Australijski sastav Voyager prošle godine uzdrmao je metal scenu perfektnim albumom Colours In The Sun. Progressive metal prošaran djent rifovima i synthwave estetikom osamdesetih raspametio je i najzahtevnije umove.
Ovo, međutim, nije instant uspeh. Voyager postoji već dvadesetak godina, a do tačke u kojoj su sada došli su vrlo postepeno. Napredovali su iz albuma u album, ali nisu išli na sigurno i nisu se bojali eksperimenata.
Jedino što smo pre svakog od sedam dosadašnjih albuma mogli sa sigurnošću da kažemo jeste da će to sigurno biti progressive metal, ali ne i kakav. I svaki put bi nas iznenadili.
Danas Voyager, po mišljenju mnogih kritičara i fanova, stoji rame uz rame sa najvećim progressive metal bendovima mlađe generacije kao što su Leprous, Haken, Tesseract ili Caligula’s Horse.
Ljubazna gitaristkinja Voyagera Simone Dow govori ekskluzivno za Plejer o novom albumu, ali i o nizu drugih tema. Da, zapitkivali smo svašta, šta sad?
PLEJER: Pre svega, da li ste svi dobro? Pandemija korona virusa nas je sve poprilično izbacila iz koloseka. Kakva je situacija u Australiji?
SIMONE: Mislim da je po prvi put život u najizolovanijem gradu na svetu blagoslov (Pert – prim. aut)! Nismo toliko jako pogođeni kao Evropa i SAD , ali naš premijer ovde u Zapadnoj Australiji je prilično odlučan u sprovođenju strogih mera. Zatvorene su granice i naravno, stalno nas ohrabruju i savetuju da ostanemo u samoizolaciji.
PLEJER: Da li se pridržavate tih mera i kako provodite vreme ovih dana?
SIMONE: Rekla bih da mi moramo malo manje da se trudimo oko ispunjavanja naših dana ovde nego što je to slučaj kod vas. Marketi su otvoreni, restorani brze hrane takođe, s tim što su ograničeni na “drive thru” uslugu i dostavu.
Ja lično mogu da kažem imam i pomalo sreće u celoj ovoj situaciji jer patim od hronične bolesti i dosta vremena provodim kod kuće i inače, tako da mi sve ovo sada nije neka velika promena, podnosim je lakše nego većina ljudi.
PLEJER: Vaša zemlja je nedavno pogođena i velikim požarima. Kako ste prošli kroz sve to i koliko je zapravo prirode uništeno?
SIMONE: Mi u zapadnom delu Australije nismo bili toliko pogođeni, ali su istočna obala i Južna Australija pogođene prilično i pretrpele su ogromne štete. Bilo je potpuno razarajuće koliki je broj životinja jednostavno nestao i koliko je njihovih staništa uništeno. Ne mogu ni da zamislim koliko je ljudima tamo teško da se, nakon svega toga, sada bore i sa pandemijom.
PLEJER: Da pređemo sada na malo vedrije teme. Iza sebe imate sedam albuma. Prošli ste kroz razne faze, ali vaša muzika je sve vreme suštinski bila i ostala progressive metal. Koja je vama faza najdraža i zašto?
SIMONE: Ja obožavam putovanje na kojem sam zajedno sa trenutnom postavom. Osećam kao da nas petoro zaista tačno znamo šta je Voyager i kako bi trebalo da zvuči. Tačno znamo kada će neki novi dodatak našoj muzici funkcionisati, a kada ne i verujemo jedni drugima kada donosimo muzičke odluke. Ne moram ni da pominjem da su momci meni praktično porodica i da ih obožavam.
PLEJER: Prošle godine ste objavili prilično dobro prihvaćen album Colours In The Sun. Možeš li nam reći kako je teklo njegovo stvaranje? Dosta ste se na momente približili i pop zvuku?
SIMONE: Pa da. Mi smo oduvek voleli te sinthy pop uticaje, ali smo sada u nekim pesmama zagazili još dublje u synthwave zvuk osamdesetih. Ispostavilo se da se taj zvuk odlično meša sa progressive metalom, hahaha!
Poslednjih nekoliko albuma su zaista bili jedno veliko timsko zalaganje u svom najvećem delu. Jedna osoba dođe sa idejom, a zatim radimo na tome u našem studiju za probe. Ponekad bi se desilo da se zaglavimo, ali tada se obično podelimo u manje grupe i to nam pomogne da iskopamo nešto dobro.
PLEJER: Koji bendovi i umetnici vas najviše inspirišu? Šta se sluša ovih dana u Voyager ekipi?
