fbpx

PLEJER IZBOR: 30 najboljih albuma u 2020. godini

29 minuta čitanja
Početak

Koliko nam je 2020. godina bila ružna i komplikovana u pogledu svakodnevnog funkcionisanja, toliko je ispala fantastična kada je u pitanju muzika koja je snimljena i objavljena u proteklih 366 dana.

Ovo je donekle i logično. I muzičari su se, kao i svi mi, smarali u karantinu, s tom razlikom što su oni bili lišeni onoga od čega žive i za šta žive – nastupa.

Zato su se okrenuli onome što najbolje znaju, stvaranju muzike. Albumi su vrcali na sve strane, a kompletnu produkciju je bilo gotovo nemoguće ispratiti. 

Izbor najboljih nije bio nimalo lak. Nismo se usudili ni da pokušamo da ih razvrstamo po nekakvom rejtingu, već su nam, poput kakve svojeglave dečice, svi podjednako dragi.

 Koliko je ovo bio zahtevan zadatak govori i to što smo, pored liste najboljih albuma, napravili i bonus listu albuma koji nisu ušli na top-listu, ali vam ih preporučujemo za preslušavanje sa jednakim žarom.

Pa da krenemo!

Marilyn Manson – We Are Chaos

Možda ste taman odlučili da se odreknete Marilyn Mansona, ali je Antihrist Superstar odlučio da vas ponovo prisvoji svojim smelim poduhvatom romantičnog roka. Pri tome, Manson povremeno, ali pametno podseća na industrijske i goth korene. David Bowie, The Beatles i Pink Floyd jako mu pomažu da komponuje intrigantan muzički miks u kome nam dirljivo i lirično poručuje da smo u haosu. Jedan od najboljih albuma ove godine!

Svalbard When I Die, Will I Get Better?

Svalbard su ponovo napravili krupan korak napred. Njihov post-hardcore zvuk podvučen post-rock sazvučjima ubedljiviji je nego ikad, a političke poruke najoštrije do sada. Ako želite da slušate egzistencijalno i politički osvešćenu muziku, a ne grozite se distorzija, sa Svalbardom neće biti greške.

The Ocean – Phanerozoic II: Mesozoic / Cenozoic

Verovatno jedno od najspektakularnijih izdanja ove godine, svakako je opravdalo očekivanje progressive fanova. The Ocean nas u duplom albumu još jednom vodi kroz putovanje o nastanku sveta u poslednjem eonu, pažljivo povlačeći liričke paralele kroz šablone u evoluciji sveta, uz osvrt na krhkost i uz dozu kritike ljudskoj vrsti danas. Govoreći o evoluciji, ona je prisutna i u njihovom zvuku, koji balansira izmedju teških, masivnih rifova i toplih i nežnih melodija savršeno spojenih u skladnu celinu. Ovaj album zadržava autentični pečat benda, ponavlja saradnju sa Jonasom Renkseom (Katatonia), ali uspeva da donese novu, dramatičniju atmosferu koja uvek igra na ivici osećanja skore apokalipse i potpune kataklizme kod slušaoca. Nije za svakoga, nije za usputno slušanje, nije verovatno ni na prvo slušanje, ali sigurno jedan od najboljih albuma 2020.

Static X – Project Regeneration Vol. 1

Sedmi studijski album kultne kalifornijske industrial četvorke deluje kao nostalgični afrodizijak koji šalje u prošlost, na prag drugog milenijuma. Regenerisani Static-X je dostavio prepoznatljiv „zli disko” zvuk uz koji možete istovremeno da đuskate i headbengujete, ali i čujete glas Wayna. Poslednje ostvarenje statičnih je istinski omaž svemu što je Wayne Static radio i ostavio kao muzički pečat metal sceni. Jedva čekamo drugi deo!

Unleash The Archers – Abyss

Power metal je daleko od popularnosti koju je imao pre dvadesetak godina, ali izgleda da se stvari polako menjaju. Unleash The Archers su jedan od najprominentnijih bendova koji ovaj žanr vraćaju u fokus, a poslednji album kanadske ekipe potpuno je briljantan u svojoj poletnosti. Toliko da te tera da zgrabiš svoj mač i proburaziš prvog zmaja na kojeg naletiš.

