Kada je Robbie Williams 1995. godine napustio Take That, dao je jednu izjavu koja je zvučala prilično ultimativno. “Za godinu dana ili ću postati broj jedan ili niko neće znati za mene”.
Robbie je, dakle, bio jako proračunat i imao je velike planove. Najpre da se oslobodi balasta teen benda čiji je član bio, a potom i da uradi nešto mnogo važnije-da se nametne kao ozbiljan muzičar i autor, uprkos prošlosti koja mu baš i nije služila za ponos.
Posle petnaest godina i sedam albuma, na aktuelnom osmom albumu Reality Killed The Video Star, Robija srećemo sentimentalnog, ali i veselog, upravo onakvog na kakvog smo i navikli. On i dalje ima moć da vas natera da se naježite, nasmejete ili počnete da pevušite pesme koje čujete prvi put, ne zato što ste ih ranije već možda čuli u nekom drugom obliku, već zato što Robi uspeva da kreira songove koji se za mozak lepe već na prvu loptu. Uporna osporavanja su ostala iza njega; hype koji ga je jedno vreme pratio, takođe; Robijevo sazrevanje kao muzičara i kompozitora je na Realityju očiglednije nego ikad. Ovo nije njegov najbolji album, ali svakako jeste najzreliji.
Od uvodne sentimentalne Morning Sun preko zaraznog hita Bodies do easy listening/pop stvari You Know Me, Robi sumira svoju karijeru na vrlo elegantan način, koji podrazumeva čak i neke reference iz Take That perioda, a sve to suptilno upakovano u dancy ritmove i pomalo kičastu kvazi-emotivnost, koja je ipak dovoljno čista, uprkos teško svarljivom komercijalnom predznaku koji gotovo vrišti iz nje. Uostalom, kad mogu ljuti prog rockeri Muse da naprave dance pesmu, zašto ne bi Robi, koji je uvek inklinirao tom izrazu, kao i pesmama uz koje može sasvim lepo da se vrti guzicom ili cupka, zavisno od vaše polne pripadnosti, seksualne orijentacije i brojnih drugih kriterijuma vezanih za tu tematiku.
Sve u svemu, na Reality Killed The Video Star nije pametno tražiti hitove poput Road to Mandalay ili Feel jer ih nema. Ovde nije pametno tražiti ni neku vrtoglavu dubinu vernovskog tipa; Robi ne ide 20.000 milja duboko, već gaca isključivo po pop plićaku gde se najbolje snalazi, a to, uostalom, najviše i odgovara mainstream publici kojoj se obraća. Ovo je pošten pop album obogaćen neodoljivim engleskim šarmom i to je ono što ga odvaja od ostatka aktuelne MTV ponude. Njegova pitkost (možda i banalnost na trenutke) je nešto sa čim se lako možemo pomiriti ukoliko ne tražimo previše od muzike.
Ukoliko, pak, želimo misleću muziku, sigurno nećemo posegnuti za Robijem i bilo kojim njegovim albumom. U tom smislu, ni Reality Killed The Video Star ne predstavlja veliko odstupanje. Zabava lagana poput holivudskog blokbastera ili kineske igračke pre nego li se ista pokvari-Robi trenutno nije više od toga. Meni to, makar trenutno, sasvim odgovara, a vi…pa, testirajte sebe. N. M.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!
[…] sve što je snimio, mnogo toga je i dan-danas tu, da se zavrti u plejeru povremeno. Ima takođe i izdanja koja mi se nisu svidela baš uopšte, ali je Robbie, sve u svemu, pattern tih poslednjih velikih umirućih zvezda, kakvih uskoro više […]