Joey Jordison, bubnjar i jedan od osnivača popularnog benda Slipknot, preminuo je 26. jula ove godine. Preminuo je u svom domu u snu.
I možemo sada da govorimo kako će nastaviti da živi kroz svoju muziku, kako je bitno ono što je stvorio i slično, što donekle i jeste tačno, ali daleko je od prave utehe.
Gledano iz druge perspektive, muzička scena je ostala bez izuzetnog bubnjara i kreativca i jednog sjajnog lika kakav nije bio baš idealan za foto-robota savremene pop zvezde. Gubitak je utoliko veći.
Joey Jordison je bez dileme bio jedan od najboljih bubnjara novije generacije, a često je umeo da se nađe i na top listama najboljih bubnjara svih vremena.
Ovaj vazda preskromni i povučeni tip, rođen 1975. godine u De Moenu, Ajova, nije bio od onih bubnjara koji bi se busao u grudi i mahao svojim umećem i veštinom. A reći da je bio vešt, bila bi maltene uvreda. Za njega je potreban neki mnogo bolji i sadržajniji izraz, pa ni taj verovatno ne bi bio sasvim dovoljan.
On je bio od onih ljudi koji bi samo izašli na scenu, monstruozno odsvirali ono što treba da odsviraju i sa nje se, uz krajnje kurtoazan pozdrav, pun poštovanja prema publici, povukli iza scene. Čak ni svojom sićušnom figurom nije delovao kao neko ko je spreman da toliko brutalno odsvira svaki svoj koncert, već biste ga na koncertu pre mogli pomešati sa nekim zabludelim tinejdžerom.
Ako bismo za Slipknot mogli da kažemo da su najveći i najbitniji bend svoje generacije – a možemo – Joey je svakako najrafiniraniji i najmoćniji bubnjar te ere i generacije. Uticaj na metal scenu, pre svega američku, nemerljiv je i, iako je i sada očigledan, tek će biti vidljiv kada bar još dve-tri nove generacije stasaju i late se instrumenata.
A kako je sve počelo, uglavnom je poznato, ali hajde da se podsetimo. Ukoliko se vratimo u 1995. godinu i u onaj De Moen sa početka teksta, videćemo da duboka američka provincija nije pružala mnogo. Mogao si ili da se odaš porocima i utoneš u beznadežnost sredine ili da uradiš nešto, bilo šta.
Joey je odlučio da osnuje bend. Učinio je to sa još dvojicom entuzijasta, perkusionistom Shawnam Crahanom i basistom Paulom Grayem. Njihova vizija benda, međutim, nije bila tročlana Nirvana postava, pa je ekipa uskoro narasla na čak devet članova.
Samo godinu dana kasnije bend objavljuje demo izdanje Mate.Feed.Kill.Repeat. Osam mračnih pesama, od kojih će se neke naći na kasnijim albumima u bolje produciranom i ponovo osmišljenom izdanju, pokazalo je tri stvari: da imamo posla sa ozbiljno dobrim muzičarima, da imamo posla sa ozbiljno dobrim autorima i da imamo posla sa ekipom koja vrlo dobro zna šta hoće.
Joey je već tada pokazao neverovatnu nadarenost za bubnjeve, ali i za pisanje tekstova i iako se Mate.Feed.Kill.Repeat. ne ubraja u zvaničnu diskografiju, to izdanje u potpunosti zaslužuje epitet i status studijskog albuma.
Ono što je, međutim, još bitnije jeste da je tada postavljen temelj kako za progresivni zvuk benda, tako i za koncept benda pod maskama i članova koji sebe označavaju brojevima, a ne imenima. Jordison je bio #1.
U vrtoglavoj karijeri Slipknota koja je usledila, Joey je svirao na četiri studijska i jednom live albumu. Kada je izašao debi album pod imenom Slipknot, njegove deonice sublimirale su suštinu Slipknota: nu metal koji to zaista nije i zvuk u kojem imamo posla sa nečim mnogo zajebanijim, često nedokučivim, ali tako privlačnim da je nemoguće odupreti mu se.
