PLEJER IZBOR: 21 najbolji album u 2022. godini

Protekla 2022. godina je na muzičkom planu, kako u kvantitativnom tako i u kvalitativnom smislu, bila daleko bolja od nesrećne 2021.

Bendovi su tek  tokom ove godine u potpunosti izašli iz hibernacije uzrokovane pandemijom i to se i osetilo u količini isporučenog materijala. 

Sludge metal i noise su ovog puta došli do izražaja u punom sjaju, mada ni ostali podpravci nisu izostali sa reprezentativnim izdanjima.

Iako je kandidata bilo mnogo, ovog puta smo odlučili da listu svedemo na 21 izdanje.  Verovatno ima i onih o koje smo se ogrešili i koji su zaslužili da se nađu među najboljima. Ipak, na kraju članka naći ćete i bonus listu albuma na koje takođe treba obratiti pažnju. Većina njih lagano je mogla da se nađe na listi najboljih. Presuđivale su nijanse i ovo možete shvatiti kao našu preporuku da preslušate i te albume. Nećete pogrešiti. 

Blind Guardian – The God Machine (Progressive power metal)

Nemačke veterane power metala je već bogato nasleđe od preko tri dekade napunilo novim gorivom od kojeg kidaju bolje nego ikad. Dvanaesto izdanje je svojevrsan povratak u budućnost u kome ne glume Michael J. Fox i Christopher Lloyd već Hansi Kürsch, André Olbrich i ekipa koja u svega devet pesama i manje od sat vremena brutalno isporučuje precizan, melodičan i koncentrisan power metal prepun harmoničnih tekstura i progresivnih komada. Šteta što iza kreativne vatre nije konceptualni album o Tolkinovom Glaurungu, ocu zmajeva, čisto da užitak bude kompletan.

Meshuggah – Immutable (Avant-garde/Progressive metal)

Švedski metal kolos jedan je od onih bendova koji nas i ove 2022. godine nateraju da izustimo “ŠTA JE OVO, MAJKO SVETA?!” Meshuggah su isporučili izvrstan album Immutable, koji u savršenih 66 minuta i 13 pesama predstavlja novu mladost petorke iz Umee. Od maestralne uvodne Broken Cog preko nesvakidašnjeg instrumentala They Moved Below ili neverovanto sveže Phantoms, pa sve do I Am That Thirst, koja ne uzima zarobljenike, za koju god se pesmu uhvatite dobićete ono što očekujete od ovog benda, ali unapređeno i drugačije. Meshuggah su ponovo gurnuli granice, pre svega svoje, jer niko drugi odavno nije takmac. I ponovo su nadigrali sebe.

Soul Glo – Diaspora Problems (Hardcore punk/Rap-rock)

Soul glo su isporučili ultimativni sonični napad na čula. Kombinacija divljeg hardcorea, pankerske prljavštine, rapa, elektronike, noisea dostojnog najprominentnijih math rock imena i vrištanja, mnogo vrištanja, čini ovaj obrok svežim i zanimljivim iako realno nijedan sastojak nije nov i neviđen. Dakle, do kuvara je. A vi pazite kako konzumirate, da se ne zagrcnete. Pikantno je.

Bishops Green – Black Skies (Punk)

Buntovnički i slobodarski duh koji himnično pleše uz melodične tonove i pankerske glasne vokale je recept koji je Bishops Green ispalio iz srca ove godine. Kanadski kvartet je za samo deset godina postojanja stekao status kultnog benda na Oi! i pank sceni. U jednoj rečenici, bend koji podseća i čuva tradiciju grupa kao što The Glory Stompers, Subway Thugs, The Lancasters ili Alternate Action. Novi album je pun odličnih rifova, privlačnih melodija, srećnih harmonija i borbenih uzvika bez nekih naglih ritmičkih preokreta. Album za zajedništvo i pevanje u zagrljaju.

KEN mode – Null (Sludge metal/Noise rock)

Kanadska noise/sludge metal ekipa dostigla je na novom albumu svoju najsavršeniju formu do sada. Bez obzira da li nižu slojeve uznemirujućih sludgey distorzija, frenetičnih saksofona ili industrial semplova, fokus je obavezan kako bi se sve ono što Kanađani rade pohvatalo i procesuiralo kako treba. Test vremena će pokazati da li je Null etalon noise zvuka za novi milenijum, ali u ovoj godini je svakako jedno od najdominantnijih, ako ne i najdominantnije izdanje na ovom polju.

