Godina za nama nije bila toliko spektakularna u pogledu muzičke produkcije kao neke ranije godine.
Razlog tome možda je i činjenica da su mnoga izdanja, koja su željno iščekivana u 2021. godini, pomerena za 2022, tako da je već sada vrlo izvesno da će ova godina biti vrlo plodonosna u produkcijskom smislu. Videćemo da li će to biti praćeno i kvalitetom.
Muzička industrija se tokom 2021. stidljivo raskravljivala i vraćala u formu, no pandemija i dalje u solidnoj meri diktira tempo i poteze muzičara.
Kako sada stvari stoje, 2022. bi trebalo da označi povratak u gotovo punom kapacitetu, dok se za 2023. očekuje da bude na nivou od pre pandemije.
Da li su to realna očekivanja ili ne, niko ne može da kaže sa sigurnošću, ali sa slabljenjem virusa istovremeno jača i stav “Dosta nam je više pandemije!”, te ne bi bilo čudno da se životi svih nas, pa samim tim i muzička industrija, potpuno vrate u kolosek već u ovoj godini. Navijamo za to, a do tada odajemo priznanjima onima koji su, po našem mišljenju najjače zasijali u prethodnoj godini.
Chevelle – Niratias
Svaki put kada deveto izdanje američkih alternativnih rokera Chevelle pustite da svoje progresivne teške rifove prepliće sa melodičnim segmentima na Plejeru predstavlja cementiranje zaključka da je Niratias odličan tonski zapis za distopiju. Ako pustimo mašti na volju, naučno-fantastični ep „Hiperion” i „Endimion” Dena Simonsa sjajno bi išao uz futurističku Self Destructor, hipnotičku Peach i plamteću Pistol Star (Gravity Heals), dok bi Boris Vallejo (idejni kreator omota na izdanju) izvrsno nacrtao Šrajka, vesnika ebole i odmazde. Iako su fanovi čekali više od pet godina na novu muziku, ispostavilo se da je vredelo. Jedan od najboljih albuma 2021. godine!
Spiritbox – Eternal Blue
Ukoliko ste pratili ovaj nesvakidašnji bend od njihovih začetaka 2017. godine, mogli ste da primetite dve stvari. Originalni su i vraški ambiciozni. Mnogima će činjenica da su sa debi-albumom uleteli u vrhove lista najboljih izdanja kod većine recentnih medija delovati kao neko čudo koje se desilo preko noći, ali njihov put je bio vrlo postupan i poslovno razborit. Nakon više EP-ja i singlova, ova kanadska ekipa najavila je prvi album tek posle nekoliko godina rada. Internet je učinio svoje, hajp je već tada bio velik, a neposredno pre izlaska izdanja Eternal Blue narastao je do ivice eksplozije, koja se upravo i desila objavljivanjem albuma. Eternal Blue predstavlja nam ovaj bend u najprečišćenijoj i produkcijski najutegnutijoj verziji do sada. Jeste, odrekli su se donekle žestine nauštrb singličnosti, ali progresivnost nisu izgubili, naprotiv. Uostalom, baš na ovom albumu se nalazi i pesma Holy Roller, njihova verovatno najžešća u karijeri. Alternativni, progressive metal, metalcore, djent, nazovite to kako hoćete, ali ovo je ne samo metal novog milenijuma i već i novih generacija.
Cannibal Corpse – Violence Unimagined
Institucija death metala na novom albumu radi ono što najbolje ume. Death metal. Već od prve i prve pesme Murderous Rampage jasno je da se ekipa iz Bafala zaželela surovog rokanja i smesta te nateraju da se zapitaš kako izdržati ostatak albuma ako je uvodna stvar ovakva? Cannibal Corpse su imali uspone i padove u karijeri. Padovi nikad nisu bili ozbiljni, a usponi ne samo spektakularni, već i revolucionarni. Kao tvrdokorni fan ovog benda, danas ne očekujem da izvode nove revolucije. Dovoljno je da ne snimaju prosečne death metal albume, već izdanja koja su dovoljno brutalna (Ritual Annihilation, Overtorture, jedna od najbržih koje su ikada snimili), dovoljno kompleksna (Slowly Sawn, Cerements of the Frayed), ali i dovoljno catchy (Bound And Burned, Follow The Blood) da ostanu u uvu i plejeru nakon slušanja. Violence Unimagined zadovoljava sve ove kriterijume i više od toga. On pomaže da Cannibali ostanu na poziciji centralnog tela u death metal planetarnom sistemu. Mlade generacije se manje ili više udaljavaju od središta gravitacije i to je u redu, ali CC ostaju jedan od najbitnijih repera u definisanju modernog death metal zvuka, kakav god on prefiks od slučaja do slučaja imao.
