Kucamo na vrata starih beogradskih asova melodičnog i setnog tvrdog zvuka.
Prošlo je najmanje 10 godina od kako se vrteo beogradski sastav Tibia. Dugo se skupljala prašina na njihovim nosačima zvuka iako su važili za jedan od najoriginalnijih sastava domaće hardcore i metal scene u prvoj dekadi 2000-ih.
Koncertno su bili vrlo aktivni. Umeli su da okupe i više stotina napaljenih fanova različite muzičke konfesije, što je naučna fantastika u sadašnjim okolnostima. Ipak, da li je do hiper-produkcije ili nečeg drugog, tek, otišli u zapećak.
Slučajno se Tibia iznova pojavila na muzičkom radaru. Krajem 2022. godine, Balkan Hardcore Unity je objavio post o novom hardcore bendu iz Srbije, sastavljenom od poznatih lica. Odmah se zavrteo Reckoning i masna stvar sa treši začinima Soul Cadence.
Jedno lice je zaista bilo poznato – Miloš Ćurčija, vokal sastava Tibia, stari beogradski as melodičnog i setnog tvrdog zvuka. Polako je počela da se skida prašina sa diskova, a zatim su počela da naviru sećanja sa živih nastupa.
Tri albuma, objavljena od 2000. do 2010. godine, vrteli smo besomučno, a onda smo istraživali šta se zapravo desilo sa bendom kasnije. Ispostavilo se da je Tibia i posle našeg mute moda objavljivala nove pesme i uživo svirala.
Tako su emocionalni, romantični i sentimentalni beogradski korovci i metalci osvojili produžetak na Plejeru. Nije bilo uopšte teško jer je efekat nostalgije zaista udarao jako. Ipak, kako bi ova priča bila celovita, trebalo bi da se krene od korena.
Tibia je osnovana 1999. godine od članova bendova All of Us i All Ages. U ranoj fazi više su svirali sporije i melodičnije hardcore tonove. Kasnije se okreću metaliziranom zvuku. Zapravo, Tibia je žanrovski verovatno najbiža nekom emo-post-hardcore stilu.
Pored klasične rock postavke sa gitarama i ritam sekcijom, Tibia je bila upečatljiva na ovim prostorima zbog dva vokala. Jedan je vrištao i kidao iz pozadine, a drugi je u kontinuitetu dirljivo i emocionalno pevao. Vremenom su clean vokali postali primarni.
Tibia je od početka istovremeno slala muzičke poruke besa i ljubavi kao prototip od koga bend nije odustao. Ipak, nisu se libili da eksperimentišu. Na primer, ubacivanjem pratećih ženskih vokala, stvarajući ekspresivnu i senzualnu gothic atmosferu.
Teško je utvrditi i nabrojati sve uticaje u kreativnoj radionici u kojoj su muziku sklapali Aleksandar Maksimović (bubanj), Marko Erceg (bas), Aleksandar Popović (gitara), Mlađan Popović (gitara), Miloš Ćurčija i Dragan Lazarević (vokali), što je bila prva postava.
Taman kada se čuju Life of Agony momenti, Tibia se premesti u univerzum u kome vladaju Opeth, My Dying Bride ili Anathema. Ali to nije kraj jer sledi ribanje kao što to radi Poison the Well, Boysetsfire ili Glassjaw. Dosta čudne kombinacije, ali to i jeste čar ovog benda.
Tibia je vremenom napredovala i razvijala jake muzičke osnove koje nije bilo lako dešifrovati. Stilski nije mnogo lutala, ali je oduševljavala maštom i savršenom ravnotežom između teškog zvuka od koga poželite pogo i kompozicija od kojih tugujete.
Vokalni hropac u liku i delu Dragana Lazarevića napušta bend 2010. godine tako da ostaje setna ekstaza Miloša Ćurćije, od koje se melanholija pretvara u agoniju. Nažalost, bend prestaje da svira 2017. godine.
“Hvala vam za ovo divno putovanje koje je trajalo punih 18 godina. Vidimo se možda u nekom drugom izdanju”, kratko su napisali na Fejsbuku u decembru 2017. godine.
Za 18 godina muziciranja, Tibia je izbacila tri studijska albuma, jedan mini-album i tri singla. Nažalost, pratila ih je kletva domaće scene pa se nisu odmakli više od ovdašnje underground pozornice. Ipak, ostavili su ozbiljan trag koji ćemo nadalje detaljno analizirati.
One In Every Second (2001)
★★★★☆
Tibia je za samo godinu dana uspela da snimi i izda genijalno debi ostvarenje od šest numera u trajanju od skoro pola sata koje rastura od kreativnosti i inovativnosti. Impresivno, nema šta, uprkos tome što je struktura pesama ponekad pomalo haotična.
Dečija graja sa igrališta i energična stvar Legacy otvaraju album, koja je verovatno najpoznatija pesma Beograđana. Suštinski, pesma je intrigantno putovanje kroz svet alternativnog zvuka, koji se oslanja na bogate harmonije, emotivnu liriku i moćan zvuk.
Sledeća stvar All Without Purpose (Enduring the Pain) nastavlja u istom maniru. Onda kreće Your Cheeks gde Tibia demonstrira svoju muzičku veštinu i kreativnost. Ženski vokali obogaćuju snažne gitarske rifove i energične bubnjeve.
