Američki bend Confessor jedan je od onih bendova koji tokom karijere uspeju da kreiraju i omeđe sopstveni univerum, prostor u kojem će se takmičiti sami sa sobom. To, nažalost, ima i svoju lošu stranu. Usamljenost.
Ova grupa iz malog mesta Raleigh u Severnoj Karolini vrlo je oštro polarizovala sve one koji bi je čuli. Sa jedne strane bili bi oni koji su oduševljeni nesvakidašnjim zvukom benda, a sa druge oni koji bi bili zgroženi onim što čuju. Sredine najčešće nema.
Neprirodno izlomljeni gitarski rifovi, neuhvatljivi ritmovi koji prkose uobičajenoj logici i vanzemaljski vokal – elementi su koji su te 1991. godine tako vešto upakovani u nešto više od 40 minuta albuma Condemned da se i danas traže kodovi za njegovo dešifrovanje.
Od trenutka kada su se 1986. godine okupili, bilo je jasno da ovi ljudi nemaju nameru da sviraju straight-forward rock hitiće za radio.
Tri demo snimka objavljena do ’90. godine trasirali su put ka izdanju koje će javnost dočekati sa razjapljenim čeljustima do poda i priglupom odrednicom technical doom metal, jer boljeg opisa nije bilo.
Čak ni danas, posle gotovo 30 godina, ne znamo šta ovaj bend tačno svira, ali to nije ni bitno. Bitno je da su i dalje tu i da imaju još neke planove za budućnost, pre nego što zaključe poglavlje pod imenom Confessor.
Za Plejer je o toj budućnosti, ali takođe i prošlosti i sadašnjosti, govorio bubnjar Steve Shelton, čovek za koga mnogi tvrde da je jedan od najvećih živih bubnjara.
PLEJER: Na početku, ne možemo, a da ne započnemo razgovor onim što je najaktuelnije – pandemijom. Daa li ste svi tamo dobro? Kako se nosite sa ovom novom realnošću?
STEVE: Hvala na pitanju, svi smo dobro. Par nas radi od kuće, a moja radna rutina se nije menjala i čak sam susreo jednog od naših gitarista u zgradi u kojoj vežbamo, a poslednji put sam ga video u drugoj nedelji otkada je počelo sve ovo. Inače imamo različite stavove oko cele situacije, ali niko od nas nije neodgovoran.
Videti koliko je ljudima potrebno da ponovo izađu napolje, naročito u centar grada, vrlo je otrežnjujuće i depresivno. Sada je ovde više stvar u protestima, nego u samom virusu. Srećan sam što se moja rutina nije promenila mnogo.
Vrlo je lepo kada pet meseci ne moraš da se maltretiraš sa saobraćajnom gužvom. Nadam se samo da, kada se sve bude otvorilo, nećemo skočiti jedni drugima za grlo.
PLEJER: Da pređemo na nešto vedrije teme sada. Vaš prvi album Condemned izašao je 1991. godine i bilo je daleko ispred svog vremena. I danas, 30 godina kasnije, to izdanje je neverovatno kompleksno i zahtevno za slušanje, čak bih rekao da njegovo vreme još uvek nije došlo. Šta ste to, dođavola, uradili? I kako?
STEVE: Čudno mi je da Condemned i dalje istrajava čak i posle toliko godina. Znali smo da radimo nešto što je u to vreme bilo jedinstveno, ali nikada ne bih mogao da pretpostavim da će pogađati ljude na isti način i 30 godina kasnije.
Postoji tek nekoliko bendova koje smo svi voleli u to doba, Trouble, Black Sabbath i Metallicu, ali mnogo uticaja je došlo izvan metala. Mislim da je to jedan od razloga zašto Condemned i dalje zvuči vanzemaljski. Nismo “kanibalizovali” druge metal bendove dok smo pisali te pesme. U samom metalu postojalo je mnogo više bendova koji su na nas uticali tako što su nam pokazivali šta ne želimo da radimo.
Moj glavni cilj je da budemo ili heavy ili uvrnuti ili oba, ako je moguće. Morali smo da zadovoljimo nešto od tih zahteva i niko od nas nije prihvatao da mu bude dosadno zbog vokalne sekcije, gitara ili bilo kojeg drugog dela postavke.
PLEJER: Praktično ste jedini bend koji nosi predznak technical ispred pojma doom metal. Odakle inspiracija da svirate doom metal na takav način? Da li ste bili svesni koliki je to bio korak za metal kao žanr? I da li ste se bojali da čak ni metal scena neće moći tako lako da svari takav album?
