Beograd je 15. marta ugostio jedan fenomenalni kombo metal bendova za koji se može reći da je mogao da zadovolji najrazličitije ukuse.
Turneja Nihility, čiji su nosioci Decapitated, a gosti bendovi Kassogtha, Nervosa i Incantation, trenutno je u velikom naletu, a pred njim je “pala” i prestonica Srbije. Mesto dešavanja bila je Zappa Baza i odmah na početku moramo da konstatujemo nekoliko stvari – početak je kasnio otprilike sat vremena i malo je čudan bio koncept da se piće u uslovima krcatog metal koncerta služi u staklenim čašama (zato veliko poštovanje za osoblje koje je sjajno ishendlovalo celu situaciju tako da je sve prošlo bez i najmanjeg problema; ljudi, svaka čast!), ali je zato, sa druge strane, koncert bio rasprodat, zvuk je bio fenomenalan, atmosfera takođe, tako da je celokupan ugođaj generalno bio vrhunski.
Razveselila nas je vest da je jedan prilično ekstreman koncert rasprodat. Ne čak ni zbog onog “ima nade”, jer nećemo to izgovoriti, već zbog same činjenice da je Zappa Baza bila puna kao oko, da niko tu nije uknjižio neke gubitke i da se, na kraju krajeva, nismo obrukali ni pred bendovima koji su potegli dobar put da nas posete i koji će odavde odneti lepe utiske.
Veče su otvorile mlade švajcarske snage Kassogtha, koje su kroz srčani polusatni set predstavile svoju viziju modernog metala. On u njihovom slučaju podrazumeva ukrštanje metalcorea, melodic deatha i prog metala, a iako postoje svega 5-6 godina, iz niihovog nastupa se vidi iskustvo i solidna koncertna kilometraža koju imaju iza sebe. Kratak ali efektan set je obuhvatio numere sa prvog i za sada jedinog full-lenght albuma rEvolve (Complacency, Venom, The Infinite), ali i najnoviji singl Rise.
O samoj izvedbi izlišno je govoriti, ali hajde da kažemo da je bend zaista odličan u svakom segmentu, bilo da su u pitanju sitni vezovi na gitari, ritam sekcija koja vozi nemilosrdno ili pevačica koja bi u nekim davnim vremenima mogla da bude Angela Gossow umesto Angele Gossow. Iako ni sam nisam bio preterano upućen u rad ovog benda pre koncerta, nakon njega mogu samo da toplo preporučim da ih obavezno uhvatite negde uživo ako vam se pruži prilika, a svakako do tada preslušajte studijske radove. Nema ih mnogo, ali zaista vrede.
Nakon Švajcaraca, na stejdž izlazi death/thrash metal ekipa Nervosa iz Brazila, inače jedan od all girl metal bendova iz te zemlje koji je poslednjih godina privukao popriličnu pažnju na sceni (drugi bend je Crypta, a zanimljivo je da je Crypta nastala tako što se deo postave izdvojio iz Nervose i formirao novi bend). Nervosa iza sebe ima već pet studijskih albuma, iako su diskografski aktivne tek od 2014. godine, ali konzistentnost i upornost su se isplatile i Nervosa danas predstavljaju gotovo nezaobilazno ime u metalu. Zasluge za to su uglavnom na gitaristkinji i pevačici Priki Amaral, koja je i jedina originalna članica benda danas.
Trenutna postava je jako sveža, devojke su se pridruživale od 2021. do 2023. godine, ali to se u nastupu apsolutno nije osetilo nijednog sekunda. Lakoća i nonšalancija sa kojom sviraju je za svako poštovanje jer isporučuju otrovne rifove i vriskove od kojih vilica otpada na patos momentalno. Death/thrash zvuk, koji priziva asocijacije kao što su The Crown, Hipocrisy ili Vomitory, razara sve pred sobom, ali opet nije lišen ni promišljenih melodičnih pasaža i soliranja koje nije samo sebi cilj već je inkorporirano tačno gde treba kako bi pesme bile zaokružene celine, sve prema kanonima žanra. Prošetale su nas devojke kroz diskografiju, od numera Seed of Death preko Venomous pa sve do Perpetual Chaos i Endless Ambition, pokazujuću da metal inspirisan retro uzorima ne mora zvuči dosadno i prežvakano. Sve u svemu, bila je ovo prebrutalna svirka koja ukazuje na to da bi valjalo da nas ovaj bend uskoro poseti i u nekoj headlajn varijanti. Vrlo rado bismo to ispratili.
