BLANKFILE za PLEJER: Hardcore je direktan odgovor na svet koji nas okružuje

Izdali su novi mini-album. Promovisali ga na tajnoj lokaciji. Svirali zajedno za legendama američke hardcore scene Stick To Your Guns. Jedan su od najaktivnijih sastava na domaćoj sceni. Zato smo ih i zvali.

Blankfile je beogradski hardcore sastav osnovan 2008. godine. Od melodičnog hardcore zvuka sa početka karijere prelaze na masne i tvrde tonove koje lome soničnim brejkdaunima. Osim što stvaraju muziku, momci su dovodili u Srbiju velike hardcore zvezde kao što su Lionheart, Comeback Kid i Deez Nuts.

U martu 2023. godine, bend je izdao Gold Standard, mini-album u kome petorka cepa sirovi metalizirani hardcore direktno u glavu. Šest novih numera su logičan nastavak stila sa mini-albuma Truth Be Sold iz 2000. godine. Jednostavno, jako i dinamično. Prvi put je objavljena i pesma na srpskom jeziku.

Gold Standard je promovisan uživo u Beogradu na unapred nepoznatoj lokaciji. Ubrzo je usledio koncert u Beogradu sa zvezdama kalifornijske hardcore scene Stick To Your Guns, čime su se članovi benda i oprostili od organizacije koncerata i usredsedili na muziku i promociju benda.

O uticajama, utiscima, sceni i novostima iz Blankfile tabora razgovaramo sa Petrom Novakovićem, dubokim grlom benda.

PLEJER: Hajde da krenemo kao u leksikonu. Može?

PETAR: Melji!

PLEJER: Koji je tvoj omiljeni omot albuma svih vremena?

PETAR: Three Dollar Bill, Y’all od Limp Bizkit.

PLEJER: Lepo. Koji je tvoj omraženi omot albuma svih vremena?

PETAR: Uh, teško pitanje. Svi imaju neku priču. Ljudi su uložili neki trud da se izraze. Omot je bitan iskaz i ko sam ja da sad neki mrzim ili volim. Nemam to pravo. Ako moram da se izjasnim, malo me smara kad vidim bilo koji Iron Maiden omot albuma. No, nesumnjivo da su kvalitetni i da imaju svoju priču. Samo mene ne radi uopšte.

PLEJER: Iskreno. Nego, da li sviraš neki instrument osim što “režiš” i motivišeš ljude na pogo?

PETAR: Da, sviram gitaru. Doduše, značajno manje u poslednjih par godina. Zapravo, prvo sam svirao gitaru u Blankfile da bih kasnije ostao samo na režanju. 

PLEJER: Koja te pesma podseća na detinjstvo?

PETAR: Firestarter od Prodigy i Korn stvar Blind.

PLEJER: Kada si počeo da slušaš hardcore?

PETAR: U redu, vreme je da priznam. Nikad nisam bio klinac koji je slušao one istorijske hardcore bendove poput Bad Brains, Minor Threat, Black Flag. Ali sam još od 12. godine vukao na heavy muziku, a koja nije metal. Počeo sam sa Body Count u 8. razredu osnovne škole. To je nešto što se, recimo, može podvesti pod hardcore. Imao sam, onda, kasetu na kojoj je Pro-Pain na jednoj i Overdrive na drugoj strani koju nisam vadio iz vokmena. Kasnije sam na plejlistama dodavao punk-rock, metalcore, a pre oko desetak godina vratio i čistom hardcore zvuku. Naravno, nikad nisam i neću slušati samo hardcore. 

PLEJER: Da li ti nedostaje hardcore scena u Srbiji ranih 2000-ih i bendovi poput, na primer, Unison, Heavenshore ili Let’s Grow?

