Britanski Venom Prison na četvrtom studijskom izdanju nudi smelu, ali ne baš dobro izvedenu mešavinu melodic death metala, metalcorea i hardcorea.
Da je sada početak 2000-ih, ovaj album bi lagano stao rame uz rame sa najboljim izdanjima tada bujajuće metalcore/NWOAHM scene. Tada bi se solidna doza neartikulisanosti mogla opravdati mladošću žanra i istraživanjem njegovih granica.
Ovako, imamo jedan osrednji album koji ima i dobre i loše strane, možda malo više ovih potonjih, i koji se verovatno najbolje može ilustrovati onom našom narodnom “mnogo hteo, mnogo započeo”. Kvalitetna finalizacija je, nažalost, izostala.
Ako ste proteklih meseci pratili relevantne metal medije, mogli ste zaključiti kako je ovo u najmanju ruku najiščekivaniji metal album decenije, a ne godine. Hajp je bio neverovatan, a kada je Erebos najzad izašao, krenulo je utrkivanje ko će objaviti pohvalniju recenziju i zalepiti veću ocenu.
Loudersound je verovatno otišao najdalje, konstatujući da je ovo album na kojem bend iz statusa sjajnog prelazi u status legendi. Sve ovo navodim ne zato što želim da polemišem sa bilo čijim mišljenjem. Svako je jednako legitimno i u potpunosti poštujem mogućnost da je neko čuo nešto što ja nisam.
O hajpu govorim zato što odavno nisam video takvu famu oko jednog metal albuma i očekivanja su mi iz tog razloga bila podignuta veoma visoko. Nažalost, disproporcija između očekivanja i onoga što sam dobio bila je drastična i utisak se nije popravio ni nakon mnogo slušanja.
Generalno, na Erebosu se može čuti zaista svašta. Nakon dramatičnog početnog introa, bend odmah udara jako u glavu numerom Judges of The Underworld. Uticaj Arch Enemyja je očigledan i nedvosmislen, s tim što ga Venom Prison obogaćuju specifičnim hardcore vajbom. U nastavku će se kroz još osam pesama preplitati uticaji poput Carcassa, Revocationa i pomenutog metalcorea s početka dvehiljaditih godina (uzmimo kao reper Darkest Hour albume iz tog perioda), ali i nešto progresivniji momenti koji pokazuju da Venom Prison ne beže od eksperimenta i širenja okvira u kojem deluju.
U numeri Nemesis ćete tako, na primer čuti mnogo toga, od orijentalnih melodija do blastbeatova. Comfort of Complicity je, sa druge strane, vrlo progy i nepredvidljiva, dok je Pain of Oizys prečišćena, gotovo baladična, uz dodatke elektronike. Da, ako vam ovo zvuči kao nešto što je pravljeno za singl, u pravu ste. Ova pesma i jeste bila jedan od singlova neposredno po izlasku albuma.
No, da budemo pošteni, odmah nakon nje Venom Prison nas čašćavaju opakom straight forward death metal razbijačinom Golden Apples of the Hasperides i pokazuju da se na tom terenu snalaze fantastično. Gorgon Sisters, možda i najbolja na albumu, kompleksna je i slojevita, a opet dovoljno ložačka da održi tenziju i uvede slušaoca u finale koje čine pesme Veil of Night i Technologies of Death. I ovde ponovo vidimo uticaj tih famoznih 2000-ih. Ako se sećate benda Bleeding Through, u ovim dvema pesmama osetićete veoma jak šmek mešavine tog epskog i gotovo sympho stila sa metalcore estetikom.
Eklektika je lepa stvar, ali ne mora nužno da funkcioniše. I to ne važi samo od benda do benda, već neretko i od albuma do albuma kod istog izvođača. Upravo tu leži osnovni problem Erebosa. Sviračko umeće momaka i pevačko Larisse Stupar nije nijednog trenutka upitno, ali previše je uticaja i stilova spakovano na jednom mestu, a bez adekvatnog tkiva koje ih vezuje u kompaktnu i konzistentnu celinu.
Ideja evidentno ima, ali njihova artikulacija je ono gde su Venom Prison zapeli. Ponekad je manje više i možda je to smer u kojem bi ovaj britanski sastav u budućnosti trebalo da ide. Ako se ne uljuljkaju previše na odru od lovorika u koji su ih mediji ušuškali poslednjih meseci.