The Cult – Under the Midnight Sun (Alternative rock)

Atmosfera zatamnjene sobe u kojoj mirišu eterična ulja, a jaki zvučnici emituju jednobrzinske sporogalopirajuće tonove srednjeg tempa oblikujući tako melanholični zvuk koji engleski sastav pruža na 11. ostvarenju. Album koji je inspirisan svirkom na Provinssirock festivalu u Finskoj 1986. godine, kada su Ian Astbury i Billy Duffy uživali sa fanovima u ponoćnom suncu, zapravo pokriva sva lica muzičke karijere od skoro 40 godina. Tu su rane post-punk sanjive melodije koje plivaju iz gitara zajedno sa sporim glam baritonom koji namerno napeto oscilira. Album koji očarava svojom filmskom dubinom, posebno na poslednjoj numeri. 

Brutus – Unison Life (Post-hardcore/Post-rock)

Brutus na novo albumu dostižu do sada najpuniji komercijalni potencijal. Mešavina post-hardcorea i shogazea jeste već neko vreme the thing na sceni, ali je Brutus nikada do sada nisu rabili ovako vešto i promišljeno. Unision Life je predivan album koji možete bez ikakve griže preporučiti i nekome ko ne voli žestoku muziku. Mi zaluđenici ovde čujemo stari Brutus, ali i Svalbard minus prljava pankerština, a oni će videti samo prelep gitarski album sa predivnim vokalima i slojevima emocija. Da li su te emocije post-hardcore ili post-rock, apsolutno je irelevantno. 

Ignite – Ignite (Hardcore punk)

Rifovima, melodikom i ritmom uz koji se sve vreme energično skače, ispunjena su sva velika očekivanja od novog poglavlja muzičke karijere korovaca iz Los Anđelesa, koje je zacementirano dolaskom novog vokala Elija Santane. Ignite je tradicionalan skejeterski hardcore punk album obojen svežinom i vedrinom tonova kalifornijskog sunca. Momci iz benda besprekorno menjaju tempo i melodije, pametno ubacuju grupne vokale i adrenalinski voze rifovima i bas deonicama, ali i anti-sistemskim tekstovima, uobičajenim za Ignite. Poslednja stvar Let the Beggars Beg možda otvara nove horizonte benda zbog kompleksnosti i težine koja nije baš karakteristična za Ignite.

Undeath – It’s Time…to Rise From The Grave (Death metal)

Undeath su nekoliko godina unazad veoma vruća roba na death metal tržištu. Hajp nije neopravdan, a to su dokazali i drugim izdanjem It’s Time…to Rise From The Grave. Utabana staza na prvencu Lesions of a Different Kind sada je poškropljena novom, svežom krvlju, a bend nastavlja tačno tamo gde je stao. Prvoklasni mid-tempo death metal inspiran Cannibal Corpse zvukom i ikonografija i loženje za koje nikad niste načisto da li se Njujorčani samo autoironično zajebavaju ili su mrtvi ozbiljni ( ili nemrtvi ozbiljni, kapirate, hehe) čine paket kome nije lako odoleti. A i zašto biste? 

Messa – Close (doom metal)

Pomolite se okultnom futurizmu jer je ove godine pristigla Messa, grešno grimizno prokletstvo iz samog centra Italije. Albumom upravlja tamna i sanjiva neizvesnost koju iz vedra neba lome blekerski izlivi besa, egzotični orijentalni treptaji ili gitarske emotivne virtuoznosti. Svi ovi slojevi nisu nasumično nabacani već vrlo pažljivo složeni kombinujući mračni i ambijentalni minimalizam sa psihodeličnim okultnim rifovima kao u najboljem periodu 1970-ih. Muzika je kao dobar triler sa puno neočekivanih obrta.

Moon Tooth – Phototroph (Progressive metal/Progressive rock)

Američka progressive rock ekipa dostigla je najzreliji i najprijemčiviji nivo komponovanja i muziciranja do sada. Phototroph može da se dopadne totalno random likovima na žurci koji nemaju mogo veze sa rockom, a naročito metalom, ali će lagano zadovoljiti i apetite vazda zahtevnih metalaca. Progressive rock, progressive metal i hard rock se ovde mućkaju u veoma ukusnoj srazmeri, uz diskretni i efektni dodatak stonera tu i tamo i neprejebiv vokal Johna Carbonea. Moon Tooth su zato danas veći nego ikada, ali i dalje mnogo manji nego što zaslužuju. Nadamo se da će se u 2023. godini to najzad promeniti.

