Metallica – 72 Seasons, pesma po pesma (2023)

Šta tačno očekujete od Metallice? 

Ovo je ključno pitanje na koje morate pošteno i iskreno pre svega sebi da odgovorite pre slušanja novog albuma.

Ako, na primer, očekujete da Metallica u svojim godinama, proleća gospodnjeg 2023. svira ful thrash metal sa početaka karijere, vrlo je verovatno da će vas 72 Seasons solidno razočarati. Baklju thrash metala danas nose neki drugi bendovi kao što su Havok, Iron Reagan, Lich King, Power Trip ili Toxic Holocaust i u tom slučaju je bolje tražiti ga na toj strani. Metallica je na tom planu već uradila svoje, pa i više od toga.

Sa druge strane, ako očekujete da Metallica u potpunosti batali distorzije i zasvira country, ni u tom slučaju se nećete usrećiti sa 72 Seasons. U najboljem slučaju mogli biste da se vratite na Load/ReLoad, kada su pomalo hodili tim stazama. Ovde toga nema.

Na 11. studijskom albumu najveći metal bend svih vremena sledi neki treći put, koji je već trasiran na prethodniku Hardwired…to Self-Destruct, s tom što na 72 Seasons dobija jedno novo, malo drugačije lice. Pet godina se kuvalo ovih 77 minuta muzike, od toga se dve godine na tome intenzivno radilo u studiju i rezultat je najzad pred nama. 

Izlasku albuma prethodilo je objavljivanje čak četiri singla, obelodanjivanje sjajnog artworka (živo me zanima da li će ovaj album u budućnosti kolokvijalno biti poznat kao “Žuti” album) i vizuelnog identiteta koja prati izdanje, ali i masivna promotivna kampanja kakvu na današnjoj metal sceni može da realizuje verovatno samo Metallica.

Hajp je zaokružen globalnom bioskopskom premijerom albuma dan pre zvaničnog izlaska. Sve ovo je značajno podiglo očekivanja, dovodeći ih do nivoa prave groznice. U medijima su se nizale recenzije novog albuma, sve u samim superlativima, dok se prese u novoj Metallicinoj fabrici ploča još nisu čestito nisu ni ohladile.

Mi smo nakon premijere albuma, koja je sama po sebi bila sjajna, odlučili da ipak malo zastanemo, sačekamo da se utisci slegnu i da hladne glave izvrtimo album onoliko puta koliko je potrebno kako bismo videli da li će onaj sjajni prvi utisak izdržati makar taj kratki test vremena. Uglavnom jeste. Ovako smo mi videli 72 Seasons, pesmu po pesmu.

72 Seasons

Naslovnu numeru čuli smo nekoliko nedelja pre zvaničnog izlaska albuma, tako da je lmala vremena da uđe u uvo. Može se reći da je jedna od onih koje nose veoma jak old school dah i to se čuje kako u uvodu u kojem dominira bas, tako i u catchy rifovima i Jamesovim moćnim vokalnim deonicama. Lepljivost i pamtljivost ove pesme nisu ugroženi ni solidnim trajanjem od gotovo osam minuta, kao ni kompleksnim aranžmanom. Štaviše, pesma tako brzo proleti da poželimo da odmah kliknemo na repeat, ali to ne bi bilo pošteno prema ostatku ovog izdanja. Sjajan izbor za otvaranje. 

Shadows Follow

U premijernom filmu Rob Trujillo je za ovu pesmu rekao da je baš ona “cool song” ovog albuma. I zaista, Shadows Follow ima taj nonšalantni rif na ivici stonera, ali tu su i King Diamond vajb u nekim deonicama, kao i jak Hardwired šmek. Ako za neku pesmu možemo reći da je ostatak sa snimanja Hardwireda, to je ova, ali u najpozitivnijem smislu. Vrlo je moguće da će se u budućnosti naći na stalnoj koncertnoj setlisti benda i jedva čekam da je čujem u tom izdanju.

Screaming Suicide

Kakav heavy metal! Da, ovo je old school metalčuga 1/1, po konstataciji samog benda pisana pod velikim uticajem NWOBHM-a. Nju smo takođe imali prilike da čujemo pre izlaska albuma i može se reći da ne samo da vozi isto kao tada, već i bolje sa svakim novim slušanjem. Jednostavna i efektna, prosto mami na headbang, šutke, polivanje pivom i sve ostale koncertne vidove zabave. FAN-TA-STI-ČNO. 

Sleepwalk My Life Away

Zlokoban uvod koji prerasta u pamtljivi mid-tempo rif, lenje melodične vokalne deonice i adekvatne solaže, sve je tu i sve funkcioniše, ali je sve nekako… možda malo previše Load. Ovo je pesma koja je toliko Load da bi čak i sam Load bio zaprepašćen i zapitao se “Da li sam ja zaista Load?” Load je super, da se razumemo, to je obrazac od kojeg današanja Metallica ne beži niti treba da beži, problem sa Sleepwalk My Life Away je jedino to što tu nema gotovo ničeg novog i drugačijeg, nema nikakvog iskoraka u nepoznato, čemu je Metallica inače vrlo sklona. 

You Must Burn! 

Bilo bi baš loše da pesma sa ovakvim nazivom bude loša. I zato je dobro što pesma JEBE! A šta to imamo ovde? Opaki, napeti uvod od kojeg podilaze žmarci, zatim tromi, teški vodeći rif, slojevite, melodične višefazne solaže i kao šlag na torti vokalne deonice koje su u nekim delovima čist Alice In Chains. Momci su na premijeri rekli da je ovo pesma sa odličnim jam momentima i ona to zaista jeste. Izuzetno lepo osmišljena, izgrađena i izvedena do kraja.

