Peti mesec zaredom pišemo o verovatno najpopularnijem komadu onoga što se danas zbirno naziva merch – muzičkim majicama.
Serijal možete pratiti na ovom linku, a mi odmah prelazimo na stvar.
HARAKIRI FOR THE SKY – Arson
Austrija, zemlja koja jeste prepoznata kao izvanredno mesto za život, ali ne i kao izvanredno mesto za metal muziku. Jeste, imaju metal scenu, imaju i neka bitna imena kao što su Belphegor, Summoning, Vision of Atlantis, Deadsoul Tribe…ali realno nisu baš među prvim asocijacijama na metal čak ni kada govorimo o Evropi, a kamoli o svetu. Zato sam se baš prijatno iznenadio kad sam po UG muzičkim forumima saznao za te neke Austrijance koji, kažu ljudi, baš kidaju i biće sledeća velika stvar na sceni. Ne znam koliko su od tada do danas porasli na toj sceni, ali u mom slušalačkom univerzumu jesu.
Njihovo neobično poetično ime savršeno odslikava njihov zvuk. Mračno, ali nekako lepo mračno i presvučeno slojevima emocija. U kategorisanju ovog benda najčešće se pominju post-black metal, post-hardcore i black metal, ali ima tu i solidne količine pomalo zaboravljenog gothica, za kojeg smo mislili da je sve već ispričao, no izgleda da nije. Nešto kao da je Katatonia više šurovala sa blackom umesto sa doom metalom.
Njihovi tekstovi su teške priče o teškim sudbinama, ali su često ispričane kroz melodije koje nose jednu čudnu i jaku dozu optimizma. Taj kontrast između mračnih i svetlih motiva je, čini mi se, i glavni adut ovog benda. Jeste žestina, jeste gorčina, al’ jeste, brate, i melodija i milina i lepo mi je dok ih slušam i ostane mi osmeh na licu kad utihne poslednji takt i odmah hoću novu dozu.
Preporuka za slušanje:
– Fire, Walk WIth Me, Heroin Waltz, The Grave We’ve Dug
GOJIRA – Fortitude
Stara srpska poslovica kaže “Gojire nikad dosta!” Posle Metallice ovaj bend mi je verovatno najprisutniji u kolekciji, a naravno da sam morao da reagujem i kada su objavili poslednji album Fortitude. Zato ponovo Gojira.
Nakon albuma Magma iz 2016. godine, koja mi baš i nije legla, ali je definitivno odradila dobar komercijalni posao za Francuze, prijalo mi je što Gojira na novom albumu opet zvuči malo progresivnije i kompleksnije. Nisam od onih koji se a priori groze komercijalizacije, stoje sa strane, pljuckaju semenke i viču “Ua, prodali ste se!”
Ja samo volim kad se u muzici nešto dešava i kad me ta muzika uzbudi (ne na taj način, bolesnici). Fortitude predstavlja novu Gojiru u najboljem izdanju, bar što se mene tiče. Njihov stari stil je vrhunac doživeo na albumu The Way of All Flesh i ne znam da li bi posle njega imali imali još nešto da kažu u tom domenu, iako najavljuju da će sledeće izdanje opet biti žešće i tvrđe i da će se vratiti upravo tim korenima.
Na Fortitudu su ispravili sve ono što mi se nije dopadalo na Magmi, a to je suštinski jedna stvar – izbegli su jednodimenzionalnost. I dalje je to, komercijalno gledano, vrlo slušljiva muzika, ali značajno je slojevitije nego Magma. Od prepoznatljivih, tehnički besprekorno utegnutih gitarskih bravura preko tribalističkih i spiritualnih elemenata pa sve do seksi progi zahvata kakvih se ne bi postideli ni Tool i Mastodon. Ima tu nekoliko potpuno neverovatnih pesama kao što su Hold On i New Found, ali ovo je generalno album koji se sluša kontemplativno, u celini. Predivan komad modernog metala koji će, rekao bih, tek dostići svoju punu veličinu i respekt koji zaslužuje u narednim godinama. I da – veliki su.
Preporuka za slušanje:
– Hold On, New Found, Born For One Thing, Amazonia, Another World
TESSERACT
Kad se pojavi neki novi popravac, to otprilike ide ovako. Ide prvi talas zanimljivih bendova, onda drugi talas generičkih bendova koji pokušavaju da se zakače za trend, onda u toj hiperprodukciji ničega sve ode dođavola, i žanr i publika i bendovi, a na kraju prežive samo one grupe koje su uspele da naprave nešto drugačije i koje su shvatile da i sa tim drugačijim zvukom moraju da evoluiraju i menjaju se.