Soilwork – Övergivenheten (Melodic death metal)

Sonična vožnja do blistavog čuda je ukratko 12. album pionira švedskog melodičnog ekstremnog zvuka. Kolektiv pod dirigentskom palicom mađioničara Björn Speed Strida samouvereno napreduje. Na ovogodišnjim izdanju, pesme su komponovane tako da svaka poseduje svoju opsenu formulu, a da album uopšte ne zvuči nepovezano i besciljno. Bend je stilističkim harmoničnim inoviranjem trijumfalno upakovao živopisno, uzbudljivo i melodično izdanje prepuno progresivnih, artističkih i pop tekstura. Soilwork je bend koji je dosledan u razvoju, ali nažalost istrajan u potcenjivanju koje dobija. Nestrpljivo ih čekamo u aprilu u Beogradu. 

Astronoid – Radiant Bloom (Shoegaze/Progressive metal)

Četvorka iz Masačusetsa je i dalje toliko osobena i drugačija da može sebi da dozvoli da snimi još jedan album koji donosi tek neznatna unapređenja i pomake. Uprkost tome, post-metal/shoegaze kakav oni neguju funkcioniše besprekorno jer ne postoje dva ovakva benda. Radiant Bloom je prosto nova kolekcija prepoznatljivih, savršeno melodičnih i grešno prijatnih pesama od benda od kojeg jedino to i očekujemo. Ima tu i blast beatova i totalno mainstream rifova, ali vanzemaljski glas Bretta Bolanda je ono vezivno tkivo koje miri sve naizgled nepomirljive suprotnosti koje ovaj album sadrži i od njega stvara čistu esenciju zvučne lepote.

Crosses – Permanent Radiant (Electronic rock)

Retro estetika distopijanskog neon-noir filma je elektronski bit koji prožima novo izdanje dua u sastavu Chino Moreno (Deftones) i Shaun Lopez (Far) na koje se čekalo čak osam godina. Nova muzika se kompozitorski ne razlikuje isuviše od prethodnog opusa kalifornijskog partnerstva, mada je energičniji za nijansu, a na momente dolazimo i do tropskog vajba. Ipak, elektronski bitovi, pop sintovi i sanjivi vokali slušaoce vode u opuštenu noć koja šljašti neon svetlom. Dodir gitare je samo novi sloj koji upotpunjava doživljaj beskonačnosti. Nestrpljivo čekamo najavljeni nastavak.

Ashenspire – Hostile Architecture (Post-black metal)

Ashenspire su ljuti i rezignirani. Oni su politički i socijalno jako svesni, oštro levičarski orijentisani i imaju gomilu poruka da prenesu. Osim toga, fantastični su instrumentalisti, a njihovo viđenje post-black metala podrazumeva propovedničke narative koji pre podsećaju na govor proroka propasti na ulici velegrada nego na klasično pevanje. U nešto manje od 45 minuta glazgovski sastav se tematski bavi urbanom propašću, beskućništvom, nejednakošću, kako finansijskom, tako i pogledu pristupa zdravstvu i ostalim servisima koji bi trebalo da budu dostupni svima, a muzička podloga za ove teme je teška i opora taman koliko i one same. I ne, ovo nije klasičan metal album, ovo je dobro promišljeno i zaokruženo delo za dugoročno konzumiranje i analizu. Pružite mu šansu.

Ghost – Impera (Hard rock)

Gotivni okultni kabare su reči koje suštinski opisuju peto ostvarenje švedskih rokera Ghost. Jeziva atmosfera sa Opus Eponymous zamenjena je nežnim tonovima i pop melodijama koje pucaju od pozitive. Muzika se i dalje kupa u okultnom rock carstvu gde vladaju vileni koji horskim pevanjem osvajaju prostor između nas. Više od deset pesama je zapravo soundtrack avangardno komercijalizovane dramske predstave u renoviranom pozorištu u kome nostalgično dominiraju tonovi 1980-ih. Jedno od boljih izdanja ove godine. 

Chat Pile – God’s Country (Sludge metal/Noise rock)

Poslednjih godina se retko dešava da jedan bend debi-albumom privuče pažnju kakvu je uspeo da privuče kvartet iz Oklahome pod imenom Chat Pile. God’s Country, koji je u potpunosti realizovan u režiji benda, ekspresno je uleteo na gomilu relevantnih top-lista najboljih izdanja 2022. godine i to sasvim opravdano. Sludge metal ukršten sa noise rockom na specifični Chat Pile način asocira na dosta toga, od Orange 9mm preko Helmeta do Idlesa, a ekspresivno plasiranje zaista sjajnih tekstova zaokružuje priču baš kako treba. Tako su se Chat Pile lagano upisali vrlo visoko na impresivnu listu noise rocka koji je u 2022. godini doživeo pravu renesansu. 

