I ovog meseca nastavljamo sa serijalom o muzičkim majicama, a u drugom delu na redu su The Dillinger Escape Plan, Nirvana, Meshuggah i Astronoid.
Prvi deo možete pročitati ovde.
THE DILLINGER ESCAPE PLAN – Option Paralysis
Znate onu rečenicu “bend koji nije za svakoga”? Obično iza toga stoji neki neutemeljeni elitizam i ja prilično prezirem takve stvari. Obično volim da smaram ljude i da im pokažem nešto što mi se sviđa, ali za DEP sam vrlo često bio u fazonu “aj nećemo to, bolje Cannibal Corpse” iz prostog razloga – zbog njihovog zdravlja 😁
Dillingeri su jako nezgodni i za naviknuto, istrenirano uho, a za nenaviknuto će verovatno biti zvučna noćna mora. I nije to samo zbog žestine, jer nisu oni samo to, već i zbog komplesknosti i intenziteta muzike koju prave. Iako slove za pionire nečega što se danas zove math metal, druga odrednica koja ih prati je chaotic hardcore i to je mnogo adekvatniji naziv.
Na početku karijere su bili čist sonični napad na čulo sluha. Mladi, ludi i željni dokazivanja. Kasnije su evoluirali i postali znatno slušljiviji, ali ništa manje ludi. Lucidnost ovog benda je takva da su se, po mom mišljenju, jedini približili ludilu jednog Faith No Morea (koji su im evidentni uzori, čak su i sarađivali), s tim što su DEP ipak Faith No More na mnogo različitih stimulansa u isto vreme, pa još sve ubrzano i unenormaljeno još jedno 50 puta.
Duboko su ukorenjeni u jazzu, a kad taj kompozitorski pristup iskoristiš na metal/HC način, rezultat ne može da bude nešto jednostavno. Kompleksni su bez obzira da li Greg Puciato, inače vanserijski frontmen, preko toga vrišti ili anđeoski poje, žestina se podrazumeva, a živi nastupi su takvi da članovi benda neretko završe razbijenih glava ili polomljenih ekstremiteta. Pa posle kažite da je posao muzičara lak 😊
Bend se nažalost raspao 2017. godine i bilo bi lepo da se ponovo okupe makar zbog tih ludačkih nastupa, ali ako se to i ne desi, ostaje nam u nasleđe perfektna diskografija jednog od najoriginalnijih bendova u poslednjih 25 godina.
Majica je inače uvozna i ne znam da li je zvanično licencirana, ali kvalitet je identičan originalnoj koja je mogla da se pazari u vreme izlaska albuma.
Preporuke za slušanje:
– Farewell, Mona Lisa, mada je greota ne preslušati ceo album
NIRVANA – In Utero
O Nirvani bih mogao da pričam danima i ispišem stotine, možda i hiljade stranica. Prvi strani album koji sam ikada nabavio je bio njihov album, a opsesija nije prestala ni 30 godina kasnije. Vrlo je malo čak i butlega koje nisam preslušao, knjiga koje nisam pročitao i dokumentaraca koje nisam pogledao kada je Nirvana u pitanju.
Ako je moguće imati osobu koju apsolutno ne poznaješ lično, a koja odigra ogromnu ulogu u tvom formiranju, to je u mom slučaju Kurt Cobain. Lik koji nije zaslužan samo za fantastičnu muziku koju i dan-danas slušam, već i za to što sam dosta rano naučio, između ostalog, šta znači biti tolerantan i otvoren i šta znači prihvatanje drugog i drugačijeg. Ali i još mnogo toga drugog.
Naslednici Kurta Cobaina danas samo od prodaje mercha sa prepoznatljivim Nirvana smajlijem mogu lagodno da žive narednih pet života, ali poslednjih godina anđeo sa omota albuma In Utero postaje nova ikona pop kulture. Ovaj motiv je izuzetno prisutan na tržištu i bilo da je u pitanju originalna verzija ili neka varijacija na temu (kao na ovoj majici), ilustracija izgleda veoma moćno i upečatljivo.
Takav je, uostalom, i sam album In Utero. Kurt je pre objavljivanja izjavio da će sa njim izgubiti pola publike koju su imali na Nevermindu i to se i desilo. In Utero se prodao (u tom periodu) u “svega” 5 miliona primeraka, dok je Nevermind otišao u 10 miliona. Nevermind jeste klasa za sebe, on je istorija i antologija, ali je meni intimno In Utero nešto najbolje što je Nirvana snimila. Veoma težak, opor i delikatan (kako tematski, tako i muzički), a opet u isto vreme i pop. Na njemu se nalaze i neke od najnežnijih Nirvana momenata (Dumb), ali i neki od najžećih (Scentless Aprentice). Plus sve ono između.
Majicu više nemam pojma gde sam pazario (😂), svakako u nekom od modnih lanaca koji su prisutni u Srbiji. I odličnog je kvaliteta.