PETAR: Pa i ne baš, ono, bar muzički gledano. Hardcore je direktan odgovor na ono što nas okružuje, te mislim da ono čime su se ti bendovi bavili i kako su svirali tada bilo vrhunska stvar za to vreme, ali neprimenjivo danas. Ali, da, voleo bih da su i dalje aktivni, ali u cilju davanja većeg legitimiteta novim formama hardcore zvuka i scene uopšte. Nedostaje mi tadašnja posvećenost, toga danas nema. Ali da se razumemo, ne nedostaju mi stariji likovi koji će da opljunu “ovo danas je sve s..nje!”. 

PLEJER: Idemo sada malo ozbiljnije, ali da se nadovežemo na poslednje pitanje. Šta su glavne razlike hardcore scene u Srbiji nekad i sad? Je l’ možeš da pronađeš određene paralele osim da nema više hardcore svirki u Barutani?

PETAR: Mislim da su teme o kojima se priča drugačije, kao i način na koji se komunicira. Dalje, hardcore bend danas mnogo teže dopire do klinaca. Hardcore etika nije na glavnom meniju underground scene. Nekada su svi koji nisu mejnstrim bili socijala i sve nas je svrbelo isto, te je i hardcore etika bila sveprisutan lek za stvarnost. Danas više nije potreba, već je lična ambicija da od svih formi buntovništva i različitosti koje nudi današnje vreme izabereš baš hardcore scenu za komunikaciju sebe i svojih ideja. To ne znači da je vreme da se odreknemo hardcore etike. Ne, to znači da joj je potrebno pristupiti na drugi način, prijemčljiviji vremenu danas i sa više sluha prema onima koji nose promene – klincima. 

Znači, ne da ih učimo, nego da ih saslušamo. Hardcore je u svim vremenima klincima davao glas. Naša scena proživljava tu malo zakasnelu tranziciju, trenutno. Mi malo stariji i oni još stariji se i dalje tripujemo da smo klinci, a nismo. Potrebno je, zato, da što pre parkiramo šta je nekad bilo, otvorimo oči, uši i, pre svega, srce za ono što se zaista događa oko nas, a ne ono što mi mislimo da se događa. To nam je u Srbiji uvek bio problem, ništa nije drugačije ni sa hardcore scenom. Ukratko, nekad je bilo teže dopreti napolje, ali je scena iznutra bila mnogo jača. Danas je scena nepovratno otvorena svemu što stiže spolja, ali je zato teže izneti teret iznutra. 

PLEJER: Novu muziku promovišete nesvakidašnje tako što organizujete svirke na tajnim lokacijama i u direktnoj ste komunikaciji sa fanovima. Eto, nikada mi nije stigao SMS od benda sa informacijom gde će svirka da bude održana. Zašto je tako? Koja je Blankfile misija?

PETAR: Svesni smo vremena u kom jesmo. Kako sam rekao prethodno, mnogo je više potrebno da nekoga angažuješ i zainteresuješ za hardcore. Otud svaki put kad hoćemo da uradimo nešto, gledamo da to ne bude “samo još jedan” koncert, spot, događaj u nizu. Naša misija je da ponudimo aktuelni obrazac benda, a onda i svega što ide pride. Obrazac koji je pre svega namenjen mladim naraštajima. Mi, uz neizostavno poštovanje naše generacije i starijih, sviramo za klince. Jer tu je snaga za promene. 

PLEJER: Da li su vam to omiljene svirke ili su postojale bolje? Šta su vam dokazi da kažete na kraju svirke da je bila “do jaja”?

PETAR: Sve su nam svirke super dokle god ima ljudi koji reaguju na naš nastup i dok postoji interakcija na relaciji bend-publika. Ta razmena je ključ za naše postojanje. Tajnu svirku smo prvi put probali na evropskoj turneji, u Poljskoj, u organizaciji lokalnog benda. Osećaj je bio fenomenalan. Kad smo sazreli dovoljno da to probamo i u Srbiji, naravno da smo probali. Kako vidiš, pravimo ih i dalje, znači da je uspelo i da smo i mi i ljudi koji nas prate zadovoljni. Zamisli dobiješ samo SMS sa GPS lokacijom gde se održava svirka? Poprilično posebno, zar ne?

