimili u karijeri i Burton C. Bell je poprilično u pravu kada kaže da ona definiše u potpunosti šta Fear Factory jeste. Pored nje, tu su i furiozna Cyber Waste, hitična Bite The Hand That Bleeds, te niz zaista kvalitetnih pesama koje zadovoljavaju apsolutno sve parametre FF zvuka.

Ekipa se držala proverenog obrasca, tu i tamo eksperimentisala, a posebno su upečatljive Bellove clean deonice (poslušati pomenutu naslovnu pesmu, zatim Corporate Cloning ili Undercurrent). Sve u svemu, ovo je, posle svih potresa kroz koje je bend prošao, bio jedan zaista sjajan album koji je pokazao da kod Fear Factoryja još ima “mesa” i da se nisu predali.

Transgression (2005)

★★☆☆☆

Početak albuma Transgression, iako mlak, ne nagoveštava katastrofu u koju će se taj album pretvoriti do kraja. Otvarajuća numera 540.000 Fahrenheit ima koliko-toliko Fear Factory duh i, sudeći po njoj, čini se da FF nastavljaju da gaze utabanim stazama. Međutim, Transgression se vrlo brzo pretvori u miks generičkih rifova (Transgression, Contagion, Spinal Compression), nejasnih alternative metal izleta (Echo of My Scream), neubedljive hard rock numere (New Promise), izošljarenih obrada (Mellenium, u originalu Killing Joke, i I Will Follow, u originalu U2) i tek pokojim bljeskom vrednim pažnje poput pesama Supernova ili Empty Vision.

Album je snimila ista postava koja je uradila i Archetype, ali očito je da je ovde nedostajalo ono nešto esencijalno. Fear Factory su se na ovom albumu prilično odmakli od cyber zvuka, a produkcija bubnja zvuči kao da su hteli da zvuči živo, što ovom bendu nikako ne pristaje. Fear Factory je nakon jednog solidnog albuma ponovo razočarao i očito je ovo već postajalo trend. Da stvar bude gora, mnogi mlađi bendovi su u ovom periodu bez problema šili očeve žanra po kvalitetu i delovalo je da FF nemaju adekvatan odgovor na to.

Mechanize (2010)

★★★★☆

Kakav povratak u formu! Već prvi djentozni rifovi naslovne pesme govore da se bend trgnuo iz poluvegetativnog stanja u kojem je bitisao prethodnih godina i da sa ovim albumom nema zajebancije. Dino Cazares se vratio u bend i doneo novu energiju (ili je bolje reći vratio staru), a Burton C. Bell potpuno blista, tako da Mechanize ima sve što jedan FF album treba da ima. Ili možda gotovo sve. Mechanize, naime, preteže na stranu žestine nauštrb melodije, toliko da pojedine pesme asociraju čak i na Soul Of A New Machine period (pesme Powershifter ili Christploitation).

Ima ovde melodije, da ne bude zabune, (recimo numera Industrial Dsicipline, ali i predivna mid-tempo Designing The Enemy), ali ima i brutalnih, kompjuterski preciznih rokačina kao što su Fear Campaign ili pomenuta Powershifter. Da je bend uspeo da pohvata niti i vrati se na stazu, pokazuju i sjajne numere Oxidizer i Controlled Demolition, koje bi bez problema mogle da se nađu i na albumu Demanufacture. Malo li je u 2010. godini?

The Industrialist (2012)

★★★☆☆

Deveto studijsko izdanje je u najboljem slučaju – korektno. Ovo svakako nije najbolja stvar koju možete reći za neki album, a da li je najgora, o tome se može polemisati. Poput prethodnika, i The Industrialist sadrži sve FF elemente, ali sličnost sa njim tu uglavnom prestaje. Pesme su slušljive, ima tu dobrih rifova, nekih lepih vokalnih deonica, sve je urađeno by the book, ali jednostavno nema upečatljivih momenata koji bi se zalepili za mozak i kupili slušaoca na duži rok.

Srž The Industrialista činili su Dino Cazares i Burton C. Bell, koji su ovog puta jedini navedeni kao članovi benda, a u pomoć su im, između ostalih, pritekli bivši kolega Rhys Fulber i Logan Mader (ex-Machine Head, Once Human). Po prvi put FF nisu imali pravog bubnjara već je posao odradila ritam mašina (moram reći više nego zadovoljavajuće), no zamah koji je napravljen albumom Mechanize ovde j ostao da nekako nedefinisano i mlohavo visi u vezduhu.

Tematski, ovo je konceptualni album o karakteru pod imenom The Industrialist, inkarnaciji svih industrijskih grana koje su objedinjene u novi entitet. Njegova svrha je da sažme sva naučna znanja i sakupi sećanja čovečanstva. Naravno, The Industrialist će na kraju, iako zamišljen kao nešto što treba da pomogne čoveku, ispasti njegov usud i propast. Ali sve ovo ne utiče previše na zaključak koji glasi – čekamo sledeći album.

Genexus (2015)

★★★★☆

Ako za The Industrialist možemo reći da je bio pad, Genexus je bio veliki uspon na nepredvidljivom Fear Factory roler kosteru. Sve je opet nekako profunkcionisalo i FF su nam isporučili album sa prepoznatljivim šmekom i gomilom dobrih pesama. Bilo da su u pitanju silovite Autonomous Combat System, Soul Hacker ili Protomech, fantastični spojevi žestine, gruva i melodičnih cyber refrena kao što su Anodized i Dielectric ili baladični electro rock zahvati poput numere Expiration Date, Genexus ima ono što je The Industrialistu falilo – suštinu i ubedljivost.

Dok slušamo ovaj album, ponovo verujemo Fear Factoryju. Dok je prethodnik odisao vajbom otaljavanja, novi album je iskoristio i prilagodio aktuelnom trenutku sve ono najbolje što ovaj bend ima. Rifovi i ritam sekcija kidaju meso, elektronika je upotrebljena veoma inteligentno, a Burton C. Bell je fantastično otpevao sve vokalne varijacije na izdanju za koje će se kasnije ispostaviti da će biti njegova labudova pesma u ovom bendu. 

*****************

Nakon Genexusa stvari su, nažalost, krenule potpuno nizbrdo po Fear Factory. Narednih pet godina obeležile su tužbe i suđenja između bivših i sadašnjih članova benda, razmirice i prepucavanja preko medija. Burton C. Bell je 2020. ponovo napustio bend, ali ovog puta deluje da je ta odluka konačna i da će se u budućnosti posvetiti svom projektu Ascension of the Watchers.

Dino Cazares ostao je nosilac brenda Fear Factory, ali je u toj ulozi ostao potpuno usamljen. Novi album zakazan je za mart 2021. godine, ali trenutno se čini da bi možda najpoštenije bilo ostaviti ime Fear Factory i njegovu zaostavštinu istoriji, a da Cazares muzički rad nastavi pod nekim drugim imenom. Konačna odluka je, naravno, na njemu. Fear Factory će, bez obzira na sve, zauvek ostati u našim srcima.