Katatonia – City Burials

Katatonia na svom jedanaestom albumu City Burials ne odustaje od svog vrlo dramatičnog pečata, donoseći atmosferu teskobe, patnje i melanholije, iako je ovaj album daleko dinamičniji od svog prethodnika, ako ih posmatramo kao celine. Čini se da je Katatonia posle par godina ipak uspela da pomiri sve naizgled nepomirljive ideje koje su kao pojedinci imali i usmeri ih u kreiranje jednog izuzetno zanimljivog i autentičnog albuma, koji će zauzeti posebno mesto u njihovoj diskografiji, pa tako kroz ovih 12 pesama možemo da uživamo u jakim prog uticajima, elektronici, eteričnim ženskim vokalima, ali i očigledno mračnjačkom metalskom backgroundu.

Deftones – Ohms

Alt-metal petorka iz Sakramenta je spakovala jedan od najboljih albuma do sada i to napuštajući sigurnu formulu pevljivih refrena i jednostavno struktuiranih numera, primećenu na prethodna tri albuma. Ohms je kompleksna muzička građevina čiji su noseći zidovi složeni i neočekivani prelazi, masivni gitarski rifovi, fantastični psihodeličnih sintovi i vokali na visini zadatka. Ohms je skoro pa sigurno prekretnica u diskografiji kalifornijske petorke!

Napalm Death – Throes in the Jaws of Defeatism

Legende grindcorea ponovo su demonstrirale sirovu silu i potvrdile svoj status nedodriljvih u žanru. Od himničnih Anaal Nathrakh momenata, preko kasičnog ND zvuka do gruva iz ere Words From The Exit Wound, nijednog momenta se ne odričući eksperimenta, Napalm Death kreiraju divljeg monstruma dostojnog njihovog imena. Iz albuma u album, ovaj bend zvuči sve mlađe i mlađe, a to definitivno mogu samo najveći.

Loathe I Let It in and It Took Everything

Ako izguglate ovo izdanje, pronaći ćete da je na većini lista najboljih albuma ove godine – i to sa dobrim razlogom. Iako je ovo drugi album momaka iz Liverpula, svakako je nešto što je širu javnost upoznalo sa njihovom muzikom, budući da na prvom nisu uspeli da iskristališu svoj zvuk. I let it and it took everything je hrabar album koji se ne boji da istupi iz granica žanra I svojim dreamy Deftones-like zvukom ukombinovanim sa jakim djent i post-hardcore uticajima vodi slušaoce na dinamično emotivno putovanje, a Loathe na sam vrh muzičke scene.

Hum – Inlet

Povratnički album dragocenog američkog sastava Hum objavljen je posle 22 godine pauze. Hum je divno pomešao shoegaze dremovne tonove sa post-metalskim masivnim i apokaliptičnim zvucima koji oblikuju osećaj kao da se roman Gabrijela Garsije Markesa „Sto godina samoće” preselio iz sela Makando u pustinju ili u kosmos. Inlet obiluje space i stoner rock momentima koji muzički zaokružuju ovo ostvarenje. Vredelo je čekati!

Idles Ultra Mono

Stilski, ovo je vožnja džombastim putem od noise rocka do popa. Suštinski, ovo je supersonični izliv čiste pankerštine u mozak. Treći Idles album je tačno ono što je rock sceni potrebno danas. Rock.

Bury Tomorrow – Cannibal

Šesti album benda Bury Tomorrow je napravljen taman po ukusu metalcore fanova – poseduje sve što treba: eksplozivne, snažne rifove, pevljive refrene, pesme koje se lako pamte i ritmove koji pozivaju na skakanje. Cannibal je prijatan moderan album, napravljen prema oprobanoj formuli i ne predstavlja iskorak u odnosu na ostatak njihove diskografije, ali je zategnut, zabavan, prepun energije i svakako će naći svoje mesto u srcima fanova žanra.