PLEJER: Tako je! Značajno više doprinosi ideji zajedništva. Nego, postojite od 2008. godine, može se reći da ste veterani na hardcore sceni u Srbiji. Šta se najviše promenilo tokom prethodnih 15 godina u komponovanju muzike, organizaciji koncerata i uopšte u vašem radu? 

PETAR: Uh, to “veterani” boli, hehe. No, jesmo dugo tu i brojimo neke ozbiljne kalendarske godine, istina je. Sve se promenilo i menja se i dalje. Počev od same probe benda, to više nisu isto organizovane probe kao pre petnaest godina. Na primer, nekad je bilo par studija u Beogradu i svim smo išli po tim istim rupama, svirali bog će ga znati kakvu opremu, ali nije bilo boljeg.

Danas moraš imati svoju opremu ako imaš iole ozbiljnu ambiciju sa bendom. Tehnologija je zamenila veći deo procesa komponovanja – već par godine ne dolazimo na probu da džemujemo dok ne smislimo rif, pa da zapisujemo na papir, snimamo uživo demo snimke. U redu, možda ima još bendova koji tako rade i nemaju svoju opremu, ali mislim da će se to uskoro izgubiti – ili ti bendovi ili takva praksa. To je moje mišljenje, ali Srbija uvek ume da me iznenadi, hehe. 

Što se nas tiče, menjali smo se svakom epohom razvoja benda i kako smo sazrevali. Jedina konstanta je ona početna ideja u srcu, oruđa smo promenili već više puta. I nije nam problem, ako dočekamo vreme da se više i ne sviraju klasični instrumenti, računajte da će Blankfile da proba i to. Uopšteno gledano, mi smo promenili pristup radu na način da smo se otvorili ka svim uticajima i pri tom smo sistematski zaokružili celu priču – muzika, oprema, performans, merch i komunikacija. Ništa nas više ne ograničava.  

PLEJER: Koliko ste uopšte godina imali kada ste krenuli da cepate? Kako vam to deluje iz sadašnje perspektive?

PETAR: Slipi, Dušan i ja, kao jezgro benda, sviramo od naših 25-ih godina. Ali, svi smo imali bendove i pre Blankfile. Efektivno, svako od nas je počeo sa nekih 18 godina. Deluje kao juče da je bilo. Bar u mom slučaju. Pamtim sve. 

PLEJER: Da li su vam se ispunile sve želje koje ste pre 15 godina poželeli?

PETAR: I dalje imamo bend, tako da ona najvažnija jeste. 

PLEJER: Da li je bend propustio neku veliku šansu? Ako jeste, šta se desilo?

PETAR: Generalno, jedino što je bend “propustio” je da bude samo bend. Otkad smo odlučili da se bavimo i organizacijom koncerata, radili smo dva paralelna posla – kao Blankfile i kao MTA. Moguće da bismo postigli neke stvari sa bendom brže ili drugačije da smo bili fokusirani samo na razvoj tog segmenta, ali ne žalimo. Ugrabili smo na ne-bendovskom polju neke izvanredne prilike da jedna mala scena kakva je srpska uživo čuje najbolje svetske hardcore/punk/metal bendove. Kad se pogledamo u ogledalo, to je jako bitno i mi smo dali svoj doprinos. 

PLEJER: Zašto je Sablja jedina pesma na srpskom jeziku? Je l’ planirate nove pesme na srpskom?  

PETAR: Trebalo je vremena da dođemo na nivo da napišemo dobru pesmu na srpskom. Drugo, kao što sam rekao, hardcore je reakcija. Očigledno nas je nešto aktiviralo da se baš sad obratimo na maternjem. Ne planiramo nove pesme na srpskom, ali svašta može da se desi. Ili ništa.  

