fbpx

QUASARBORN za PLEJER: Iz pandemije nećemo naučiti ništa

13 minuta čitanja
Početak

Quasarborn je jedna zaokružena priča. Na domaćoj sceni teško ćete naći bend koji toliko vodi računa o svim aspektima rada.

Od muzike preko imidža i vizuelne prezentacije, pa do press materijala koje šalju medijima, ovi momci ništa ne prepuštaju slučaju, već daju primer da se može biti ekstremno profesionalan i u potpuno razorenom tržišnom, socijalnom, političkom i kukturnom okruženju.

Bend postoji svega četiri godine. Osnovani su 2016. godine u Beogradu i do sada su izdali dva albuma, The Odyssey To Room 101 (2018) i A Pill Hard To Swallow (2020). Iako su iznikli iz kultnog i nikad prežaljenog thrash metal benda Space Eater, ipak su se okrenuli nešto kompleksnijem technical thrash metalu. I to je tek jedan od uticaja koji ćete pronaći kod ovog benda. Momci razmišljaju široko i ako budu imali bar malo sreće, jer sve ostalo već imaju, možemo očekivati da naprave ozbiljan proboj na svetskoj metal sceni. 

O novom albumu, ali i nizu drugih tema razgovarali smo sa frontmenom ovog sastava, pevačem i gitaristom Lukom Matkovićem.

PLEJER: Prvi album The Odyssey to Room 101 je bio izuzetan i pitali smo se da li je moguće napraviti novi korak napred. Vi ste u tome uspeli, A Pill Hard To Swallow je nadmašio svog starijeg brata. Kako je tekao ceo kreativni proces?

LUKA: Za početak, hvala na pohvalama! Većina pesama je nastala, ili bar počela da nastaje leta 2017. kada sam bio u nekoj zaista (na negativan način) neobičnoj fazi života. Bio sam baš hiperproduktivan, snimao sam kod kuće gomile ideja i onda ih slao Tihom, Đoletu i Tomasu.

U zavisnosti od njihovih reakcija sam ponešto menjao i sklapao, a na kraju su oni dodali svoje ideje i tako smo to sve uobličili u pesme. U suštini, na ovaj način smo radili još od 2005, od kad smo Tihi i ja zasvirali zajedno.

Međutim, sad nakon ovog albuma smo odlučili da to promenimo, da malo pojačamo razmenu ideja, da se svi više uključe u pisanje pesama i da stvaramo nekako “organskije”. Videćemo kuda će nas to odvesti, pogotovo s obzirom na to da nam se sada priključio i novi gitarista, Dimitrije.

Quasarborn/FOTO: Official

PLEJER: Očigledno je da ste raspoloženi za eksperimentisanje. Šta možemo da očekujemo u budućnosti od Quasarborna? Da li imate želju da zađete na neke druge žanrovske teritorije, van ovih na kojima ste sada?

LUKA: Kao što rekoh, za početak, plan je da se svi članovi benda više uključe u sam proces pisanja muzike. S obzirom na trenutnu situaciju, nemoguće je imati probe, tako da se ne viđamo, ali razmenjujemo ideje koje snimamo kod kuće.

U suštini, ideja je da nema nikakvih ograničenja. Sviramo šta nam se svira, izražavamo se kako želimo. Svakako smo uslovljeni na neki način svojim stilom sviranja.

Ja kao metal gitarista prosto koju god muziku da sviram – zvučaće kao metal, a isto važi i za Tihog. Tako da zapravo ni sami ne znamo kako će to izgledati u budućnosti, ali očekujte neočekivano!

PLEJER: Vrlo ste profesionalni i pedantni u svemu što radite, ništa ne prepuštate slučaju, od muzike pa do pres materijala koje šaljete medijima. Koje biste savete ili sugestije u vezi sa tim dali mlađim, pa što da ne, i starijim kolegama? 

LUKA: Zaista se trudimo koliko je moguće, a upravo to je ono što bih svima i poručio. Ne krivite okolnosti, preuzmite odgovornost, posvetite se, dajte sve od sebe za ono što volite! Mnogo puta čujem bendove kako se žale da publika ne dolazi na svirke.

Ali moje pitanje je: Šta smo mi kao bendovi uradili da te ljude izvučemo iz kuće i dovedemo na svoj nastup? Na nama je da njima ponudimo nešto što će, pre svega, biti dovoljno interesantno da oni uopšte požele da dođu.

Na nama je i da ih obavestimo, informišemo i da u moru sadržaja uspemo da dopremo do njih. To sve zahteva određen trud i određenu kreativnost u pristupu i prosto je odvojena oblast delanja od „muziciranja“.

PLEJER: Nekada smo na domaćoj metal sceni često mogli da čujemo zanimljive ideje, ali je realizacija umela da bude loša, produkcija, na primer. Kakva je situacija danas, kako se vama čini domaća metal scena?

LUKA: Ja mislim da u Srbiji postoji mnogo dobrih bendova i muzičara, ali je kao i obično problem – novac. Novac za dobre instrumente, novac za studio i snimanje, novac za organizaciju koncerata, novac za reklamu…

Tu je toliko troškova i ulaganja da se većina ni ne usuđuje da se upušta u to, što je i razumno, s obzirom na uslove u kojima živimo. Mi imamo prosto tu sreću da se ja bavim produkcijom i da radim u svom studiju i da je Tihi dizajner, pa smo onda oslobođeni bar tih troškova.

