Novi album S.A.R.S-a ima više dobrih osobina. Prvenstveno to što ne traje dugo, oko 28 minuta, a zatim i to što je dostupan za besplatan download, pošto u prodavnicama diskova inače neće da vrate pare kad shvatiš da si kupio katastrofalno loš album.
Kada sam tražio adekvatan termin koji bi najbolje opisao album „Ikone pop kulture“, nekako se nametnula reč „banalnost“.
U tom smislu, ovaj album je pandan tanjiru klot makarona – projuri kroz tebe, a da i ne osetiš. Da je makar ukusan, banalnost bi se lakše podnela, ali nije ni to. Bljesnu tu i tamo poneka melodija ili rima, ali je sve to zanemarljivo u odnosu na količinu opšte bezidejnosti i odsustvo bilo kakve smislene koncepcije. Štaviše, album „Ikone pop kulture“ deluje kao da su se na njemu našli patrljci pesama koje nisu našle svoje mesto na prethodnim izdanjima.
Ima tu svega i svačega, od regea i ska momenata, preko narodnjačkih „nijansi“, pa do nekog pseudofanka, ali je sve neubedljivo i tanko do zla Boga. Dodaj tome tekstove od kojih bi se, verujem, na momente i Marina Tucaković postidela i dobiješ sebe kako zevaš u plafon i pitaš se da l’ je ono stvarno neki komarac na ovu ’ladnoću ili je samo mrlja od drugog komarca kojeg si zaskočio tepalicom proletos tačno u pola tri ujutru, i dan-danas se sećaš u koliko te je sati krvnik digao iz kreveta.
Elem, „Fanki mjuzik, to je život moj“, kažu S.A.R.S. u numeri „Fanki mjuzik“, a ja mislim, kakav život, čoveče, pa u prethodnoj pesmi ste koketirali sa narodnjacima, a sad šatro živite funk.
Sve u svemu, osnovni problem S.A.R.S-a je taj što nikako da odluče da li hoće da budu ozbiljan bend ili da se zajebavaju, kao na početku karijere. A kad hoćeš i jedno i drugo, često dobiješ – ništa.
Za pevača Žarka Kovačevića se, recimo, sa sigurnoću može reći da se baš dobro zajebava, jer takvo karikaturalno pevanje ne može se drugačije nazvati nego dobrim zezanjem. Upravo taj momenat anulira svaku dubokoumnu poruku koju bi S.A.R.S. očigledno voleli da pošalju publici.
Najgore od svega je što kombinacije regea, fanka, rocka i ska muzike, te tekstova sa porukom i te kako može dobro da funkcioniše. Eno pitajte Baneta Lalića (MVP) i Zemlju gruva. Za razliku od pomenutih izvođača koji takođe mešaju razne stilove, ali istovremeno umeju da stvore onu tako posebnu nit koja se proteže kroz ceo album i od njega stvara konzistentnu celinu, S.A.R.S. na albumu „Ikone pop kulture“ nude prost skup pesama koje ni same za sebe ne funkcionišu kako treba, a kamoli kao celina.
Lično će mi na kraju kao nedokučiva enigma ostati pitanje kako neko uspe da napravi album od 28 minuta koji je naporan za slušanje uprkos tako kratkoj minutaži, s obzirom da ima bendova kojima toliko traje jedna pesma, a opet je uzbudljivija od svih ovih osam koliko ih ima na „Ikonama pop kulture“. Stvar umeća, stava ili nečeg trećeg, tek, siguran sam da S.A.R.S-u u budućnosti, ako ništa drugo, makar neće biti mnogo teško da nadmaše “Ikone pop kulture”. N. M.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