Rolo Tomassi – Where Myth Becomes Memory (Mathcore)

Putovanje u beskonačan mrak pun emotivnih otkucaja, kao da slušate sopstveno srce, jeste doživljaj koji engleski sastav pruža za samo 50 minuta darovitog muzičkog ludila. Izdanjem se završava triologija koja je počela 2015. godine albumom Grievances i zatim fenomenalnim ostvarenjem Time Will Die and Love Will Bury It iz 2018. godine. U kreativnom smislu, nema velikih razlika između njih. I dalje je prisutan osećaj kao da se vozite rolerkosterom. Zvuk je kohezivan metež rasplinutih tonova koji se iz aveti brutalnih gitarskih rifova i vokalnih vrištanja povlače u bajku klavirskih harmonija i eteričnog ambijenta. Taman tako.  

Norma Jean – Deathrattle Sing for Me (Metalcore)

Ako ste kojim slučajem tražili strukturno haotično izdanje u kome se ne zna šta je početak ili kraj, ukratko metalkorovski hazarski rečnik, onda je prava zona za vas deveti album hrišćana iz Atlante. Norma Jean je ove godine pametnim sečivom prilagodila različite stilove, od sludge disonancija preko grunge težine do pank prljavštine, u oštar neprikosnoven metalcore. Kao u čudesnom romanu o nestanku jedne civilizacije, album deluje neverovatno upakovan i kohezivan u pratnji sonične produkcije i fenomenalnih vokalnih performansi neprikosnovenog Coryja Branda. Pun doživljaj kreće od A Killing Word u drugom delu albuma. U stvari, najlakše je pustiti na shuffle. 

Imperial Triumphant – Spirit of Ecstasy (Avant-garde metal/Experimental black metal/Jazz fussion)

Moćni avangardni njujorški trio imali smo prilike da vidimo u Beogradu uživo svega mesec dana nakon objavljivanja albuma Spirit of Ecstasy. Očekivali bismo da će se posle četiri studijska albuma malo primiriti, postati pristupačniji i umiveniji, ali ne. Oni su sve luđi i sve dalji od onoga što kolokvijalno nazivamo muzikom. Fascinacija kultnim kanadskim bendom Voivod je možda i jača nego ikad, kompleksnost je ključna reč i deluje da Imperial Triumphant nemaju baš nikakvu nameru da prave kompromise. Zato naspite sebi šampanjac, otpanjite Spirt of Ecstasy na maks i nacvrcajte se gospodski. Kažu Njujorčani da nemamo još mnogo vremena. 

Architects – The Classic Symptoms of a Broken Spirit (Metalcore)

U arhitektonskom zdanju i dalje vladaju klasični simptomi slomljenog duha onih koji žele da bivstvuju. Jednostavnijim rečnikom, nova građevina se ne razlikuje od prethodne For Those That Wish to Exist, koja je osvanula pre samo godinu dana. Ako vam se ona dopala, ne postoji nijedan valjan razlog da i ovog puta ne zavolite masivne i privlačne refrene, udarne i britke rok rifove ili dirljive i kompaktne elektro zvuke. U slučaju da ste deo publike koji nevoljno sluša zvuk koji su Arhitekte komponovale posle Holy Hell, slobodno batalite ovaj ne preterano komplikovan opus.

BONUS VREDAN SLUŠANJA:

Blut Aus Nord – Disharmonium – Undreamable Abysses
Lorna Shore – Pain Remains
Morrow – The Quiet Earth
Fontaines DC – Skinty Fia
Wormrot – Hiss
Kreator – Hate Über Alles
Russian Circles – Gnosis
Cult of Luna – The Long Road North
Ripped To Shreds – 劇變 (Jubian)
Escuela Grind – Memory Theater
Wake – Thought Form Descent
Krallice – Crystalline Exhaustion/Psychagogue
Zeal & Ardor – Zeal & Ardor
Immolation – Acts Of God
Oceans of Slumber – Starlight and Ash
Cave In – Heavy Pendulum
Tribal Gaze – The Nine Choirs
Candy – Heaven Is Here
Knoll – Metempheric
Cloud Rat – Threshold
Author & Punisher – Krüller
Ithaca – They Fear Us
Artificial Brain – Artificial Brain
Conjurer – Páthos