STEVE: Confessor je bio bend koji nije prepoznavao svoj pun potencijal kada sam ih prvi put čuo. Imali su sjajne ideje, ali su u strukturi pesama koristili konvencionalni rock pristup. Čuo sam mnogo prilika u njihovim rifovima da potpuno zasijaju, ali ih oni ne bi iskoristili. U momentu kada sam ih upoznao, nisam svirao već neko vreme, ali sam odmah imao gomilu ideja kako da njihovu muziku učinimo još interesantnijom.
Nakon što sam progonio njihovog gitaristu više od godinu dana da postavi svoju opremu u prostoriji gde su bili moji bubnjevi, najzad je popustio i zajedno smo nekoliko sati svirali obrade bendova Trouble i Black Sabbath. Šest meseci kasnije njihov bubnjar je odlučio da se posveti nekim drugim stvarima i ja sam uskočio na njegovo mesto.
U to vreme sam bio vrlo gladan da učim još više i više kada su bubnjevi u pitanju. Bio sam fasciniran činjenicom da mala promena na bubnjevima može da učini da gitarski rif zvuču potpuno drugačije. Kad god bih pronašao jednu od tih tačaka, momci iz benda bi se zakačili za to gotovo koliko i ja, tako da sam uvek osećao slobodu da nađem što je moguće više takvih tačaka.
Kada sviraš bubnjeve, ti si sa muzikom u prostoriji povezan na vrlo fizički način i svi ti tvistovi i preokreti čine da se osećaš dobro kada ih bend uspešno izvede. Nije samo da zvuči dobro, već i čini da se osećaš dobro.
Takođe, mogu da kažem da nikada nismo bili svesni da smo deo pokreta unutar metala. Bili smo svesni da niko ne zvuči kao mi i bilo je teško pronaći prave bendove koji će svirati zajedno sa nama, ali sigurno nikad nismo imali osećaj da ćemo imati dugotrajan uticaj na metal.
Samo smo svirali ono što volimo da sviramo. Shvatili smo da smo intrigantni dovoljno da privučemo pažnju, ali mnogi ljudi jednostavno nisu znali šta da urade sa našom muzikom. Ona nije za instant headbanging zbog velikog broja promena u kratkom vremenu.
Naš pevač je na jednoj planeti, dok je bend bio na nekoj sasvim drugoj, a ja sam ponekad bio na trećoj. Bili smo jedan od onih bendova koje muzičari vole više nego ljudi koji ne sviraju nikakav instrument, ljudi iz svih muzičkih pravaca su dolazili da nas vide uživo.
PLEJER: Zašto se bend razišao 1994. Godine? Mislili smo, posle onakvog prvog albuma, da vaše vreme dolazi i odjednom – raspad. Koji su faktori doveli do te odluke?
STEVE: Zaista smo verovali da će se stvari za nas promeniti nakon Gods of Grind turneje. Dobili smo mogućnosto da otvaramo nastupe za bendove Carcass i Entombed jer smo bili na pravom mestu u pravo vreme. Bili smo turneji u Americi odmah nakon toga, ali stvari se uvek menjaju u muzičkoj industriji.
Bili smo na etiketi Earache records, a oni su u tom trenutku potpisali ugovor sa Columbia Recordsom i bili smo zamenjeni na lajnapu sa bendom Brutal Truth. Earache je hteo da čuje još naših pesama pre nego što se obavežu na drugi album.
Poslali smo im tri pesme i dobili smo jedno od onih “Dragi Džone” pisama, koja su bila tako uobičajena u to vreme…”Nismo zainteresovani da sarađujemo sa vama” ili tako nešto. To je bio samo početak svega onoga što će nas rasturiti.
U svega nekoliko meseci, jedan od naših gitarista je napustio bend da bi se posvetio koledžu. Pridružio se bendu svega nekoliko nedelja pre snimanja albuma “Condemned”, a otišao je nakon godinu dana turneje. Posle toga trebalo nam je vremena da nađemo zamenu, ali uspeli smo i bili smo gotovo spremni kada je pevač odlučio da ode.
To je bilo u januaru 1994. godine. Dve godine nam je bilo potrebno da pronađemo novog pevača, ali su u međuvremenu stvari počele da se menjaju kada je metal u pitanju i tada smo već postali dovoljno čudni da niko nije hteo da rizikuje sa nama. Metal više nije bio čvrsto povezana zajednica fanova i bendova.