Lux Aeterna

Najkraća, najbrža i najtrash pesma na albumu. Rob Trujillo je na premijeri izjavio da mu je bila toliko brza da je svoju bas gitaru pokušavao da svira trzalicom kako bi mu bilo lakše, ali je onda dobio packu od producenta. Nema đidanja! Kada bismo se vratili u osamdesete, Lux Aeterna bi se vrlo lako našla na Jump In The Fire EP-ju, uz malo prljaviju produkciju naravno, a verujem da je se ni Motorhead ne bi postideli. Rif je toliko jednostavan i efektan da će zasigurno ostati za vjek i vjekov deo istorije Metallice, ako ne i metala generalno. Perfektno. 

Crown of Barbed Wire

Vrlo neobičan groovy rif, potpuno atipičan za Metallicu, a opet pamtljiv na prvu loptu. Možda bi se u nekoj varijanti uklopio na Black albumu, mada u referenu imamo jake Load reference, tu je i veoma upečatljiv brejk, što sve na gomili daje jedan vrlo svež i atraktivan rezultat. Ova pesma nije očigledan favorit, nije hit na prvu, već vas obuzima lagano i podmuklo. Kad shvatite da taj prokleti rif već danima vrtite po glavi iznova i iznova, već je kasno. Zaposednuti ste.

Chasing Light

Ovo je bila pesma koja mi na prvo slušanje nije dobro legla i doživeo sam je kao filer bez koga se realno i moglo. Kakva greška. Sa svakim novim slušanjem Chasing Light je postajala sve bolja i bolja, moguće i zato što je jedna od bržih na albumu, pa u pravom momentu pravi dobar balans u samom tempu albuma. Dinamični spoj hard rocka i thrash metala urađen je prilično by the book i ima sve što treba. Tamo gde treba. 

If Darkness Had A Son

Još jedan singl koji znamo od ranije lepo se nadovezuje na Chasing Light i preusmerava tok albuma u nešto epskijem smeru. If Darkness Had A Son je sporija, ali zato veoma ložačka, sa poklicima “Temptation!” koji će zasigurno biti rado horski urlani na koncertima. Ova himnična pesma formirana je oko svega nekoliko stihova koje je James Hetfield dugo vremena imao zapisane u notesu (između ostalog i pomenuti poklik “Temptation!”) i koji su sada očigledno dovoljno sazreli da prerastu u kompletnu priču. I to kakvu.

Too Far Gone

Ako vam kažem da su u ovoj numeri momci želeli da odaju počast svojim velikim idolima Thin Lizzy, onda vam je jasno šta bi tu moglo da se kuva. Straight forward rokačina sa premelodičnim refrenom i završnicom u vidu udvojenih solaža. Da li je Too Far Gone uspešna? Polovično. Recimo da bih, kada bih morao da skratim 72 Seasons, najverovatnije nju izbacio sa albuma. I to ne znači nije dobra, samo je za nijansu lošija od ostalih. 

Room of Mirrors

Još malo Thin Lizzyja u izvedbi Metallice. Ima tu i malo irish fazona u vokalnom delu i harmonijama, duplih solaža i rifova koji bi ovu pesmu glatko mogli da pošalju na Garage Inc. iz davne 1998. Konačna presuda? Slično kao i za Too Far Gone. Pesme nisu loše, ali nekako neprirodno štrče u odnosu na ostatak albuma i pre bih mogao da ih zamislim kao B-stranu nekog singla nego kao integralni deo full-lenght izdanja. A imaju i malu nesreću što su spakovane pre finalne Inamorate. Tu bi čak mnogo bolje pesme zvučale bledunjavo.

Inamorata

Odmah na početku jedna trivija: Inamorata je najduža autorska pesma Metallice u celoj karijeri, sa svojih 11 minuta i 10 sekundi. Uvodni rif bi po zvuku gitare i stilu, uz izvesne modifikacije, mogao da se nađe i na nekom novijem Gojira albumu, ali ne dajte da vas ova možda i krajnje subjektivna konstatacija zavara; ovde generalno imamo posla sa ozbiljnim Black Sabbath worshipom provučenim kroz Load filtere i gurnutim u progresivu i kompleksnost kakve nemamo često prilike da čujemo kod savremene Metallice. Tamo negde oko petog minuta uživaćete u čistoj desert/stoner rock deonici, uz nežne Jamesove vokale, da bi posle toga pesma eksplodirala u spektakularni jam krešendo, vrhunac posle kojeg bi i jedan ton bio suvišan. Savršen kraj albuma.

ZAKLJUČAK: Metallica albumom 72 Seasons nastavlja drugu mladost koju je započela na Hardwired…to Self-Destruct. Mešavina old school zvuka, unapređenih i nadograđenih Load/Reload obrazaca i nekih novih, za Metallicu neočekivanih momenata dobitna je kombinacija za instituciju metala u 2023. godini.

Ono što smo imali prilike da onomad čujemo na Hardwiredu, donekle na Death Magneticu i sada na 72 Seasons daleko je prirodnije za bend od usiljenog eksperimentisanja poput onog na St. Angeru. Jedina ozbiljnija zamerka za 72 Seasons je nepotrebno duga minutaža. Album bi lagano mogao biti kraći za desetak minuta i bio bi savršeno kompaktan, a opet bi dovoljno dobro disao da ne bude opterećujući ni u jednom trenutku. 

OCENA: ★★★★☆