Na albumu Requiem ekipa iz Bejkersfilda artikulisala je svoj izraz tako da on bude potpuno konkretan, bez ikakvih viškova i eksperimenata. Nažalost, to u ovom slučaju nije bila formula koja do kraja funkcioniše.
Karijera Korna prilično je uzbudljiva. Bend je umeo sebe da katapultira među zvezde sa sve raskošnim pratećim vatrometima, ali i da se strovali u duboko blato iz kojeg bi isplivavali teškom mukom.
Kada se kaže da se neki bend tokom karijere borio sa svojim demonima, to često ume da bude hiperbola, budženje priče kako bi bila što zavodljivija i zanimljivija za čitanje. U slučaju Korna, to je bilo konstatovanje činjeničnog stanja.
Pevač Jonathan Davis borio se sa dubokom depresijom i bori se još uvek. Njegova priča nije okončana srećnim krajem, već je samo naučio da živi sa svojim neželjenim saputnikom. Ostali u bendu su takođe imali svojih problema i borbi, manjih ili većih.
Ako postoji nešto sa čim jedan rock bend može da se susretne u karijeri, oni su to verovatno iskusili. Sve ovo odražavalo se i na njihovo stvaralaštvo. Ponekad bi demoni igrali zajedno sa bendom i fijestu pravili nezaboravnom, ali umeli bi i da podmetnu nogu i pad učine spektakularnim.
Četrnaesti studijski album Korna ne može se ubrojati u pomenute padove, ali nije ni ultimativno blještavilo od kreativnosti. Svakako neće, bar za sada, zauzeti visoko mesto na našoj “Album po album” listi posvećenoj ovom bendu.
Ukoliko bismo napravili jedan brzi kurs o Requiemu, to bi izgledalo ovako: Forgotten je masivna hitčina sa dobrim rifom i melodičnim, pamtljivim vokalnim deonicama. Takav vajb se nastavlja i u Let The Dark Do The Rest. Start The Healing obiluje nežnim Davisovim naracijama, uokvirenim jednostavnim i pamtljivim rifovima.
Lost in The Grandeur nam donosi rif koji nije toliko tipičan za Korn, pre bismo ga očekivali u nekoj varijanti od Gojire i možda je baš zato ovo jedna od boljih numera na albumu.
Hopeless And Beaten je jedna od najtežih i najopasnijih na albumu, a opet nosi jedno preteško breme emocije, te predstavlja veoma lepo zakruženu celinu. Penance to Sorrow je nešto kontemplativnija, sa dinamičnim i catchy refrenom dok je My confession opet malo progresivnija, sa neobično izlomljenim rifom kao osnovnom niti. I to je to, uz dodatak još nekoliko numera za koje možemo reći da su klasični fileri.
Generalno, moglo bi se reći da su Korn na nekoliko poslednjih albuma ušli u mirnije vode. I ne, to ne znači da su počeli da snimaju fado, metal je i dalje tu, ali su nekako dosegli neki svoj mir koji se oseća i u muzici.
Nažalost, kada je u pitanju Requiem, stiče se dojam da je snimljen pre iz obaveze prema diskografskoj kući, nego iz istinske kreativne potrebe. U tom dojmu ne zaostaje ni naslovna strana omota, koja izgleda kao da je sklepana za 15 minuta od strane ne baš preterano zainteresovanog i motivisanog dizajnera.
Ostavljam, naravno, na kraju prostora za mogućnost da ovaj album sasvim lepo ostari i natera me da se za par godina postidim ove recenzije. U tom slučaju oprostiću im čak i skandalozan omot.
