fbpx

FULL OF HELL za PLEJER: Muzičari sede besposleni, a vlada ne radi NIŠTA

13 minuta čitanja
Početak

Full of Hell su jedan od onih bendova koji pokazuju da je granice u metal muzici i dalje moguće pomerati, ma koliko to ponekad izgledalo nerealno.

Iako deluje da su za kratko vreme pobrali lovorike kritike i publike, iza tog rezultata stoji decenijski rad i neverovatna kako diskografska, tako i sviračka aktivnost.

Full of Hell su formirani 2009. godine u Oušn Sitiju (Penslvanija) i pripadaju novoj generaciji powerviolence/noise/grindcore bendova kao što su Nails ili Trap Them. Dovoljno je da preslušate bilo koji njihov album, pa da shvatite da je sa retko kojim bendom slučaj da ime grupe toliko dobro odgovara njihovom zvuku.

Zbog svega ovoga, ali i iz mnogo drugih razloga, Full of Hell su nam bili dovoljno intrigantni da napravimo razgovor sa frontmenom grupe Dylanom Walkerom.

PLEJER: Ovo nam već postaje standardno pitanje, ali prosto moramo – da li su svi u Full of Hell ekipi dobro? Kako preživljavate pandemiju korona virusa?

DYLAN: Okej smo. Nekoliko nas živi u gradu, a tu je pomalo haotično. Sve što možeš da uradiš je da pokušaš da se čuvaš, da pomogneš drugima i da budeš preokupiran nečim. Pisali smo mnogo muzike i objavili dosta toga u poslednje vreme, što nas čini motivisanim i razboritim.

PLEJER: Kad smo kod noviteta, hajde da počnemo baš odatle. Nedavno ste objavili zajedničku pesmu sa bendom Health. Kako je došlo do takve kolaboracije i da li se možda možemo nadati celom albumu? Da li ste razgovarali sa Health ekipom o toj opciji?

DYLAN: Naš basista Sam je upoznao momke iz Healtha u LA-ju preko zajedničkih prijatelja. Health je, poput nas, bend koji je prilično sklon kolaboracijama, tako da je nedostajalo samo da se stvari za zajednički projekat poklope. Postoji čak i mim na internetu, gde je autor modifikovao Full of Hell logo u Full of Health, uz gomilu stock fotografija ljudi koji se hrane zdravo i vežbaju. Mi smo to čak i štampali na majicama i verujem da je sve to imalo uticaja da ideja dospe u mozgove naša dva kolektiva.

PLEJER: Na početku karijere mogli smo vas smatrati gotovo striktno grindcore bendom, ali danas bi bilo prilično nefer da vas klasifikujemo na taj način. Koliko je za jedan bend važno da eksperimentiše i zalazi na nepoznate teritorije? I da li možeš da pretpostaviš gde će vas inspiracija odvesti u budućnosti?

DYLAN: Ja nas ne bih čak nazvao grindcore bendom, ni na početku karijere, a ni sada. U ranim danima kombinovali smo sporije elemente hardcorea i punka sa metalom u različitim formama. Oduvek smo isticali naše grindcore uzore na rukavima, zajedno sa death metalom, noiseom, punkom, hardcoreom i ostalim uticajima, ali nikad se zaista nisam osećao kao da pripadamo nekoj čistoj verziji bilo čega pobrojanog. Mislim da je jako bitno što postoje bendovi koji se drže svojih formula i usavršavaju ih. Ipak, za nas to nikad nije bila misija. Mi samo radimo ono što volimo na način na koji volimo. Dakle, odgovor na vaše pitanje bio bi da je eksperimentisanje za nas jako važno, da ne govorim sada u ime cele scene. A nisam siguran šta može da se desi sledeće.

PLEJER: Ako bismo tragali za nekim zajedničkim elementom svih vaših izdanja, to bi svakako bili noise uticaji. Odakle to dolazi, jeste li svi u tome ili neko određen iz benda gura taj stil?

DYLAN: U principu svi u bendu vole noise. Od prvog dana osećali smo da želimo da pomeramo granice u kreativnom smislu i dozvolili smo sebi da koristimo sve što nam padne na pamet da proizvedemo zvuk koji želimo. Svi imamo neke različite priče kako dolazimo do te porcije ekstremne muzike. Ali to će zauvek biti konstanta za nas.  

PLEJER: Pomenuli smo saradnju sa Healthom, ali pre toga ste objavili bar još tri kolab albuma, dva sa bendom The Body i jedan sa Merzbowom. Kako je izgledalo raditi sa tako bitnim imenima? Da li ste zadovoljni ishodom tih saradnji?

DYLAN: Bilo je vrlo različito raditi sa tim umetnicima. Sa Masamijem (Merzbow) je situacija bila vrlo stresna za nas. Ne samo zato što smo mi toliko mlađi, ne samo zbog njegovog statusa kao umetnika, već i zato što je to bio naš prvi pokušaj da napravimo zajednički album sa nekim, a pritom živimo na suprotnim stranama planete. Saradnja sa The Body je bila mnogo opuštenija za nas, uglavnom zato što smo bili zajedno u studiju i proveli smo dosta vremena zajedno kao prijatelji pre toga. I mogu reći da smo veoma ponosni na to kako je sve ispalo. Uvek možeš da pogledaš unazad i poželiš da neke stvari uradiš malo drugačije, ali to su bila iskustva koja su nas formirala i imali smo neverovatnu sreću da dobijemo priliku da sarađujemo sa takvim umetnicima. Ta izdanja nam mnogo znače. 

