fbpx
Metallica/FOTO: Fin Costello, Redferns

Metallica, eksperiment dug 40 godina

5 minuta čitanja

Sa Metallicom sam se upoznao početkom devedetih. Beše to piratska kaseta naslovljena sa The Very Best na kojoj je bio miks prvih pet albuma.

Brzo sam je “svario”, potom nabavio celu dotadašnju diskografiju i-istraživanje je moglo da počne.

Trešeri iz Bay Area okruga u San Francisku (ali ne samo oni), kojima pripada i Metallica, uglavnom su bili rigidni kada su u pitanju obrasci po kojima su stvarali muziku. 

Exodus, Anthrax, Vio-Lence, Forbidden, svi su oni utemeljili thrash, ali se dalje od toga, uz poneki izuzetak, nisu pomerili. Mnogi od njih i dalje snimaju kvalitetna thrash izdanja i to je, što se mene tiče, sasvim dovoljno.

Sa Metallicom je priča bila nešto drugačija. Bilo da gledamo sirov i kompleksan Kill ‘em All, loše produciran ali i dalje sjajan Ride The Lightning, epskog monstruma Master of Puppets ili vrlo progresivni And Justice For All, jasno se vidi da u stvaranju učestvuje ekipa koja je muzički iskusna, ume da gleda napred i ne libi se eksperimenta.

Lako je nama analizirati sve ovo sa vremenske distance od 40 godina, reći će neko, ali verovatno ne bih drugačije razmišljao ni da sam masni trešer koji željno iščekuje dan izlaska novog albuma tamo nekih ’80-ih godina.

Doslednost po svaku cenu: Exodus
Doslednost po svaku cenu: Exodus

Neke stvari su, jednostavno, suviše očigledne, u ovom slučaju težnja Metallice da preraste okvire žanra koji su joj oduvek bili tesni. Potvrda tome je da je Metallica evoluirala do nivoa kada je ne slušaju samo metalci, već najširi auditorijum, od pomenutih masnih trešera preko intelektualaca i japija do padobranaca koji su možda nekad čuli remiks Seek And Destroy na žurci omiljenog im DJ-a.

Iako gotovo svaki novi album ovog benda biva dočekan na nož, vremenski otklon gotovo uvek pokaže da je Metallica bila bar korak ispred publike i kritike.

I dok oni uhvate korak, Metallica je već u studiju i priprema neku novu svinjariju. Dobro, u slučaju St. Angera i doslovno svinjariju (fanovi St. Angera, jebiga).

Bitno je da je tu uvek reč o, za dati momenat, odličnom spoju žestine i melodije. Tamo gde, recimo, Pantera nije uspela zbog jebački grubih vokala i na trenutke bezobrazno neprijatne  svirke, Metallica čini svoju muziku pitkom i prijemčivom najširim masama.

Ono čime nadomešta taj, po mnogima, nedostatak muda jesu kompleksni aranžmani i masni rifovi, među kojima i neki koji su zasigurno najbolji ikada smišljeni (Sad But True, Seek & Destroy, One…)

Ove godine Metallica obeležava 40 godina postojanja i 30 godina od izlaska „Crnog albuma”. Izdanje koje je godinama bilo prezirano od tvrdokornih fanova, zapravo je bila prekretnica u njihovoj karijeri i, sa te tačke gledišta, verovatno njihovo najbolje ostvarenje

Dve balade albumu thrash benda?! Nemoguće! To je, međutim, bilo dovoljno da Metallica najzad prekorači liniju koja deli underground i mainstream.

Čak je i šišanje ’90-ih godina izazvalo kontroverse i polemike

Kurt Cobain je jednom prilikom rekao da je Nirvani bilo potrebno samo da odškrine vrata i ugura svoju nogu između, da se ne zatvore. Posle toga mogu da rade šta hoće.

Za Metallicu je Black Album (koji se tako samo kolokvijalno zove, a zapravo nema ime) bio upravo ta zapreka kojom su vrata zauvek otvorena. Kasnije su radili šta su hteli (setimo se Loada i Re-Loada). Bili su, ali često nisu i ostajali thrash bend. Pa se ponovo vraćali thrashu. Jer, setimo se, mogu da rade šta hoće.

Shvatili su da, ako želiš da opstaneš, moraš da se menjaš. Lako je koristiti oprobane i sigurne staze, ali je jako teško zaputiti se onom za koju ne znaš gde će te odvesti.

No, sigurne staze vremenom postanu dosadne, a nove i nepoznate bar imaju dozu neizvesnosti u sebi. Možda te odvedu u provaliju, a možda i na neko sjajno mesto, ali moraš biti hrabar i krenuti novim putem.

Novinar. Muzika kao prva strast i jedini porok. O muzici sam pisao za Butcherian Vibe, Popboks, M@n! magazin, BalkanRock i druge medije. Ne mislim da više nema dobre muzike, naprotiv, ima je i previše.

Napiši komentar

Your email address will not be published.

Prethodna priča

JOEY JORDISON: Previše dobar za SLIPKNOT, previše dobar za svet

Najnovije iz rubrike Članci i analize