Trivium – What the Dead Man Say

Momci sa Floride već dve decenije brižljivo grade zacrtani san da postanu jedan od najvećih heavy metal bendova ikad. I nije im lako. Često su bili meta cinizma i podsmeha, ali su konačno zgrabili stil kome ne možete da odolite ako volite težak zvuk – tehnički precizni i galopirajući rifovi i brutalno dobre udaraljke zajedno sa divnim melodijama i fenomenalnim vokalnim performansama.

Sevdaliza Shabrang

Da li je bilo moguće nadmašiti ISON? Naravno da jeste. Sevdaliza je bez problema izdominirala ne samo sebe iz prošlosti, izdominirala je taj trip-hop onako kako su u najboljim danima radili najbolji – Massive Attack. Ovakav album je morao da se desi pre ili kasnije, ali je sjajno što se desio baš u 2020. godini, jer bolji soundtrack za ovu godinu od njega ne postoji.

Polaris – The Death Of Me

Pošto smo uspostavili konsenzus da se od Northlane-a može odustati posle skaradnog poslednjeg albuma, boje Australije na sceni brani Polaris. Iako nam je lično dosta draži njegov prethodnik, The Death of Me je simpatičan 40-minutni album koji će sigurno privući nove fanove metalcore žanru koji se već prezasitio istim bendovima. Polaris je tu upravo da razmrda scenu i da dokaže da tu još ima šta da se uradi. Bežeći od patetike, a istovremeno jako ličan, ovaj album nam donosi lične priče i osećanje borbe, besa, tuge, krivice, dok su tekstovi savršeno podvučeni, čini mi se, nepravedno zanemarenim muzičkim bravurama gitarista Polarisa. Iako funkcionišu i zasebno, posebno hitični singlovi „Masochist” i „Hypermania”, ceo kvalitet ovog albuma može se sagledati tek kada ga posmatramo kao celinu: on je energičan, svež, precizan, muzički šaren, nepretenciozan. Bonus poeni idu za obojicu pevača, koji na ovom albumu podjednako blistaju.

Paradise Lost – Obsidian

Engleske veterane doom metala ne može ni samo prokletstvo da zaustavi u stvaranju vrhunske muzike. Petorka iz Jorkšira na ostvarenju Obsidian magično bira najbolje momente tri decenije duge muzičke karijere i usavršava formulu napisanu pre pet godina na The Plague Within. Monumentalno spori death metal se vraški dobro meša sa melodičnih zvučnim gothic gitarskim pejsažima i vokalnim oličenjem bede i nesreće.

Pure Reason Revolution Eupnea

Inventivni britanska progressive rock ekipa vratila se na scenu nakon 10 godina. U trenutku kada su Porcupine Tree već godinama neaktivni, ovakav prog rock/metal album nam je bio nasušna potreba. Eupnea je epsko ostvarenje u svakom smislu, a naročito u kompozitorskom pristupu. Spektakularan povratak na scenu.

Caligula’s Horse Rise Radiant

Caligula’s Horse pred sobom nisu imali lagan zadatak: trebalo je nadmašiti ili barem izbaciti podjednako kvalitetan album kao prethodni, koji, barem ako je suditi po fanovima onlajn, jedan od najdražih albuma zajednice. Iako će vreme na kraju biti konačni sudija, može se reći da se družina iz Brizbejna prilično spremno uhvatila ovog poduhvata i pred fanove izašla sa odličnim albumom. Deluje kao da nemaju mnogo vremena za gubljenje, te već pesmom koja otvara Rise Radiant, kreću snažno i bombastično najavljujući šta nas očekuje u nastavku albuma. Pametno komponovan, uz neke proverene formule, Rise Radiant nije vrhunska muzička inovacija, ali je kompaktan, brz, interesantan, drži pažnju i daje prostora svakom pojedinačnom muzičaru da pokaže svoj skil, ne daveći pritom slušaoca, sve zaokruženo jedinstvenim vokalom Jima Graya, koji donosi posebnu dimenziju i pečat celom bendu. Ono što se nažalost prečesto dešava u žanru je zamka koju su oni uspešno izbegli – ovaj album ni u jednoj jedinoj pesmi nije dosadan i razvučen, nema potrebu da se dokazuje, već pogađa pravo u metu, i, ako u ovoj kategoriji to uopšte postoji – sve je hit do hita. Ponekad emotivan, ponekad eksplozivan, Rise Radiant uspešno gura Caligula’s Horse u sam vrh progresivaca na sceni.