PLEJER: Svirali ste sa Stick To Your Guns u Beogradu i Sofiji. Kako je bilo? 

PETAR: Nadam se da je publika dobila ono po šta je došla. Par sati kvalitetnog hardcore programa u sinergiji sa druženjem i razmenom ideja. Što se naših utisaka tiče, prezadovoljni smo. Bend je imao ogromnu podršku iako smo bili bend koji otvara. Uglavnom mali broj ljudi dođe da sluša bend koji otvara, jel da?! Ljudi su odreagovali na nove pesme jako snažno, a stare već znaju i da pevaju sa nama, pogo na svakoj pesmi ne izostaje.

Stick To Your Guns je takođe punih usta pozitivnih utisaka i to ne samo za organizaciju, sam koncert i reakciju publike, već i za nas kao bend. Ono kad su sa svog zvaničnog profila podelili naš nastup je bio baš sjajan momenat za nas. Došlo je na koncert i desetak ljudi koji su nam dali jako bitnu podršku tokom 15 godina MTA i time nam posebno ulepšali veče. Dan kasnije smo svirali sa Stick To Your Guns i u Sofiji, tako nešto nikad nismo uradili, da se pridružimo takvom bendu na turneji. Sve u svemu, ta dva dana su događaj koji ćemo dugo pamtiti samo po dobrom. 

PLEJER: Taj koncert je najavljen tužnom vešću. MTA Promotion prestaje sa radom. Šta se desilo?

PETAR: Nema konkretnog razloga za gašenje MTA. Jednostavno, dosta smo se potrošili, energetski, finansijski i psihički da guramo tu dualnu priču – bend i koncertna organizacija. Odlučili smo da ovo što je preostalo potrošimo samo na bend. Korona, sudski procesi u vezi sa porezom, privatne trzavice prethodnih godina nisu pomogli. A mi nismo likovi koji otaljavaju stvari, radije prekinemo dok još to radimo dobro. Radili smo dugo na dovođenju Stick To Your Guns i kad se to napokon potvrdilo, rekli smo – to je savršen kraj za MTA!

PLEJER: Završavamo kao što smo i počeli, ludo i brzo. Koji bend smatraš najopskurnijim?

PETAR: Najmanje razumem postojanje tribute bendova. I SARS. 

PLEJER: Koji je tvoj omiljeni album?

PETAR: Da ostanem veran klincu u sebi, moram da kažem Mark, Tom and Travis Show od Blink-182 ili Home From Home od Millencolin. Ta dva mogu uvek da pustim i uživam. 

PLEJER: Ko je najviše inspirisao tvoj muzički ukus? 

PETAR: Internet, ekipa iz benda, porodica.

PLEJER: Kad je bio tvoj prvi koncert?

PETAR: Doghouse i Hitman tamo negde 2000-ih.

PLEJER: Šta misliš, koja pesma sa Gold Standard zaslužuje najviše pažnje?

PETAR: Sve zaslužuju najvišu pažnju, ako mene pitaš. Za nijansu više volimo da sviramo BFHC, jer je nekako baš naša pesma. 

PLEJER: Koju pesmu od Blankfile fanovi najviše vole?

PETAR: Dogs Will Bark, bez sumnje.

PLEJER: Na kom festivalu bi hteli najviše da svirate?

PETAR: Ne znam, moramo da pitamo momke da usaglasimo stav. Ja bih voleo jedan Bloodstock, recimo.

PLEJER: Za kraj, je l’ možeš da objasniš zašto su korovci opsednuti imitacijom pokreta kao kada se puca pištoljima ili reže nečije grlo?

Za mene je to stilska figura. Volim da govor okitim gestikulacijom i ima tu raznih poteza, ne samo ta dva. A muzika je snažna, pa i gestovi prate istom merom. Sve u službi pojačanja poruke koju šaljem. Stvarno osećam te poruke.