Isto važi i za djent, o kojem je ovde reč, a koji nije čak ni podpravac u klasičnom smislu, već više specifičan stil u sviranju i pristup u komponovanju. Djent kao takav je imao potencijala da opstane taman koliko je onomad imao potencijala i dubstep, dakle nula, zero, krompir, a na kraju su opstali samo bendovi koji su ga iskoristili kao element za gradnju šire priče.
Britanski Tesseract je jedan do retkih modernih progressive bendova koji je uspeo u ovom delikatnom zadatku i stvorio muziku koja je kreativno superiorna u odnosu na veći deo onoga što rade njihovi savremenici. Tek je nekoliko bendova koji su shvatili šta zaista treba da rade sa djentom, a Tesseract su tako mudro pomešali prog metal i popom, dodali toj mešavini vanserijskog pevača Daniela Tompkinsa (izlišno je i da napominjem da su svi u bendu potpuno maestralni muzičari) i polako izrastaju u Dream Theater za novi milenijum, samo na čelu sa likom koji zaista zna da peva.
Ono što oni rade teško je, a i besmisleno, opisivati rečima, tako da preporučujem da na Youtubeu pustite šestodelni ep Concealing Fate uživo odsviran u studiju, kako biste skapirali koji je ovo monstrum od benda.
Na slici je jedna od prvih majica koju je ovaj bend pustio u prodaju. To je desno, a levo je jedna Fibi koja poštenom svetu ometa fotografisanje i pokušava da se ugura u kadar po svaku cenu.
Preporuka za slušanje:
– šestodelni ep Concealing Fate, Of Mind – Nocturne, April, Eden
TYPE O NEGATIVE – Lords of Flatbush
Njujork je poznat po mnogim stvarima, ali metal svakako nije prva asocijacija na ovaj megalopolis. Ima, naravno, bendova koji su ostavili traga, prosto je nemoguće da tako veliki grad ne iznedri velike bendove, mada moglo bi to i mnogo bolje. Od metalaca tu su Anthrax, Prong, Suffocation, Helmet, Immolation…od hardcoreovaca tu su imena poput Madball, Sick Of It All, Biohazard, od alternativaca Sonic Youth i Swans, a od onih koji levitiraju ni na nebu ni na zemlji, znameniti Life of Agony.
Tri od ovih imena dele još konkretniju geografsku odrednicu, Bruklin, a bogme su se i tokom karijera družili i sarađivali i pokazali kako lokal-patriotizam može da bude zdrav i kreativan. Type O Negative, Biohazard i Life Of Agony ne samo da su delili geografiju, već u nekim fazama karijera i članove, a Biohazard su poslednji studijski album Born In Defiance posvetili Petereu Steelu, frontmenu Type O Negativea (preminuo 2010. godine).
I upravo su Type O junaci ove epizode. Jedan od nekoliko bendova koji je dao nemerljiv doprinos razvoju gothica i doom metala, a opet to radio drugačije od svih ostalih. Ako bih morao da opišem Type O u nekoliko tagova, to bi bili vampirska ikonografija, absint zelena boja, humor i jaka autoironija, taj prokleti jedan-u-milion-zvuk-gitara i naravno, Peter Steele, preseksi džin vanzemaljski moćnog baritona, koji je na scenu uvek izlazio sa flajkom crnog vina i lancem umesto kaiša za svoju bas gitaru.
Ponikli su iz kultnog Steelovog benda Carnivore, te su otud TON tokom cele karijere diskretno koketirali sa thrash i heavy metalom, uvijenim u 15 oblandi. Kada vidite naslove njihovih pesama, pomislićete da su u pitanju opako loši klišei (Blood & Fire, Love You To Death, Life od Killing Me), ali kada uronite u tekstove shvatićete koja je količina dobrog zezanja tu prisutna, koliko sprdanja upravo sa tim klišeima i, da ne zaboravim, tu je i gomila lascivnih dvosmislenosti.
Ukratko, predivna muzika uz koju jednako dobro možete da slemujete ili vodite ljubav. Ne nužno u isto vreme, ali ako volite, ko sam ja da sudim.
– Preporuka za slušanje:
– Love You To Death, Everything Dies, Summer Breeze, Everyone I Love Is Dead, Blood & Fire