U godinama koje su usledile, desio se album Iowa, koji je bio potpuna prekretnica ne samo za bend, već i za metal scenu, ali i za muziku generalno. Momci su uvalili blastbeatove u mainstream, čineći ga brutalnijim nego ikad. Još nismo ni shvatili šta se desilo, a Slipknot su bili deo standardne rotacije na mainstrem muzičkim televizijama razarajući sve pred sobom.
Da, gomila maskiranih ludaka, vrlo bučnih, vrlo besnih i vrlo okultno raspoloženih, nije nešto što se često viđa u mainstreamu i trebalo je da bude kratkog daha. Ali nije. Slipknot je umeo da odigra poslovno dobre poteze i da ne samo zadrži svoje pozicije već i da se penje na lestvici, cementirajući pritom reputaciju jednog od najenergičnijih i najžeššćih live aktova ikad.
Kostur ovog uspeha bili su Joey i njegov monstruozni set bubnjeva. Možda najbolja ilustracija onoga što ovaj čovek može da uradi je upravo pomenuti album Iowa, odnosno njegov početak. Već u otvarajućih 25 sekundi prve pesme, Joey nas je napao furioznim blast beatovima, nepredvidljivim prelazima i brutalnim duplim bas-pedalama. A tek posle toga treba preživeti ostatak albuma od 65 minuta.
Koliko je reputacija Joeya Jordisona tokom godina porasla, možda najbolje govori činjenica da je izabran za jednog od četiri vođe tima na događaju Roadrunner Records’ All-Star Sessions, na kojem je nastupilo čak 57 muzičara iz bogate dvadesetpetogodišnje istorije te diskografske kuće, te da je 2004. na Download festivalu uskočio ni manje ni više nego u stolicu Larsa Ulricha, koji nije bio u mogućnosti da nastupi na koncertu Metallice.
Nakon toga, albumi su se nizali na u proseku svakih pet godina. Manje ili više dobri, oni su donekle vozili i na staroj slavi, ali su i širili teren delovanja Slipknota. Bilo je tu zaista sjajne muzike i ni za jedno izdanje se ne može reći da je loše. Čak ni blizu toga.
Pevač Corey Taylor je skinuo masku i postao sveprisutan lik na pop sceni, što bendu nije škodilo, naprotiv. Corey se na ovaj način oslobađao tendencija i kreativnih ideja koje su bile previše mainstream za Slipknot, a Slipknot je dobijao besplatan marketing tamo gde ranije nisu dospevali.
Nažalost, cela ova luda vožnja imala je i svoju cenu. Bend je tokom snimanja Iowe bio pred raspadom. Basista-osnivač Paul Grey umire 2010. godine od predoziranja fentanilom i morfinom, a Joey Jordison grupu napušta 2013. (iako je on tvrdio da je iz benda otpušten; i bend i Joey su obećali da će u budućnosti biti razjašnjeno šta se zapravo desilo, ali do toga nije došlo). Nakon njega odlazi perkusionista Chris Fehn 2019. godine. On je još 2017. godine ušao u sukob sa ostalim članovima benda zbog neregulisanih finansijskih pitanja, a sve se okončalo njegovim odlaskom iz grupe dve godine kasnije.
Što se tiče junaka ove priče, Joeya Jordisona, nakon izlaska iz Slipknota učestvovao je u radu black/death metal benda Sinsaenum, u čijoj su postavi bila i takva imena kao što su Frédéric Leclercq (DragonForce) i Attila Csihar (of Mayhem). I to je bio samo jedan od projekata u koje se uključio. Delovalo je da se, nakon svih potresa, Joey oslobodio pritiska koji sa sobom nosi učešće u nečemu tako velikom kao što je Slipknot. I izgledalo je da se smirio i da radi ono što zaista voli, a to je zaista zaista ekstremni metal.
I to je radio do 26. jula ove godine, kada je prekinut jedan život koji je oplemenio mnoge druge živote i doneo u njih nešto novo i dobro. Prekinut je život koji je gurnuo muziku do nekih novih granica i koji je skromnošću i talentom inspirisao armije klinaca da se late bubnjarskih palica (pa i drugih instrumenata) i pokušaju da od svog autsajderstva naprave brutalni zvuk pobede. Jedan Joey je to uspeo, pa zašto ne bi i oni? Štafeta je nažalost predata malo prerano, ali ko zna zašto je to dobro?