Dark Tranquillity – Moment

Nekako je slovilo da je Dark Tranquillity od svih Šveđana ostao najviše veran izvornom geterboškom melodičnom death metalu. Ali, izgleda da su promenili taj status, što je i logična promena dolaskom dva nova člana benda. Nešto je moralo da se izmeni. Kao da su Šveđani na poslednjem albumu konačno pronašli momenat mračnog mira zaranjanjem u melanholične vode metala, ali i dalje vodeći računa o prepoznatljivoj formuli gitarskih melodija i klavijatura.

Thou – A Primer of Holy Words/Blessings of the Highest Order/May Our Chambers Be Full (feat. Emma Ruth Rundle)

Iako ove godine nisu objavili klasičan studijski album, sludge frikovi iz Luziijane su objavili toliko fantastičnog materijala da su zaslužili da se nađu na ovoj listi. Osim dva kompilacijska albuma sa obradama (jedan isključivo sa obradama Nirvane, drugi sa obradama raznih izođača, od Soundgardena preko Black Sabbatha do Pearl Jama), objavili su i colab izdanje sa američkom avangardnom pevačicom Emmom Ruth Rundle. Dok su na cover albumima poznatim pesmama udahnuli potpuno novi život i demonstrirali kako se to zaista, album May Our Chambers Be Full predstavlja ozbiljno dobru kolekciju sludge/doom metal numera koja nas tera da se zapitamo samo dve stvari: zašto je album tako kratak i zašto ovi ljudi ne rade češće sa Emmom? A, da, hoće. Već sledeće godine.

Pain of Salvation Panther

Ukoliko ste dugogodišnji fan švedskih virtuoza, jasno vam je da su razlike među njihovim izdanjima drastične i da su uvek spremni da nas iznenade sa nečim potpuno neočekivanim, a to se desilo i sa najnovijim albumom koji je podelio fanove. Da budemo potpuno iskreni, Panther pomalo zvuči kao direktan muzički prenos krize srednjih godina muzičkog genija i masterminda benda Daniela Gildenlowa, ali to u ovom slučaju i nije nužno loše – Panther je jedna čudna celina i album je koji sadrži mnogo eksperimenata, naročito u pogledu produkcije, što vam se zavisno od ukusa dopada ili ne. Deo pesama zvuči mekše, slojevitije, pitkije, manje agresivno iako su kompoziciono heavy, dok drugi deo odlikuje prljavi, sirovi zvuk. Tu je pevanje, recitovanje, repovanje, elektronika, pevljivi refreni, ambijentalni zvuci – u muzičkom smislu ovaj album je organizovani haos. Da oni svi nisu toliko iskusni i dobri muzičari, ovo bi bio baš užasno konfuzan album, but they made it work. Panther je u konstantnom sukobu sa samim sobom, slikajući sliku o kontradikcijama u svetu i odnosa pojedinca sa društvom u kojem egzistira. Iako nije dobio baš sjajne kritike svuda, mislim da ćemo vrednost ovog albuma tek uvideti kroz par godina, kao što se desilo i sa nekim drugim albumima Pain of Salvationa.

Void of Sleep – Metaphora

Treći album italijanskog kvinteta Void of Sleep je pravo muzičko štivo za ljubitelje kosmičke prašine progresivnog zvuka prokletog psihodeličnim, sporim i teškim gitarskim rifovima. Takav utisak je stvoren instrumentalnim proizvodom nežnih, psihodeličnih i melodičnih tonova koji vešto prelaze u besnu konstrukciju teških i sporih rifova, dok u lirskom delu Italijani pružaju kritički pogled na život, univerzum, istoriju i pravdu.