Postao je roba sa novim vladarima. Izdavači su postali manje zainteresovani za bendove ako se nisu uklapali u formulu, a mi definitivno nismo zvučali kao laka lova. Promenili smo ime i nastavili narednih nekoliko godina kao Fly Machine, ali stvari više nikada nisu bile iste.
PLEJER: Ipak, deceniju kasnije, 2005. godine, objavili ste drugi album Unraveled. Postojao je veliki hajp oko tog izdanja i album je vrlo dobro prošao među publikom i kritikom. Kakav je bio osećaj snimati nove Confessor pesme. Nama je zvučalo da ste bili veoma gladni toga, ali kako bi ti opisao ceo proces?
STEVE: Svirali smo nekoliko godina kao Fly Machine i nismo bili zainteresovani da vraćamo Confessor u život, kada je jedan od naših starih gitarista Ivan Colon, onaj koji je sa nama snimao album i svirao turneju, preminuo usled srčane infekcije.
Organizovan je koncert za prikupljanje pomoći za njegovu porodicu i zamoljeni smo da okupimo Confessor kako bismo svirali na tom događaju. Uradili smo to i to je bio najbolji koncert koji sam ikada imao. Originalni gitarista Confessora je svirao sa nama i sećam se da smo rasturali na probama, sve je zvučalo tako dobro i osećali smo se odlično, prvi put u ko zna koliko godina.
Šest meseci kasnije neko nas je pitao da li bi Confessor želeo da svira na festivalu. Ponovo smo pristali, na tom koncertu je sa nama svirao i Fly Machine gitarista i ponovo smo oduvali. Odlučili smo da, pošto je Fly Machine tada prolazio kroz promene, odustanemo od toga i damo novu priliku Confessoru.
Sam proces pisanja je bio pomalo izazovan, u stvari. Većina pesama za Condemned pisana je tako što bismo Graham (Fry, gitarista u periodu od 1986. do 1990. godine-prim.aut) i ja to radili zajedno, ali on nažalost više nije bio tu. On i ja smo imali hemiju koja je odlično funkcionisala tada.
Drugačiji članovi donosili su drugačije uticaje, stavove i dinamiku koja je iznedrila sav taj čudan metal po kojem je Confessor poznat, ali toga više nije bilo. Pokušavali smo da napravimo Confessor muziku od rifova koji nisu bili inspirisani na isti način. Ponekad je to funkcionisalo vrlo dobro, ali ponekad je delovalo da se zadovoljavamo manjim ne bismo li objavili pokajnički album.
Bilo je različitih mišljenja u samom bendu o albumu Unraveled. Jake ličnosti i pokretačke sile koje stoje iza pesama na Condemnedu su bile vrlo različite, a kada smo pisali drugi album svi smo takođe bili motivisani različitim stvarima.
Bili smo veoma uzbuđeni da oprobamo novu šansu sa Confessorom, ali nismo bili jedinstveni u tom cilju. Nismo bili grupa klinaca koja smo bili nekada i nije postojao taj osećaj porodice iz kojeg je u ranim danima sve proisticalo i što je stvari činilo tako uzbudljivim.
PLEJER: Moramo da se osvrnemo na pevala Scotta Jeffreysa. Prema našem mišljenju, lucidan Confessor zvuk ne bi bio to što jeste bez njegovog neverovatnog vokala, ali da li ste svesni da je njegov glas u velikoj meri polarizovao slušaoce, od onih koji obožavaju bend zbog njega do onih koji ne mogu da ga podnesu? Da li ste ispratili taj fenomen i šta misliš o tome?
STEVE: O, da, bili smo vrlo svesni da je Scottov vokal bio “make it or break it” faktor za manje-više svakog ko bi čuo našu muziku. Njegov pristup je bio dovoljno ekstreman da jednostavo nije bilo sredine u mišljenjima.
Pritom, on nije bio jedini polarizujući faktor kada je bend u pitanju. Moraš biti okej sa tvistovima i preokrertima koji ti ne dozvoljavaju da normalno headbanguješ tokom naših pesama. Između te dve stvari, moraš da imaš one koji imaju vrlo specifičan ukus za muziku ili one koji imaju eklektično poštovanje za muziku kako bi mogli da uživaju u svemu što izbacimo na sto.
