Caligula’s Horse na svom možda i najboljem albumu u karijeri donose neverovatan raspon emocija i kompozitorskog umeća.
Tokom poslednjih par decenija formirala se jedna progressive metal scena koja nije utemeljena isključivo u tradicionalnom metalu (poput pionira Dream Theater ili Fates Warning), već kako delimično na tim uzorima (nemoguće ih je izbeći), tako mnogo više i značajnije u modernijim izrazima kao što je djent, koji je izvršio ogroman uticaj na veliki deo savremene metal scene.
Tako smo dobili dijapazon bendova koji su i virtuozni (Polyphia, Plini, Protest The Hero, Animals As Leaders, Caligula’s Horse) i queenovski (Protest The Hero, Agent Fresco, Leprous) i izrazito naklonjeni djentu (Tesseract,Cloudkicker, Monuments), ali i popu (Caligula’s Horse, Agent Fresco, Voyager, Vola, Sleep Token) ili čak osamdesetim godinama (Haken, Voyager).
Ovo je samo delić stilskih varijacija koje se danas pronađi unutar onog dela prog scene koji bismo mogli nazvati najpribližnijim onom tradicionalnom progressive metalu sa početka ovog teksta. I da, jesu mnogi od ovih bendova svetlosnim godinama daleko od onoga što rade recimo Queensryche, ali bolje je da sada da ne mešamo u priču deo scene koji je, na primer, jednom nogom u death metalu, a drugom u progressivu. Ovo je, dakle, ono što danas možemo smatrati reprezentativnim progressive metalom.
Australijanci Caligula’s Horse uspeli su, čak i u ovako raznovrsnom ambijentu, da se za kratak vremenski, ali diskografski vrlo bogat period, etabliraju kao jedno od najrespektabilnijih imena scene. Charcoal Grace je njihovo šesto studijsko izdanje i iako bi po teoriji verovatnoće bilo krajnje vreme da omaše i objave nešto loše i prigodno za sočnu pljucu, to se ipak nije desilo. Da stvar bude gora, čak je i na Prog arhivama, među tradicionalno razmaženom i zahtevnom prog publikom, ovaj album ocenjen bolje od svih ranijih i to sa solidnom razlikom u rejtingu.
Kada je u pitanju sam album, iako nije u pitanju konceptualno delo u klasičnom smislu, pesme su ipak tematski jako povezane, te nema mnogo smisla izdvajati pojedine numere. Ako bismo to radili, mogli bismo na primer reći da je Give Me Hell savršena oluja u kojoj se sudaraju Pain of Salvation i Tesseract, dok je Sails predivna balada nabijena emocijama u maniru giganata Porcupine Tree, pa i jednog Pink Floyda na momente, ali to bi bio samo jedan sićušan fragment onoga što se dešava na ovom izdanju.
Charcoal Grace je jedan beskrajan mozaik nadahnutih emotivnih uspona i strmoglavih padova. On pleše između spiritualnih mirnoća i opijajućih, oslobađajućih klimaksa. Pevač Jim Grey glavni je navigator kroz mrak i svetlost (poslušajte ga samo kako briljira u Mute), ali ostatak benda je tu da oko za vas isplete najfiniju zaštitnu mrežu za slučaj da na nekoj strmoj nizbrdici ne uspete da se zaustavite sami.
Charcoal Grace je progressive metal kakav on treba da bude ne samo u 21. veku, već oduvek. Dovoljno oštar da bude opasan, ali i dovoljno nežan da rezonuje sa najfinijim strunama vašeg bića. Dovoljno delikatan i kompleksan da zadovolji zahtevne sladokusce, ali i jednostavan taman toliko da bude prijemčiv i neizvežbanom uhu.
Preporuka za kraj: Pokušajte da sa ovim albumom ostanete nasamo. Ugasite svetla, zaboravite na neproduktivno skrolovanje po telefonima i tabletima, neka bude samo zvuk i vi. Možda u savremenom dobu, kada nam pažnja popušta nakon tri sekunde, intimnost ovog nivoa sa muzikom zvuči utopijski, ali smatramo da je i te kako vredno pokušati.