Preporuke za slušanje:
– Scentless Aprentice, Very Ape, Pennyroyal Tea, Radio Friendly Unit Shifter
MESHUGGAH
Meshuggah. Bend koji navodno dolazi iz Švedske, ali sam prilično siguran da oni nisu sa ove planete. Njihova ime je totalno adekvatno (na hebrejskom ‘ludilo’), ali i mnogo više od toga. Njihova muzika nije samo luda i lucidna, ona je abnormalna i neljudska, ona bukvalno vodi u druge dimenzije ako joj dozvoliš.
Više puta su retrasirali metal kao žanr, a iz njihove muzike iznicali su ne samo novi posebni podpravci, već je stvoren i jedan potpuno nov pristup sviranju koji naširoko koriste bendovi najrazličitijih orijentacija. Meshuggah je prvi metal bend koji je u potpunosti prešao na osmožičane gitare (jer osam žica je za sisice) i tako otvorio do tada nepoznat prostor za eksperimentisanje i kreaciju.
Ali to je tek delić njihove zaostavštine. Bubnjeve u ovom bendu svira lik po imenu Tomas Haake. Ako Meshuggah nisu sa ove planete, ovaj baja nije iz našeg univerzuma uopšte. Bubnjar kalibra Danny Carrey (Tool) mi dolazi na koncerte i pada na dupe gledajući šta radim. S tim što, jasno vam je, Haake nikada ne bi bio u ovom fazonu, preskroman je čovek, kao uostalom i ceo bend, ovo samo ja lupetam da bih dočarao koja je veličina u pitanju.
Haake je tip koji je posle 20 godina karijere kompletno izmenio svoj pristup sviranju ZBOG JEDNE JEDINE PESME. Zato stvar “Bleed” sa albuma ObZen danas nije samo još jedna luda Meshuggah pesma, to je meme, to je fenomen, to je popularna kultura u svom najboljem izdanju.
Uprkos svemu ovome, uz sve što rade i uz sve što su postigli, ovi momci su skromni i fini do granice iritantnosti. Kao da ono što oni rade može da radi i bilo ko drugi samo ako se dovoljno potrudi. A nije baš tako. Veštinu još možeš i da navežbaš, ali sa takvim ludilom u glavi moraš da se rodiš. Za kraj, možda najbolji opis ovog benda dao je komičar Bill Burr, inače njihov veliki fan. “Meshuggah je bend na čijem koncertu troje ljudi u publici mrda glavom u potpuno različitom ritmu i niko od njih ne greši”. To je to.
Preporuke za slušanje:
– Bleed, Combustion, Break Those Bones Whose Sinews Gave It Motion…ma uzmite celu diskografiju, stvarno
ASTRONOID
Znate onaj osećaj kada je neka muzika koju prvi put čujete toliko dobra da se naježite, oblije vas hladan znoj i ostanete bez daha? Pod uslovom da upravo ne doživljavate srčani udar, to je jedan potpuno fantastičan trip koji vraća veru u muziku i na param-parčad razbija ona trućanja kako “više nema dobre muzike” i kako je “sve već odsvirano”. Ne, nije. Poslednja dva benda koja su me u prethodnih pet-šest godina u to jako uverila su Moon Tooth i Astronoid.
Moon Tooth majicu još nemam (a svakako obratite pažnju na te genijalce), ali je zato prva stvar koju sam uradio kad sam stigao u Ameriku bila kupovina Astronoid maje. Ovaj bend je uradio nešto za šta nisam mislio da je moguće uraditi, a da zvuči dobro. Spojili su neku svoju viziju i verziju thrash/prog metala i shoegaze i stvorili potpuno neverovatnu, preenergičnu i preemotivnu muziku posle čijeg slušanja se osećaš kao da možeš sve na svetu.
Demonstrirali su nešto što je jedna od ključnih snaga metala, a to je da može da se ukrsti sa maltene svakim drugim žanrom i da stvori nešto novo i oroginalno. U ovom slučaju to je muzika koja je toliko lepa, optimistična i entuzijastična da mirne duše mogu da je preporučim i svima koji metal nikad nisu slušali. Nije samo sama muzika ta koja je magična, već garantujem da odavno niste čuli toliko nežan vokal kakav ima sjajni Brett Boland. Da, rekao sam nežan. Gotovo kastratski nežan.
Za početak prepručujem slušanje pesme Air, po mom skromnom mišljenju najbolje stvari koju su uradili, ali čega god da se uhvatite iz njihovog opusa od tri studijska albuma i dva EP-ja, nećete pogrešiti. A ako ste već upoznati sa ovim bendom, nema šta ja da vam pričam, sve već znate. Zvučna mađija par ekselans.
Preporuke za slušanje:
– Air, Up And The Atom, Obsolete, I Dream In Lines, A New Color
