Gojira je uspela da preskoči provaliju.
Ponor između starog i novog dela karijere sada je već solidno dubok, a izdanjem Magma iz 2016. godine ovaj francuski death/groove/progressive metal bend je opasno proklizao pokušavajući da se dočepa Nove Zemlje.
Utoliko je iščekivanje novog albuma bilo veće i neizvesnije jer je vrlo lako moglo da se dogodi da se Francuzi spektakularno survaju u taj nezgodni kanjon osrednjosti i banalnosti, kako često završe mnogi bendovi koji pokušavaju da odigraju na drastičnu promenu zvuka ili, još gore, da u isto vreme budu i dovoljno novi i dovoljno pravoverni.
Iako je imao dosta svetlih momenata, album Magma je bio nekonzistentan i nekako nedovršen. Jeste to bio veliki eksperiment za bend, ali se može reći da je bio tek poluuspešan, ako i toliko. No, ako je to bila ogledna vežba za ono što će uslediti, onda taj album verovatno nije ni mogao da zvuči bolje i predstavljao je nespretan korak ka pravoj stvari koja će uslediti.
Ta prava stvar pristigla je nešto ranije ove godine pod imenom Fortitude. Hajp je bio veliki, na momente i preteran, ali isplatilo se.
Na sedmom studijskom albumu popularnih Francuza možemo čuti jednu prilično šarenoliku, ali dobro zaokruženu celinu. Fortitude ima taj flow koji je toliko nedostajao na Magmi, a progresija u zvuku ne deluje kao da je nasilno izvedena, već je organska i, da tako kažemo, pripada Gojiri. Evo kako to tačno izgleda, pesmu po pesmu.
Born For One Thing
Otvarajuća pesma je u pogledu strukture i post-apokaliptične atomosfere dosta bliska ranijem Gojira zvuku, ali je znatno pristupačnija, u skladu sa novim smerom u kojem se bend kreće. Odlična stvar za početak, obećava dobar album.
Amazonia
Pesma oko koje se podiglo dosta prašine. Mnogi su potrčali da osude Gojiru jer “kopira Sepulturu”, a mnogima se baš to i svidelo. Amazonia, istina, ima veoma hitičan rif i tribalne momente, što je ljude, pored tematike, podsetilo na Sepulturu, mada je Sepultura/Soulfly zvuku mnogo bliža stvar Vacuity sa albuma The Way of All Flesh. Svakako dobra i catchy pesma koja će biti koncertni favorit.
Another World
Another World je još jedna stvar u prepoznatljivom Gojira maniru. Pomalo liči na Global Warming (From Mars to Sirius), što može biti samo plus. Melodična, pevljiva i praćena prelepim animiranim videom, Another World je stvar kojoj ćemo se rado vraćati i u budućnosti.
Hold On
Iskorak Gojire u nešto potpuno novo. Hold On je proggy i melodična, ako bismo tražili reference, možda bismo mogli da kažemo da ima neki Mastodon vajb, ali bismo opet bili jako daleko od adekvatnog opisa. Od opojnog uvodnog napeva preko odsečnih rifova pa sve do predivnih pseudosolaža, Hold On je verovatno jedna od najlepših i najupečatljivijih pesama u karijeri benda.
New Found
New Found je drugi deo jedne trilogije, praktično albuma u albumu, koju čine pesme Hold On, New Found i Fortitude/The Chant. New Found ima fenomenalan groovy rif koji te pomeri iz mesta i fantastične brejkove, dok je refren provučen kroz jedan arhaični filter tako da zvuči kao da nije sa ovog sveta. U pitanju je tribalna indijanska melodija koja te proganja tokom cele pesme, čak i za vreme brutalnog upečatljivog outroa. Epska stvar.
Fortitude/The Chant
Fortitude/The Chant su ubedljivo najmelodičnije na albumu i ako Gojira ima adut za proboj na mainstream scenu, to je ova pesma. Vrlo pevljiva i prijatna, ova pesma je i jedna od angažovanih, inspirisana pričom o deci izbeglicama koja su morala da napuste Tibet nakon invazije Kine na tu teritoriju 1949. godine.
Sphinx
Dolazimo do ubedljivo najteže i najbrutalnije numere na albumu. Imamo disonantni rif koji najviše vuče na izvorni Gojira zvuk, imamo prepoznatljive technical detalje na kojima su Francuzi izgradili karijeru i imamo grlene Joeove growl vokale. Šta ti još treba?
Into The Storm
Dolazimo do stvari Into The Storm, koja u neku ruku predstavlja omaž pesmi Cell sa prethodnog albuma, na koju neodoljivo podseća. Neparni ritam prelazi u ritmičan rif i prejak melodični refren. Utisak kvare jedino propovednički stihovi koji su donekle naivni i banalni, ali to je sve što bismo mogli zameriti ovoj sjajnoj pesmi.
The Trails
Bliži se kraj albuma i Francuzi spuštaju loptu. The Trails je kontemplativna i lagana, gotovo eterična. Prepliću se slojevi emocija i snenih vokala i iako bi na prvo ili drugo slušanje moglo da deluje da je ova pesma višak, zapravo ćete videti da je, kada vam album uđe u uvo, odlično postavljena baš tamo gde treba. Preko potreban predah i podsećanje na to šta sve ovaj bend ume.
Grind
Naravno, Gojira ne bi bila Gojira kada album ne bi okončala spektakularno. Grind je najfurioznija, a možda i najžešća pesma na albumu. Obogaćena brojnim technical, ali i melodičnim prog momentima (u refrenima pogotovo), Grind je sublimacija svega onoga što je Gojira danas. Brutalni, ali i melodični. Growl, ali i clean vokali. Jednom nogom u death metalu, drugom u mainstreamu. I hodaju vrlo sigurno i samouvereno. Do zvezda.