Nakon kratke pauze, legende death metal zvuka Incantation izašle su na scenu i odmah krenule sa prepoznatljivim ogoljenim, primitivnim rifovima i zagrobno dubokim vokalom. Iako (potpuno neopravdano) nikada nisu ušli u tu famoznu prvu ligu death metala, konzistentnost i kvalitet koji su decenijama negovali obezbedili su im kultni status među fanovima, a to se videlo i ove večeri u Zappi. Set, iako za mene prekratak, ipak je bio presek karijere u najbukvalnijem smislu, s obzirom na to da je je sadržao pesme snimljene ‘92. godine jednako kao i pojedine sa najnovijeg albuma iz 2023. godine. Iako su tokom decenija prolazili kroz razne faze, vezivno tkivo bilo je isto – death metal sa primesama dooma oduvek je tvorio tu jedinstvenu atmosferu koja te nekako hipnotiše, iako to nije baš tipično reći za death metal.
Moram priznati da sam njihov nastup ispratio u čistoj kontemplaciji jer me mračni vajb koji kreiraju, u kombinaciji sa lakoćom kojim sviraju, prosto hipnotiše i želim da propratim svaki sekund svirke. Koncert su otvorili numerama Carrion Prophecy i Shadows of The Ancient Empire, da bi se set nastavio novom numerom Concordat te nešto starijim komadima (ali ne preterano) Vanquish In Vengeance i Fury’s Manifesto, da bi na kraju poentirali klasikom u vidu pesama Invocation i Impending Diabolical Conquest. Bilo je to nekih sat vremena zaista opake svirke, e sad, koliko je ljudi došlo zbog Incantationa zaista ne znam, ali atmosfera je bila prilično statična za jedan death metal bend. Možda je to moglo i malo življe, ali kako mogu da zameram nešto ja koji sam proveo svirku mirno poput prosečnog srpskog ministra koji stoji iza predsednika kad ovaj ima nešto kao važno da nam saopšti. Na trenutak sam pomislio sam da je možda publika jednostavno takva, ali tu misao su malo kasnije demantovale zvezde večeri.
Poljaci Decapitated, nama uvek dragi gosti, izašli su na scenu negde oko 22 sata, a njihova lista pesama je na ovoj turneji bila sastavljena od kompletnog albuma Nihility i nešto numera iz ostatka diskografije. Čim su zasvirali Perfect Dehumanisation (The Answer?), u pitu je počelo da ključa i takva atmosfera održala se tokom celog koncerta. Nanizali su Decapitated svih devet pesama sa svog drugog studijskog albuma, uključujući i Suffer The Children obradu (Napalm Death), a nakon toga su usledile Cancer Culture, Earth Scar i drugi, nešto noviji radovi, koji su u odnosu na prvi deo set-liste delovali kao mala prilika za predah, mada se fanpit ni tada nije smirivao.
Set su zatvorile Iconoclast i No Cure, a izostala je nažalost Homo Sum, koju su mnogi iščekivali, neki čak i glasno tražili, ali je gitarista Vogg raspršio sve nade konstatacijom “Too Hard”. No, i pored toga, ovaj nastup je bio potpuno fantastičan – glasan, precizan, tehnički besprekoran i utegnut do maksimuma. Decapitated su pokazali zašto su jedan od danas najcenjenijih i najtraženijih bendova i zašto su, uostalom, i opstali svih ovih godina na sve nestabilnijem i sve rizičnijem metal tržištu odnosno sceni, kako ko već gleda na stvari.
Na ovom događaju imali smo prilike da vidimo zaista raznolike i pre svega dobre bendove. Nekima su možda draži jedni, nekima drugi, bilo je tu i modernog i old school zvuka, bilo je i tehnički/produkcijski skockanog, ali i onog malo ležernijeg i primitivnijeg pristupa, bilo je žanrovski i stilski potpuno različitih frekvencija, ali ono što im je svima bilo zajedničko jeste da je u svakom slučaju to i dalje dobra stara metalčuga koja nas pokreće i greje nam srca. Malo li je?