Metal pevači su generalno polarizujući činilac. Pevač kidnapuje pažnju slušaoca. Ja uglavnom slušam instrumentalnu miziku zato što sam retko u odgovarajućem raspoloženju da podnesem istog pevača 45 minuta u konrtinuitetu. Definitivno nisam u stanju da podnesem metal pevača tako dugo, tako da potpuno shvatam sve one koji imaju poteškoće sa pevačem koji ima tako netipičan stil kao Scott.
Njegova oštrica je umekšala tokom godina i iskreno verujem da je on učinio naš drugi album mnogo boljim nego što zaista jeste. Mnogo je lakše čuti i shvatiti njegovu viziju danas, kada nema te oštrine u njegovom glasu kakvu je imao kada je bio mlađi.
Reakcije na ekstremne pevače su takođe ekstremne. Ljudi koji izbace sve iz sebe kao Scott često imaju diehard fanove koji obožavaju sve što ima veze sa njima, ali ima i onih koji žele nešto manje avanturistički. Mogu da razumem obe strane.
PLEJER: Da li pratiš šta se dešava na savremenoj metal sceni i da li bi nešto izdvojio kao interesantno? Imaš li neke favorite?
STEVE: Verovatno nisam baš najbolja osoba za ovo pitanje jer mislim da većina bendova žele da budu “heavy” na potpuno pogrešan način. Metal ima potencijal da bude neverovatno provokativan, da pomera granice.
Više volim sumornu, bolesnu formu koja stvara distopijske, postapokaliptične pejsaže. Nisam fan ispeglane, melodične muzike bazirane na gitarskoj teoriji uz koju svako može da uhvati ritam već pri prvom slušanju. Uvek preferiram mračnije i, da tako kažem, beznadežnije oblike kreativne ekspresije. I takođe više cenim neuspešan pokušaj u nečemu novom, nego novi uspeh u nečemu svakodnevnom i običnom.
U skladu s tim, nije mnogo toga privuklo moju pažnju posle 2000. godine. Bio sam oduvan kada sam prvi put čuo Necrophagist i mislim da je album Decapitateda “Organic Hallucinosis” remek-delo, uprkos tome što ne volim previše blast(beat) bendove.
Godflesh su mi omiljeni heavy bend već godinama. Mislim da je taj univerzum sumornog beznađa koji Justin Broadrick stvara svojom gitarom nešto najbliže zvučnom savršenstvu što je iko ikada uspeo da kreira. Volim sve te atonalne slojeve i sve te “pogrešne note” koje on bira. Volim čak i njegov vokalni pristup razbesnelog pećinskog čoveka. Takođe, mislim da su Meshuggah najbolji što mogu da budu, ali nisam fan gomile bendova koje su inspirisali.
Kao i u bilo kojoj umetnosti, morate da kropate kroz mnogo trulog voća da biste došli do zaista ukusne jabuke. Dozvoljavam sebi da četiri ili pet bendova zadovoljava moje potrebe za metalom, ali idem dalje ka drugim muzičkim stilovima kako bih održao svoju inspiraciju živom.
PLEJER: S obzirom na to da si bubnjar koji uživa ogromno poštovanje među kolegama i fanovima, možeš li nam reći kako ti deluju mlađe kolege danas? Da li bi nekoga posebno izdvojio i zbog čega?
STEVE: Nikad nisam trošio vreme na poređenje sa drugim bubnjarima. Razumem da se ističem u gomili, ali to nema toliko veze sa veštinom, već sa stvarima koje biram da jurim u karijeri.
Mislim da je gotovo svaki bubnjar koji proučava forme i zna osnove verovatno bolji od mene, ali to možda nikada nećemo saznati jer oni nisu u bendu koji im dozvoljava da se pokažu. Metal više nego drugi pravci dozvoljava da se istražuju ideje, a Confessor meni daje slobodu kao bubnjaru više nego što bi mi dali mnogi drugi metal bendovi. Znam da sam imao i imam sreće u tom pogledu.
Danas me konstatno oduševljavaju ljudi koji zaista znaju kako da sviraju bubnjeve. Nikad ne znaš koji će potpuno-normalno -izgledajući dvanaestogodišnjak da bude potpuna zver za bubnjevima. Oni su svuda i kada ih vidiš često ti dođe da odeš kući i spališ svoje bubnjeve.
Svi mogu da urade nešto bolje nego ti, tako da je poređenje bubnjara gotovo potpuno uzaludno, osim u svrhu razgovora i ćaskanja. Metal zahteva određenu količinu veštine zato što je u pitanju vrlo precizna muzička forma. Zaista ne možeš biti polovičan u sviranju i da se izvučeš sa tim.