Umbra Vitae Shadow of Life

Iako minutažom deluje skromno, svega 26 minuta, Shadow of Life predstavlja furioznu grindcore/death metal kanonadu uokvirenu avangardnom hipsterskom estetikom, kako zvučnom, tako i vizuelnom. Supergrupa koju čine članovi Converge, Twitching Tongues, Uncle Acid And The Deadbeats i Red Chord ubrizgala nam je efektnu injekciju mraka i nadamo se da neće ostati na tome. Druga doza je zaista neophodna.

Pallbearer Forgotten Days

Pallbearer, kao i većina doom bendova, nekako uvek nastupa iz drugog plana bez dočekivanja ’svojih pet minuta’ i proboja na najmasovniju metal scenu. Stiče se utisak da će slična sudbina zadesiti i ovaj album, iako ni po čemu ne bi trebalo da bude tako – Forgotten Days je jedan odličan album koji ne bi trebalo da propustite. Poznavaocima diskografije jasno je da su teme smrti, patnje, gubitka i prljav zvuk neizostavni deo njihove poetike, no ovog puta se čini da su uspeli da svoje priče ispričaju univerzalnije, poistovećujući se sa slušaocima. Ono što Forgotten Days čini možda i najboljim njihovim izdanjem do sada je muzički iskorak i kombinovanje žanrova, te su pored kamenog doom zvuka ubacili i elemente gothica i progressivea koji komplementarno ležu na sanjivi vokal i time ga učinili prijemčivijim i nekim drugim slušaocima od onih koje su imali do sada.

Testament – Titans of Creation

Testament je izbacio očekivano dobar album, mada prva polovina ovog ostvarenja zvuči bolje. Nostalgični fanovi klasičnog thrash metal perioda osamdesetih verovatno će naći brdo zamerki. Drugima će minimalno eksperimentisanje i izlazak iz zone komfora delovati zanimljivo i intrigantno. Istina o kvalitetu Titans of Creation je verovatno u sredini, a Testament će i posle ovog albuma ostati bend koji je najviše ostao veran svojim thrash korenima.

Run the Jewels – RTJ4

Opaki hip-hop dvojac isporučio je opako hip-hop izdanje, bez previše razvlačenja i filozofije. Hip-hop je najbolji kad je hardcore, a RTJ u društvu fantastičnih gostiju kao što su Zack de la Rocha, Josh Homme ili Pharrell Williams pucaju na upražnjen crossover prostor koji je pomalo zaboravljen u najezdi svih tih mumble/trap izvođača koji su se poslednjih godina nakotili. Revolucionarna oštrica je isukana, videćemo ko će joj se naći na putu.

Ozzy Osbourne Ordinary Man

Dvanaesti album princa tame je komercijalni rock kolaž u kome je lirski momenat mnogo bolji i izraženiji. Međutim, to ne znači da muzika ne valja, naprotiv, ona je jako slušljiva i tera na beskonačno ponavljanje. Skoro svaka pesma je svojevrsna retrospektiva života rokenrol buntovnika, njegovih ostvarenja, grešaka i snova. Na albumu učestvuje sjajna ekipa muzičara.

Nothing – The Great Dismal

Bend Nothing iz Filadelfije debitovao je ove godine na muzičkom meniju Plejera. Prvi utisak je bio u sasvim u redu, prosečno shoegaze ostvarenje. Ipak, Domenic „Nicky” Palermo i njegovi plutajući, sanjivi i dražesni tonovi se diskretno uvlače pod kožu nakon čega spoznate da album premotavate bezbroj puta. Utisak dobija novu dimenziju kada saznate da je Palermo u prošlosti zapravo pičio hardcore, stigao do zatvora i onda krenuo da komponuje zanosni Nothing.

Code Orange – Underneath

Ako smo oko nečega sigurni kada je u pitanju sastav Code Orange, to je da su vraški ambiciozni. Underneath možda razvaljuje lobanje svojim oštrim groove rifovima, alt-vokalima u maniru devedesetih i sada već nezaobilaznim industrial šmekom, ali udara pre i iznad svega – kristalno jasnom i neospornom ambicijom. Ovaj bend želi mnogo, ali ovaj bend i zaslužuje mnogo. Underneath je njihov statement o tome.