PLEJER: Sa kojim biste još umetnicima ili bendovima voleli da sarađujete?

DYLAN: Zaista nemamo neku listu želja. Naša motivacija za kolaboracijama je gotovo uvek organska. Čekamo i vidimo, ako prilika zakuca na vrata, osetićemo da li je dobra. 

PLEJER: Šta misliš o današnjoj grindcore sceni, ali i metalu generalno? Da li si među onima koji misle da postoji zasićenje ili si i dalje zainteresovan za dešavanja u metal muzici?

DYLAN: Mislim da je sjajno vreme biti muzičar na ekstremnoj muzičkoj sceni, ako zanemarimo ono što se sada dešava zbog pandemije. Metal i grind su dve vrlo različite komune. Obe su veoma strastvene, ali i povremeno izolovane. Sjajna stvar u vezi sa stvaranjem ovakvih stvari danas je to što imaš alate da uradiš sve sam, čak i da dođeš do svoje publike onlajn. Očigledno je da to otvara vrata za sve (kao što i treba da bude!) i to nam daje beskonačan broj izbora u zavisnosti od toga šta slušamo. Stvari možda jesu vrlo zasićene, ali meni to nije bitno. Svako treba da ima priliku da napravi svoju muziku i da radi šta god poželi. Ni za nas nije bilo mesta na seni, ali smo imali priliku da ga stvorimo. Vrata moraju biti otvorena za sve.

PLEJER: Koji bendovi su te najviše zainteresovali u poslednje vreme, koje bi preporučio našim čitaocima?

DYLAN: Preporučio bih Elizabeth Colour Wheel, Chepang, Parasitic Lapse, Lurid Panacea, Intensive Care, Pain Chain, Aaron Dilloway, The Rita, Limbs Bin, KPG, Knifedoutofexistence, Memory Wound, Ioanna Gika, MSC, Tha God Fahim, Belief Defect i onu jednu pesmu Ornelle Vanoni u filmu “Ocean”.

PLEJER: Poznati ste po vrlo intenzivnim nastupima. Kako se nosite sa činjenicom da koncerata neće biti neko vreme? I kako posmatrate sve ove corona-save ideje za koncerte koji se povremeno pojave u javnosti?

DYLAN: Koncerti nam nedostaju neverovatno. Nastupam od svoje trinaeste godine i to je način trošenja vremena koji me ispunjava najviše. Nije me mnogo briga za alternative koje se sada nude. Sačekaćemo dok sve ne bude bezbedno i onda ćemo se vratiti nazad na stejdž i svirati. Naši koncerti su generalno veoma bliski i intimni i mislim da je to jako važno.

PLEJER: Da li zarađujete od muzike ili je to samo hobi? I kako gledate na finansijsku krizu uzrokovanu pandemijom koja je u velikoj meri pogodila muzičare širom sveta? Vidite li izlaz?

DYLAN: Delom zarađujemo i od muzike, ali takođe radimo i druge stvari koje nam omogućavaju da bend održimo čistim, odnosno da radimo ono za šta osećamo da je ispravno za integritet naše muzike. Nikada nismo bili prinuđeni da radimo ovo ili ono za još par dolara. Osećam veliku tugu i empatiju za sve naše kolege koje sada pate zbog cele situacije. U pitanju je višeslojna kriza, nisu samo umetnici pogođeni, već svaka osoba koja radi u muzičkoj industriji. Mislim da je jače nego muzičare pogodila sve ljude koji rade u prostorima gde se organizuju svirke. Oni trenutno nemaju nikakav način da na svom polju zarađuju za život. Dakle, svi sada sedimo besposleni dok vlada ne radi NIŠTA, a pola građana Amerike prosipa tvrdnje kako virus čak nije ni stvaran. Teško je vreme za življenje, ali preživećemo.

PLEJER: Na kraju, jedno pitanje koje nema mnogo veze sa muzikom. Ova 2020. godina nas je izudarala prilično jako do sada. Šta misliš, da li ćemo posle svega bar malo sabrati i dozvati pameti, pre svega kada je u pitanju odnos prema prirodi?

DYLAN: Mislim da, kada bi ovo bila neka zaista smrtonosna zaraza, Amerika bi sada bila masovna grobnica. Čini mi se da je moja percepcija ljudske vrste prilično realistična, možda čak i pomalo pesimistična, ali izgleda da je to previše ružičasto u odnosu na ono što nam se zaista dešava. Ljudi su neverovatno glupi i sebični, posebno u Americi. Ovo je manje-više generalna proba i mi smo opako omašili. Doći ćemo do tačke kada će ovo biti bolest protiv koje se borimo vakcinama, sa mnogo lekara koji će spasavati ljudske živote. Svi će se vratiti svojim normalnim životima sve dok se ponovo ne desi nešto drugo, ali nisam siguran da će ljudi naučiti, niti mislim da će ući u mir i koegzistenciju sa prirodom.

Novinar. Muzika kao prva strast i jedini porok. O muzici sam pisao za Butcherian Vibe, Popboks, M@n! magazin, BalkanRock i druge medije. Ne mislim da više nema dobre muzike, naprotiv, ima je i previše.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Prethodna priča

CARCASS objavili novi spot, uskoro stiže EP

Sledeća priča

CENTURY MEDIA je upravo potpisala ugovor sa trap metal umetnicom MIMI BARKS

Najnovije iz rubrike Intervjui