Povremeno gledam video-snimke različitih bubnjara i odem sa istim osećajem svaki put: Da, ti momci i devojke imaju neverovatnu veštinu i očigledno je da su uložili vreme da nauče zanat…ALI, ne mogu da razlikujem jednog od drugog. Takmičenje ko može brže da izvede iste rudimentarne veštine izaziva nula interesovanja kod mene. Sve je to impresivno, ali kako ćeš to da primeniš u bubnjarskom solou u samoj pesmi?
Neko može da bude najveštiji apstraktni slika ikada rođen, ali ako su sve što od njega vidimo linije iscrtane na pešačkom prelazu, ima li onda veze koliko je on dobar? Rekao bih svakom bubnjaru ili gitaristi ili, najzad, slikaru – istu stvar: šta god da čuješ ili vidiš u svojoj glavi, nađi način da učiniš da se to desi u realnosti. Guraj sebe da pokušaš stvari koje nisi nikada do sada čuo. Nemoj se bojati neuspeha ili nikad neće znati za šta si zapravo sposoban, bez obzira čime se baviš.
PLEJER: Metal je tokom godina postao još raznolikiji i ekstremniji nego što je bio. Confessor ga je gurnuo jako daleko kada je u pitanju kompleksnost, pa me zanima šta misliš da li još ima prostora za takve iskorake u 2020. godini? Može li metal da nastavi da probija granice?
STEVE: Metal je sada mejnstrim. Kada je Confessor počinjao, metal je još uvek bio underground i bio je nepoznat za većinu slušalaca. Sada je inkorporiran u mnoge muzičke stilove. Njegova agresivna oštrica postala je deo pop bendova koji žele da imaju neku specifičnost i vršiteće vokale na radiju.
Unikatan zvuk metala više nije stran ljudima i može biti uklopljen u estetiku bilo kojeg benda, a da to ne izazove sumnjičavo podizanje obrva. Može biti i da naprovokativnije metal stvari danas dolaze od ljudi koji su izvan metala, koji uzimaju metal i stvaraju nešto što metalci nikada sami ne bi stvorili sami.
Iskreno verujem da metal, možda i više nego bilo koji drugi muzički žanr, može biti ograničen isključivo maštom ljudi koji nose baklju. Horizonti metala su beskrajni i svako sa jasnom vizijom može da uradi šta god želi bez pridržavanja nekakvog seta pravila da bi to bilo legitimno.
I upravo to je nešto što, po mom miljenju, metal čini tako privlačnim. Ne postoji set pravila koji određuje šta može i šta ne može da bude urađeno u okviru žanra.
PLEJER: U prethodnih 30 godina objavili ste samo dva studijska albuma, što vas čini gorim čak i od Toola u tom smislu 😊 Daj nam neke dobre vesti. Da li radite na novoj muzici i ako da, kada možemo da je očekujemo?
STEVE: Kada smo snimali Unraveled, sećam se da sam mislio ‘Vau, trebalo nam je 13 godina da objavimo drugi album’. Mislio sam da je to apsurdno, čak i pored toga što zvanično nismo ni radili nekoliko godina tokom tog perioda. Pa, prošlo je od tada 15 godina i mi još nismo završili naš treći album.
Nikad ne znaš šta će ti život doneti. Pesme za poslednji album smo pisali pet godina. Svi smo se složili da Unraveled nije oproštaj kakav smo želeli i mislimo da Confessor zaslužuje još jednu priliku pre nego što zatvorimo to poglavlje u našim životima.
Bend je za sada odabrao tri pesme koje treba da pomognu da se naš pevač Scott vrati u ritam pisanja nakon što je živeo u Kini deset godina bez muzičkog angažmana. Imamo napisano i više od toga, ali moramo polako da uvedemo Scotta u priču kako se ne bi prezasitio pre vremena.
Takođe koristimo te tri pesme da radimo sa novim producentom kako bismo videli da li različiti pristupi u studiju mogu da iznesu stvari koje inače ne bismo izneli drugačije. Veoma sam ponosan šta smo sve uspeli da spojimo ovog puta.
Tokom rada na Unraveledu radili smo odvojeno, sa vrlo malo inputa od drugih članova. U to vreme, dvojica naših gitarista hteli su više kontrole nad svojim pesmama i nije bilo mnogo grupnog truda da se stvari učine kohezivnim.