Crystal Lake – The Voyages (Rerecorded)

Neobično je da bend ima potrebu da snimi svoje stare pesme od početka, jer se to može protumačiti kao nedostatak novih ideja, no u slučaju japanskog Crystal Lakea ne izgleda kao da je to slučaj, više nekako kao da su porasli (i kao ljudi i kao bend), napravili prekopotrebne promene i napretke i odlučili da daju još jednu šansu materijalu koji smatraju manjkavim, ali ipak dobrim. Kako nije previše japanskih metal bendova u mejnstrimu, ovo deluje kao hrabra, ali ispravna odluka, budući da je dalo šansu fanovima koje su stekli kroz poslednja izdanja da uživaju u zvuku zbog kog su zavoleli bend, a ne da preslušavaju loše isproducirane bajate pesme. The Voyages je kompilacija starih pesama koje sada zvuče sveže, moderno, zategnuto, kvalitetno prljavo u zvuku, a nova produkcija im daje punoću koja im je nedostajala. Hardcore uticaji su očigledniji nego ikada, daje se prostor i širina odličnim vokalnim sposobnostima koje Ryo Kinoshita (novi pevač benda) ima da ponudi, a nostalgičari za metalcore zvukom s početka decenije odobravajuće klimaju glavom.

 

BONUS VREDAN SLUŠANJA:

Incantation – Sect of Vile Divinities

Spirit Adrift – Enlightened in Eternity

Kataklysm – Unconquered

Necrot – Mortal

Havok – V

Ghostemane – Anti-Icon

Oranssi Pazuzu – Mestarin kynsi

Behold the Arctopus – Hapeleptic Overtrove

The Acacia Strain – Slow Decay

Touché Amoré – Lament

Primitive Man – Immersion

Imperial Triumphant – Alphaville

Krallice – Mass Cathexis

Higher Power – 27 Miles Underwater

Benighted – Obscene Repressed

Ulcerate – Stare into Death and Be Still

Terminal Nation – Holocene Extinction

Gama Bomb – Sea Savage

Wayfarer – A Romance With Violence

Mr. Bungle – The Raging Wrath of the Easter Bunny Demo

Venomous Concept – Politics Versus the Erection

Afterbirth – Four Dimensional Flesh

Killer Be Killed – Reluctant Hero

Igorrr – Spirituality and Distortion

Xibalba –  Años En Infierno

Poppy – I Disagree

Boris – NO

Atramentus – Stygian

Anaal Nathrakh – Endarkenment

Undeath – Lesions of a Different Kind

Today is the Day – No Good to Anyone

Body Count – Carnivore

Vile Creature – Glory, Glory! Apathy Took Helm!

Cro-Mags – In the Beginning

Solstafir – Endless Twilight of Codependent Love

Black Curse – Endless Wound

Lamb of God – Lamb of God

Nero Di Marte – Immoto

Black Orchid Empire – Semaphore

Death by Stereo – We’re All Dying Just in Time

Dragged Under – The World Is in Your Way

Drain – California Cursed

E.m.m.a. – Indigo Dream

Enslaved – Utgard

GroundCulture – How Well Do You Really Now Yourself?

Health – DISCO4 :: PART I

Howling – Colure

Kayleth – 2000 Back to Earth

Lorn & Dolor – ZERO BOUNCE

Motorpsycho – The All Is One

My Dying Bride – The Ghost of Orion

Narrow Head – 12th House Rock

Powerman 500 – The Noble Rot

Protest the Hero – Palimpsest

PVRIS – Use Me

Sepultura – Quadra

The Smashing Pumpkins – CYR

Theraphosa – Transcendence

Viva Belgrado – Bellavista

Napiši komentar

Your email address will not be published.

Prethodna priča

Gitarista DEFTONES-a je ravnozemljaš i antivakser, a pandemiju smatra prevarom

Sledeća priča

ALBUM PO ALBUM: Fear Factory – Prometeji apokaliptične revolucije

Najnovije iz rubrike Članci i analize