Mogu da zamislim koliko je drugim bendovima u tom smislu teže nego nama.

PLEJER: U različitim periodima dešavalo se da scene u pojedinim zemljama prosto eksplodiraju i dožive međunarodnu prepoznatljivost, tokom poslednje dekade svedočili smo ekspanziji metala u Belgiji i Grčkoj, recimo. Vidiš li Srbiju u toj ulozi u nekoj bližoj budućnosti? Šta je potrebno da bi se desilo tako nešto?

LUKA: Dokle god postoji carina na granicama, i dokle god nama treba više od prosečne plate samo da doputujemo do Austrije, Nemačke, Poljske, Češke, mislim da Srbija nema nikakve šanse na tom polju.

Jedan Belgijanac s svojom platom sam može da finansira četiri turneje, za samo jednu turneju je potrebno šest srpskih prosečnih plata. Carina na granicama otežava nam dodatno izlaske i ulaske s instrumentima, kao da mi jedva čekamo da odemo i prodamo svoje gitare na koncertu u npr. Bosni.

Država nas, male izvođače, u tom smislu ni najmanje ne mazi. Na nama ostaje da se uprkos ovim izuzetno nepovoljnim uslovima borimo za muziku koju volimo i pokušamo da stvorimo nešto.

Quasarborn/FOTO: Official

PLEJER: Thrash metal se već godinama prilično dobro drži, što kroz old school revival, što kroz onu malo progresivniju struju. Šta vi više preferirate i kako vidite budućnost thrasha?

LUKA: Ja bih rekao da je thrash metal poprilično zamro pre nekih pet godina. Mladih thrash bendova skoro da i nema, a ako uporedimo sadašnji period sa 2008. ili 2011. godinom, rekao bih da thrash scena praktično i ne postoji.

Bendovi koji su harali svetom poput Violatora, Warbringera, Havoka su dosta utanjili u odnosu na kako su stvari stajale pre desetak godina. Veći bendovi se drže, ali se u isto vreme i dosta udaljavaju od „thrash“ etikete, što je u redu. To je sve normalno, ljudi su se (opet) zasitili, postoje ciklusi u rok muzici koji se smenjuju.

Mislim da smo sada ušli u nekakve „povampirene devedesete“, vidimo ekspanziju eksperimentalne ekstremnije muzike (Code Orange), a s druge strane haraju trep i „mumble pop“. Možda će se kroz 5-10 godina opet obrnuti stvari i desiti thrash re-revival. 😊

Što se mene lično tiče, iako volim skoro sve što thrash ima da ponudi, ipak preferiram malo progresivnije bendove kao što su Forbidden, Toxik, kasniji Dark Angel i sl, ali i brže, sirovije poput Sepulture i Sodoma.

PLEJER: Šta se trenutno sluša u Quasarborn ekipi? Koje biste nam albume i izvođače preporučili?

LUKA: Ja sam se u poslednje vreme malo vratio upravo bendovima koje sam pomenuo. Forbidden, Dark Angel, Toxik, Anthrax… Uz to dosta slušam stariji Cult, i (ko me poznaje, smejaće se) EKV.

Tihi vrti Code Orange, Thundercat, Gorod, Fu Manchu, Whitechapel i Black Sabbath, kod njega je uvek nešto novo i prošarano. Dimitrije dosta sluša Onyx, očigledno ga je pukla hip-hop faza, a uz to Power Trip, 7 Rainbows in Exile, Nuclear Assault, Serja Tankiana i opet, Black Sabbath.

Tomas je u poslednje vreme sve više zagrejan za Jinjer, a moram priznati da i meni baš leže njihove melodičnije pesme. Uz to vrti Periphery, Iron Maiden i jedan od njegovih omiljenih bendova Whitesnake.

PLEJER: Udarna tema ovih dana je pandemija korona virusa. Šta misliš o celoj ovoj situaciji? Hoćemo li kao društvo, pa i kao civilizacija, naučiti nešto?

LUKA: Ovo je malo kontraverzna tema. Rano je izvoditi zaključke, ali mislim da se iza uvedenih mera krije dosta političkih i ekonomskih interesa.

Ne poričem ni najmanje opasnost virusa, i sam sam vrlo oprezan i odgovoran kada je predostrožnost u pitanju, ne želim da zarazim ni sebe, ni druge, ali dovodim u pitanje način na koji se pogotovo naša vlada postavila u ovom trenutku.

Iskreno mislim da nećemo naučiti apsolutno ništa. Kad ovo prođe, za godinu dana će biti kao da se nije ni desilo. Za sada treba samo da budemo oprezni i odgovorni, i zbog sebe i zbog drugih, a mislim da će zapravo najveći problemi nastati kasnije, kada budemo patili od nove recesije.

Novinar. Muzika kao prva strast i jedini porok. O muzici sam pisao za Butcherian Vibe, Popboks, M@n! magazin, BalkanRock i druge medije. Ne mislim da više nema dobre muzike, naprotiv, ima je i previše.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Prethodna priča

Scott Ian, Benante i Lilker odsvirali "March Of The S.O.D." u karantinu

Sledeća priča

MATT HEAFY (TRIVIUM): Ne razumem kolege koji ne slušaju novu muziku

Najnovije iz rubrike Intervjui