SIMONE: Svi imamo prilično eklektičan muzički ukus. Ja recimo u poslednje vreme slušam dosta muzike koja nema veze sa metalom i mislim da mi to pomaže da se ne zaglavim u rutini. A inspiracija može doći sa najčudnijih mesta! Ukoliko govorimo o heavy/prog sceni, Leprous su mi broj jedan bend u ovom trenutku. Oni na scenu donose nešto zaista unikatno i životno.
PLEJER: Jedan ste od malobrojnih bendova koji vrlo inteligentno koriste djent u svojoj muzici. Šta mislite o djentu, da li je to samo trend ili će taj način sviranja opstati u metalu i u budućnosti?
SIMONE: Mislim da ljudi samo vole da slušaju nešto uz šta će da isprazne svoju energiju i protresu glave, a djent unosi upravo to u pesmu. I meni se sviđa šta se dešava sa djentom trenutno, da budem iskrena.
Meša se svuda i menja se, mutira sve vreme. Zato je super svirati u bendu koji je pomalo uvrnut, koji koristi djent i koji ljudi često opisuju kao miks žanrova. Drago mi je da vidim da i drugi metal bendovi rade isto to.
PLEJER: Snimili ste čak četiri spota za pesme sa novog albuma. Naš favorit je Brightsar, nije da nekoga zanima, ali toliko smo oduševljeni da moramo da pomenemo. Da li je snimanje spotova danas zahtevno i skupo, naročito ako je u pitanju ozbiljna produkcija? I ima li smisla snimati ih?
SIMONE: Svakako nije ni jeftino ni lako snimiti spot danas, ali mislim da je jako bitno za promociju singlova i albuma, naročito na internetu. Morate konstantno da dajete neki sadržaj svojim slušaocima, a spotovi tu funkcionišu savršeno.
PLEJER: Šta misliš o današnjoj metal sceni? Uzbuđuje li te i dalje da otkrivaš nove bendove i da li bi našim čitaocima dala neke preporuke možda?
SIMONE: Zanemarimo li na momenat trenutne okolnosti vezane za pandemiju, možemo videti da je u toku jedan masivan period preporoda za muzičare. Muzičkoj indistriji već neko vreme ne ide dobro i to je vrlo frustrirajuće jer ponuda stilova i različitosti nikad nije bila veća i bogatija. A što se preporuka tiče, najsvežije otkriće u koje sam se zaljubila (i ne samo ja, već i ostatak ekipe) je sastav Car Bomb.
PLEJER: Koji period u metal muzici biste izdvojili kao naročito produktivan ili bar inspirativan za vas? Koje su to najuticajnije godine?
SIMONE: To je jako teško pitanje, pošto u više perioda postoje mali “džepovi” koji su umeli da raspale inspiraciju. Kada sam počinjala, bila sam pod izuzetno jakim uticajem thrash i death metala osamdesetih, kao i gitarske muzike poput Vaia, Satcha (Joe Satriani – prim.aut) i Garyja Moorea.
Onda sam napunila osamnaest godina i uronila sam u geteboršku scenu (melodic death metal – prim.aut), a od 2010. godine pa naovamo, postali su jako popularni bendovi kao što su Tesseract, Monuments i ceo djent pokret. I moram da napomenem, nikada se nisam osvrtala previše unazad.
PLEJER: Muzičari su vrlo jako pogođeni krizom koju je izazvao korona virus. Kakva su vaša očekivanja? Da li izdavači i bendovi imaju već neke planove i ideje šta dalje?
SIMONE: Sve je trenutno vrlo maglovito i nesigurno. Najpogubniji efekat za sve je otkazivanje turneja, što za sobom povlači gubitak prihoda, ali i novca koji je već uložen u letove, smeštaj, transport i ostale logističke potrebe. Sa druge strane, sjajno je što vidimo da umetnici od samog početka pokušavaju da izađu sa raznim onlajn rešenjima kako bi ostali u kontaktu sa publikom.
Kao što smo ranije pomenuli, strašno je to što je muzička industrija već i ranije bila u velikim problemima, ali deo mene veruje da ćemo prevazići sve ovo i da će društvo shvatiti koliko je umetnost jedan integralni deo života. Za izražavanje, za uživanje, a ne samo za zabavu. Razmišljam pozitivno i puna sam nade da ćemo videti preporod muzičke industrije.
PLEJER: A šta možemo očekivati od Voyagera u budućnosti?
SIMONE: Mnogo internet besmislica dok sve ovo ne prođe! I tumbanje datuma koncerata. Nastupi planirani za drugi deo godine još uvek su pod znakom pitanja, ali moramo biti spremni na mogućnost da turneje i živi nastupi neće biti mogući pre sledeće godine. Svakako jedva čekamo da se vratimo koncertima i da sviramo sve te nove pesme uživo pred svima vama!
