Dogurasmo do polugodišnjice serijala, a i u ovom izdanju, standardno, samo kvalitet.
Prethodne tekstove možete pronaći na ovom linku.
NAPALM DEATH – Mass Appeal Madness
Kada pomislim na Napalm Death, i dan-danas se ozarim svaki put. Zašto? Pa zato što je taj bend jedan čist gotivluk u svakom smislu. Bolje je u stvari zapitati se šta to tačno ima da se ne voli kod Napalm Deatha.
Izmislili grindcore, snimili You Suffer, najkraću pesmu ikada (kojom nas je Gilfojl onoliko maltretirao u seriji Silicon Valley), snimili gomilu fantastičnih albuma, tokom cele karijere se otvoreno borili protiv neonacizma, verskog ekstremizma i desničarenja svih vrsta, a Barney Greenway i danas homofobima u publici šalje poljupce, ako se desi kojim slučajem da neki uopšte zaluta na njihov koncert.
Prvi njihov album koji sam čuo bila je Utopia Banished iz 1992. godine (tad su već ušli u death metal fazu) i od tada sam beznadežno navučen na ovaj bend. Volim apsolutno sve faze kroz koje su prošli i svaka od njih ima ili neki objektivni ili neki subjektivni značaj, ponekad i oba istovremeno. Oduvek sam voleo bendove koji su angažovani, a ND su to uvek bili. Još kada je i muzika tako potpuno fenomenalna kao njihova, to je dobitna kombinacija.
Preporuka za slušanje:
– You Suffer, Breed To Breathe, Greed Killing, Cursed To Crawl, Silence Is Deafening
NERO DI MARTE
Stiglo friško iz Francuske! Propustio sam merch ovog benda onomad kad su bili u Beogradu, nije bilo veličina, ali je to najzad ispravljeno.
Merch jeste iz Francuske, ali ovaj nesvakidašnji bend dolazi iz Italije. I jeste to zemlja koja ima kontinuitet scene, ali ovakvi bendovi nisu često dolazili odatle. Nero Di Marte spajaju death i progressive metal, ali death metal kako ga poimaju Gojira, Gorguts ili Cynic i progressive metal kako ga poimaju The Ocean Collective, Isis i Neurosis.
Kad se sve to metne na gomilicu, najadekvatnije je nalepiti mu onu kad-ne-znam-šta-drugo etiketu post-metal. Prepričano normalnim rečima, mnogo zeznuta svirka, baš sitan vez, opaki rifovi, ali istovremeno i dosta psihodelije i Atmosfera sa velikim A. I da, sve to pomereno za jotu u disonantni spektar, čisto da vas nervira ako imate neki OCD.
Zaključak: fenomenalan bend, ali nije za neobavezno slušanje. Zahtevaju pažnju, mora fokus, jer stvarno se milijardu stvari izdešava u svakoj pesmi.
Preporuka za slušanje:
– Ceo album Derivae, pa ako vam se dopadne, istražujte ostatak diskografije
GHOST
A Ghost su samo veoma brzo usavršili formulu koju su nekako nagazili na početku i prepoznali u njoj veliki potencijal. Tačnije, jedan čovek je to uradio, koji je zaslužan za ceo projekat, Tobias Forge. On je već neko vreme pre Ghosta obitavao na švedskoj alternativnoj sceni, ali ništa se tu posebno nije desilo. Najviše je dogurao sa grupom Magna Carta Cartel, ali prava kreativna eksplozija desila se tek sa Ghostom, kada je nazvao sebe Papa Emeritus i rešio da prodrma scenu gitarske muzike.
Recept deluje jednostavno. Staviš celom bendu maske, smisliš dobre, hitične pesme i sve to preliješ velikom količinom okultizma, tolikom da se ljudi konstantno pitaju jesi li ozbiljan ili zapravo parodiraš takve bendove. E sad, zajeb je što taj recept može da primeni samo onaj ko ume da napiše te dobre i hitične pesme, a Forge ima žicu za to i izgleda da je samo trebalo da mu se otvori dizna, pa da se dokaže kao jedan izvrstan hit mejker.
Što se mene tiče, Ghost su jedan vraški zabavan i kvalitetan rock/hard rock, pa čak i disko bend, i to je otprilike sve što očekujem od njih. Volim da pevam te zarazne stihove koje mesecima ne možeš da izbaciš iz mozga, ložakam se na preterane rifove i još preteranije solaže i uživam u konceptu koji doživljavam kao dobru zajebanciju ništa više od toga. Trenutno je malo bendova koji tako dobro i profesionalno rade svoj posao i koji u modu vraćaju onaj entertainment momenat u rock muzici. Zato je sjajno što su toliko porasli i nadam se da će iz godine u godinu biti sve veći. Dok, što bi rekao Aca Šapić, skroz ne penetriraju u narod.
Preporuka za slušanje:
– Monstrance Clock, Cirice, Square Hammer, Call Me Little Sunshine
SOILWORK – Death, I Hear You Calling
Ja na Soilwork baš sečem vene, ali onako baš hardcore. Bend koji, što se mene tiče, od 12 albuma ima samo jedan loš, sve ostalo je vrhunski rad. Nakon šest brutalno dobrih albuma koji su obeležili prvi deo karijere i postavili neke standarde u žanru, objavili su Sworn to A Great Divide, ultimativno đubre koje bi većina poštovalaca ovog benda najradnije zaboravila. Mislio sam da su završili, da nakon tog albuma i faze zamora u koju su ušli nema šanse da se vrate u igru. Međutim…
Izbacili su 2010. sjajni The Panic Broadcast, pa onda zverski dupli The Living Infinite i sve nadalje je čista demonstracija moći, svakim albumom su dokazivali iznova i iznova da su prerano otpisani i da vrede mnogo više nego što smo im dali kredita.
U prvom delu karijere učestvovali su u formiranju čuvenog švedskog melodic death metala, ali su vrlo brzo izašli iz tih okvira i pokazali da se mnogo bolje snalaze van svoje zone konfora. U drugom delu karijere, drugoj mladosti takoreći, etablirali su sebe kao jedne od nakreativnijih nosilaca modernog melodeatha, ali i modernog metala uopšte. Oni se toliko igraju, toliko iznenađuju svakim novim albumom i uprkos svim personalnim promenama kroz koje Soilwork prolazi, on nekako i dalje ostaje – Soilwork, jedan jedini. Najveću zaslugu svakako za to ima Bjorn Speed Strid, koji se pokazao ne samo kao vanserijski pevač, već i kao velika kreativna i pokretačka sila bez kojeg, na kraju krajeva, Soilwork ne bi ni postojao.
Ne postoji dovoljno reči kojima mogu da preporučim ovaj bend, samo treba uzeti, slušati i uroniti u taj svet. Jedan od mojih bendova za pusto ostrvo.
Preporuka za slušanje:
– Svi albumi osim onog jednog pomenutog