Ovog puta smo se vratili zajedničkom radu kako bismo bili sigurni da nijedna pesma neće otići toliko daleko da zvuči kao da ju je pisao drugi bend. Zahvaljujući tom naporu, pogodili smo vema lep balans ovog puta. Ako stvari budu funkcionisale, trebalo bi da album bude završen sledeće godine.
PLEJER: Da li ste zaradili neki novac od benda ili je to strast? I šta, u tom kontekstu, misliš o krizi koja zbog pandemije pogodila muzičare širom sveta? Da li vidiš izlaz?
STEVE: Confessor je bio ljubav od prvog dana. Nikad nismo zaradili neke velike pare od benda. Imali smo jedan period od šest meseci kada niko od nas nije morao da radi, ali to je bilo jako davno. Kada uđeš u godine, postane teže da žongliraš karijeru sa tako skupim hobijem. Ako ti hobi ne plaća račune, onda moraš da nađeš drugi način da ih platiš. Bilo bi vrlo zastrašujuće sada kada bi nam muzika služila za zadovoljenje osnovnih potreba.
Biće vrlo interesantno videti koje će promene muzičari i industrija morati da naprave kako bi se adaptirali na nove okolnosti. Imao sam dva razgovora sa muzičarima koji se boje da su živi nastupi stvar prošlosti zahvaljujući korona virusu. Ne mogu da zamislim da se to dogodi. Čak i ako koncerti zamru na godinu ili dve, verujem da će se jednom vratiti.
Ljudi prosto moraju da se okupljaju kako bi gledali ili učestvovali u muzičkim događajima i to je tako od početka vremena. Muzika je jedna od stvari koje uzdižu društvo. Vrlo malo stvari može da izazove takav emotivan odgovor, a da nas ne košta ni delića duše. Muzika je jedna od najmoćnijih stvari koju možemo da stvorimo i okuplja ljude sa svih krajeva sveta moćnije nego bilo šta drugo.
Nemoguće je pretpostaviti kako će scena izgledati u budućnosti. Nikad nisam mogao da pretpostavim ni da će pet meseci od početka lockdowna život u Americi i dalje biti tako diskonektovan i apstraktan kao što je sada. Kao da stvari nisu bile već dovoljno nadrealne i pre pandemije.
Ovo bi moglo da dovede do još veće izolacije od drugih, jer sve više i više zavisimo od posrednog života preko društvenih mreža. Pretpostavljam da smo već išli u tom pravcu i da nas je ovo samo dodatno bacilo niz stazu, ali socijalne stigme koje će postati deo svakodnevnog ponašanja i, još gore, zakona koji će biti doneti “da nas zaštite da se ovo ikada ponovo dogodi”, promeniće naže živote i ponašanje zauvek.
Osnovni stoički princip kaže: nije važno šta nam se događa, već kakve su naše reakcije na to. Nažalost, prilično sam siguran da će biti mnogo više preteranih reakcija nego onih empatičnih.
PLEJER: Confessor u budućnosti? Šta možemo da očekujemo?
STEVE: Confessor je završio pisanje trećeg albuma i objavićemo ga čim nađemo pravu izdavačku kuću. Biće dinamičniji od prethodnog izdanja i u isto vreme mračniji. On nam pruža mogućnosti i da budemo malo eksperimentalniji, što se meni vrlo dopada. Pronašli smo ponovo sebe na rubovima metal univerzuma, ali to je mesto koje smo oduvek zvali domom.
S obzirom na to u kakvom je stanju svet trenutno, osećao bih se nelagodno ako bih obećao bilo šta dalje od toga. Sve do prošle nedelje dva člana benda nisam video od početka našeg locdowna u martu! Ko više može da kaže šta će se ili se neće desiti?
Ipak, ono što znam je da smo svi vrlo ponosni na ono što smo napisali za novi album i da jedva čekamo da ga podelimo sa svim ljudima koji su nas verno pratili svih ovih godina, ali i sa potencijalnim novim fanovima koji možda nikada nisu čuli nešto poput naše muzike.
Bilo koji kreativni poduhvat svodi se na komunikaciju i pokušaj da se iskra nadahnuća prenese onima koji žele da je prihvate. To je i razlog zašto sam i dalje vrlo strastven kada je u pitanju sviranje i to je ono što nas gura dalje kao bend. Ovo je rad iz čiste ljubavi i mislim da će se to čuti u našoj muzici.
Na kraju, želeo bih da se zahvalim vama i vašoj publici na interesovanju za nas i na prilici da podelimo sa vama šta se sve dešavalo “iza scene”. Hvala!
