Supergrupe u Srbiji nisu prevelika novina, ali nikada ih niko nije pravio od krema alternativne muzike. Većina domaćih supergrupa je ili škrta na idejama ili je sastavljena od muzičara koji su željni samo medijske pažnje, novca i serije koncerata koja će se dobro odraziti na karijeru.
Autor: Miloš Cvetković Floyd
Kada se sastave pokretačka snaga odličnog Stuttgart Onlinea (Bojan Slačala), bivši gitarista jednog od bendova koji su definisali domaću alternativnu scenu (Dragan Knežević, bivši gitarista Obojenog Programa), član benda koji se prerano razišao (Marko Ajković iz Bitipatibi) i šarmantni ženski vokal Romane Kasumović dobije se specijalitet interesantnog ukusa. Urbani beogradski šmek u svetskoj oblandi čini da pop na srpskom opet deluje, u nedostatku boljeg izraza, zajebano.
Artan Lili trenutno hvata zalet za potpunu dominaciju na srpskoj rokenrol sceni. Izraz kojim počinje ovaj tekst je, biću iskren, sasvim pogrešan za ovaj bend. Iako su u pitanju afirmisani muzičari, niko ovde nije zbog toga što je već poznat po nekom bendu. Da se osetiti da je ovim ljudima Artan Lili svojevrsni kreativni beg. Na njihovom Bandcamp profilu možete preslušati njihov album (koji nije potpuno izdat, u trenutku pisanja ovog teksta tamo se nalazi osam od planiranih dvanaest pesama) i sami se uveriti da im ni na jednoj ne fali svežine.
Ni u svetu se danas ne može lako naći izdanje koje nema nijedan filler. Pošto su se probili hitom Džoni još 2012. godine, sada u nešto drugačijoj postavi (pomenutoj u prvom pasusu) predstavljaju šta sve umeju, a čini se da umeju mnogo toga…
Džoni je pesma čiji hook neće danima izaći iz svesti slušaoca. Znate, jedna od onih melodija koju je teško nadmašiti. Ova četvorka je, verovali ili ne, uspela u tome. Od buntovne Vreme protiv čoveka preko solidne Srce i pomalo lascivne Novi zvuk u gradu pa sve do najaktuelnije Ako stanemo tu, ova četvorka, koju već bije glas da sviraju pop sa smislom, isijava sceni potreban šarm. Što je najbolje od svega, ne postoji osećaj da vas Artan Lili gledaju sa visine. Ne postoji suvišna nadmenost, što je dečija bolest koja je odnela mnoge živote, da ne kažem karijere, domaćeg roka.
Mnogi porede ovaj bend sa Disciplinom Kičme i Kojom, što je razumljivo s obzirom na to da je stil tekstova vrlo blizu Kojinom. Repetitivne (bez negativne konotacije) parole? Check. Duhovit izraz sa dubljim značenjem? Check. Prkos proseku? Check. Najveća razlika je u melodičnosti. Naravno, tu Artanovci kradu spotlight. Iako je alternativna scena u Srbiji poprilično jaka ovih dana, ovaj bend prednjači na nekoliko nivoa.
Muzički, nikada ne odlaze u nepotrebno komplikovanje sa melodijama i rifovima, shodno tekstovima. Međutim, Knežević na gitari proživljava novi verve, novu inspiraciju. Dalje, tu je savršena harmonija Bojana Slačale i Romane Kasumović koji dele vokalne dužnosti, kako bi to preko bare rekli. Na samo njima poznat način, oni uspevaju da se uvuku Ispod Kože (koliko god ovaj „pun“ bio kliše). Naprosto, osim međusobne hemije, ovaj bend ima hemiju i sa slušaocem. Upravo ih to izdvaja iz mora alternativnih bendova koji u Beogradu rastu poput pečuraka posle kiše. Nema barijere.
Nema kanala između benda i publike. Pravi rokenrol. Recimo, u pesmi Vreme protiv čoveka, Romana i Bojan izgovaraju ono što nam se svima javi u glavi kada ustanemo u pola sedam za posao ili fakultet. Kad smo već kod tekstova, Slačala ne pokušava da otkrije toplu vodu. Ne staje u ulogu sveznajućeg matorog mudraca koji govori drugima kako da žive već nas suočava sa realnim stanjem uz zdravu dozu optimizma. Nema drame, nema patetisanja, samo duh i energija.
Beograd odavno nije zvučao urbanije. Kao što bi vas (What’s The Story) Morning Glory? prošetao ulicama Londona ili Mančestera, prvenac Artan Lilija će vas staviti u Beograd. Onaj stari, lepi, rustični rokenrol Beograd. Ova nesvesna supergrupa je nesvesno napravila soundtrack glavnog grada na koji je on čekao godinama.
„Zelenjak“ noću? Novi zvuk u gradu. Šetnja Bulevarom u dva ujutru? Ispod kože, definitivno. Zalutali ste oko ponoći negde oko Svetogorske ulice? Užitak je bolji ako je na telefonu Džoni. Ako je neko umeo da život ovog grada prenese u zvuk, mislim da su to Slačala i Knežević (uz, naravno, genijalni Ajkovićev bubanj).
Sećam se hajpa koji je zahvatio muzičke medije kada su se pojavili Arctic Monkeys. Na stranu što se radi o dva potpuno različita benda, ali me sadašnje stanje na beogradskoj muzičkoj sceni podseća na tadašnju šefildsku – pojavio se indie bend koji ima izuzetno jaku onlajn zajednicu oko sebe, zarazne i kvalitetne pesme i dovoljno šarma da bi, kada bi se šarm izvozio, mogli da poprave ekonomiju ove posrnule zemlje.
Aktuelni spot za Ako stanemo tu dokazuje da ovi ljudi vode računa o svemu. Ko god je iole pratio domaću scenu u poslednjih dvadeset godina, bio je u nekom trenutku svedok propadanja nekog benda koji se nije trudio da pored muzike ponudi još nešto. Artan Lili nema tih problema, na našu ogromnu radost.
Na samom kraju, treba pomenuti da bend nudi svoj prvenac Artan Lili sa osam od dvanaest planiranih pesama na bandcampu za simboličnih pet evra (ili više, ako ste u moći). Za daleko slabije albume sam davao i višestruko veće sume novca. Ovaj album je, bez preterivanja, muzička kruna 2014. godine u Srbiji. Ako ste izgubili veru u moć i svežinu domaćeg stvaralaštva, Artan Lili imaju iznenađenje za vas.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