Za kraj je ostavljena Until Julia, najmoćnija stvar na albumu. Gitarske deonice su moćne i melodične, ritam sekcija je čvrsta i dobro usklađena, a vokali savršeno upakovani. U ovoj pesmi je Tibia uspela najbolje preneti autentične emocije kroz svoju muziku.
Buried Beneath the Covers (2004)
★★★★★
Drugo izdanje Beograđana bilo je gotovo u julu 2003. godine, ali se na objavljivanje čekalo godinu dana. Verovatno je posredi bila nevolja sa izdavačem, pa je Tibia oformila sopstvenu izdavačku kuću Anotherbone Records i izdala album.
Ovde mora jedna digresija. Fascinantna je opsesija kostima među članovima benda. Za naziv benda iskorišćena je latinska reč za cevanicu, drugu najveća kost u ljudskom telu po veličini i funkcioniše zapravo kao osovina. A prevod izdavačke kuće je “još jedna kost”, naravno.
Tibia je drugim albumom značajno iskoračila u smislu kreativnosti i izražajnosti. Gotovo u svim numerama se kombinuju tri vokala iako emocionalno i čisto pevanje dominira. Gitarska i ritam sekcija olako prelaze iz jednog u drugi žanr teškog zvuka i alt rocka.
Album započinje snažnom i intezivnom pesmom My Unseen, koja odmah dočarava energičnu i mračnu atmosferu albuma. Tibia uspeva da zadrži svoj prepoznatljiv šmek sa debi izdanja u prvoj polovini albuma, a zatim kreće kolosalna Chaos in the Flesh.
U više od 10 minuta, Tibia isporučuje nežne progresivne melodije nakon čega slede snažni gitarski rifovi, kompleksni ritmovi i emotivni vokali. Chaos in the Flesh je sirovo agresivna i melodična, stvarajući uraganski miks težine i emocija. Najbolji uradak Beograđana.
U istom rangu je i numera Flowers, pretposlednja na albumu. Za nijansu je melodičnija i kraća od Chaos in the Flesh, svega 8 minuta. Ovde je Tibia naročito pokazala veštinu u kreiranju upečatljivih melodičnih pasaža, koji ostaju urezani u pamćenje slušatelja.
Collision Within (2010)
★★★☆☆
Šest godina se čekalo na treći album i napredak je bio očigledan. Pesme su bolje upakovane. Produkcija je čistija. Album diše i miriše kao jedno telo. Ipak, to najviše smeta jer nedostaje ona progresivna prljava konfuzna struktura pesama tipična za prva dva albuma.
Tibia je nastavila da gradi svoj prepoznatljiv zvuk koji kombinuje elemente alternativnog rocka i emotivnog metala. Snažne kompozicije i sentimentalna lirika dominiraju, samo što muzika na trećem izdanju zvuči modernije i bistrije. Razlika se najviše primećuje kod vokala.
Stiče se utisak kao da su momci iz benda težili da uproste kompleksnost muzičkih aranžmana iz prošlosti. Čuje se da je svirka tečna i bez greške. Kvalitet čistih i vrištećih vokala je znatno unapređen. Stvorena je sinergija, ali je album, sa druge strane, ispao nekako generičan.
Takođe, teško je izabrati favorit među 10 numera na albumu. Dosta su slične, iako nisu repetetivne. Sigurno je najpevljivija Confession, gde su prelazi sjajno izvedeni, a gitarski rifovi oštro kidaju pružajući dinamičan i snažan zvuk koji odgovara energiji benda.
All the Right Words (2012)
★★★★☆
Tibia je nestala sa našeg muzičkog radara negde tamo oko 2010. godine, kada je bend napustila vrišteća figura u grupi Dragan Lazarević. Zanimljiva odluka jer su se njegovi urlici najbolje i najduže čuli baš na Collision Within.
Bend nije odlučio da traži zamenu. U kratkom saopštenju za medije su rekli da “zamenu za Draganovo mesto u bendu nećemo tražiti i od sada ćete imati priliku da nas čujete i gledate kao petorku”. Dve godine kasnije izbacuju nove stvari.
All the Right Words je mini-album od tri pesme. Iako je Tibia ostala verodostojna svom originalnom zvuku, pre svega sa trećeg albuma, osetna je razlika. Muzika je znatno alternativnija, rokerska i mirnija bez histerije koju su vrišteći vokali unosili u kompozicije.
Novi pristup deluje zanimljivo jer izgleda, bez obzira koliko čudno zvuče sledeće reči, da Katatonia svira hardcore na neki svoj manijakalni način – opsesivno, fanatično i sumanuto. Na kraju je to samo Tibia i pakleno je dobro.
Nažalost, Tibia je u narednim godinama izbacila još samo tri pesme. Pristojna stvar Believers izlazi 2014. godine, dve godine kasnije melanholična Future Left Forsaken i konačno The Devil Is My Witness na kraju 2017. godine.
Ako tražite muziku koja će vas probuditi i dirnuti, Tibia je bend koji vredi istražiti, ako niste do sada. Neka vam ovaj tekst bude uvod u to istraživanje.