Turnstile – Glow On
Konačno je izašao hardcore album koji može da se premotava u Plejeru bezbroj puta u društvu familije ili prijatelja koji baš i ne gotive čvršći zvuk. Drugo izdanja baltimorskih korovaca je punk u srcu, ali potkovan alternativnim metalom i čija muzika često prelazi granice sanjivog popa. Nesvakidašnja kombinacija stilova, koja istovremeno dozvoljava da uz Turnstile đuskate kada pustite Blackout, sanjate kada čujete Underwater Boi ili upadnete u šutku kada krene Holiday. Najznačajnije, mešanje žanrova nije bezidejno već sjajno složena slagalica. Jedan od najinovativnijih albuma 2021. godine!
Every Time I Die – Radical
Ne postoji mnogo bendova za koje bih mogao da stavim ruku u vatru da će snimiti dobar album, pa čak i po cenu da se opečem, a Every Time I Die je bend za koji bih stavio obe. Ukratko, ETID su na devetom studijskom albumu potpuno izbriljirali. Otvorili su ga straight forward metalcore razbijačinom Dark Distance i moram priznati da sam se, ma koliko pesma jeste dobra, zabrinuo da bi ETID mogli da se pretvore u običan metalcore bend. To, međutim, ne da se nije desilo, već su momci iz Bafala na novom izdanju još naglašenije istakli svoj prepoznatljivi southern punkoidni mathcore. Na ovom albumu su nam isporučili neke od najboljih pesama u karijeri kao što su melodična i gotovo pop Thing With Feathers ili u svakom smislu fantastična Hostile Architecture. Nažalost, nedugo po objavljivanju albuma bend se raspao. Da li će, kada i kom sastavu zasvirati ponovo, veliko je pitanje s obzirom na to da se nisu razišli u lepim odnosima. Utoliko je možda I strašnije TO što je Radical, kao labudova pesma ETID-a, toliko dobar.
Slope – Street Heat
Ako vam se dopao Turnstile, zaista ne postoji nijedan razlog da ne zavolite nemačke hardcore gruvere Slope i njihov debi Street Heat. Razlika u odnosu na Amere je da su, neočekivano, Nemci mnogo zabavniji kada spajaju teške gitarske rifove sa fanki bas deonicama, koje po standardima i ne idu baš zajedno, ali Slope čini da miks funkcioniše besprekorno. Kada slušate Slope, garantovano ćete poželite da vozite skejt uz Truth Machine, skačete na Purple Me, gotivnom omažu bendu Beastie Boys, ili klimate glavom kada upadnete u brzi voz zvani Skunks, u kome ima malo nota grupe Dog Eat Dog. Slope je dokazao da hardcore može da bude veseo, kul i zabavan!
Converge & Chelsea Wolfe – Bloodmoon: I
Veoma zanimljiv eksperiment stigao nam je tokom protekle godine iz Converge kampa. Ništa manje od njih nismo ni očekivali, ipak su u pitanju jedni od najvećih inovatora u metalu, ali ono što su uradili na zajedničkom albumu sa Chelsea Wolfe ipak nosi jednu solidnu dozu iznenađenja. Converge su se na Bloodmoonu prilagodili svojoj ekscentričnoj saradnici mnogo više nego ona njima, tako da smo ih dobili u jednom interesantnom doom/gothic metal izdanju. No, to nije onaj tradicionalni doom i onaj tradicionalni gothic kakav biste možda očekivali, ovo je ipak više na tragu post-metala kakav neguju Neurosis. Dva sveta su se spojila na najbolji mogući način i ako vam se svojevremeno dopala saradnja benda Thou i pevačice Emme Ruth Randle, Bloodmoon je odličan materijal za vas. Što se Convergea tiče, možemo samo da se zapitamo šta još ovi ljudi kriju u sebi, kakve kreativne izraze koje još nismo čuli? A nadamo se da ćemo ih čuti što pre.
Descendents – 9th & Walnut
Znate one jake scene iz filmova kada se otvaraju vremenske kapsule koje čuče u zemlji 40 godina nakon čega uglavnom slede nostalgični kadrovi, povratak u prošlost i čežnja za nekim starim vremenima. Upravo na takve vremenite scene podseća osmo izdanje kalifornijskih punk veterana Descendents na kome rekonstruišu najranije radove iz ranih 1970-tih. Frontmen benda Bil Stevenson se vratio u prošlost kada je cepao punk u garaži na Valnut aveniji u Long Biču u Kaliforniji (pogledajte omot izdanja) sa svojim pajtosima. Uzima stare trake i daje im nove obrise koje zvuče fantastično i klasično. Najbolji punk album 2021. godine!
Full of Hell – Garden of Burning Apparitions
Full of Hell su se na novom albumu propisno izdivljali. I da, ako ste upućeni u njihov rad, reći ćete “Pa zar to ne rade na svakom albumu?”, ali ovog puta je to malo drugačije. Dok su na nekim ranijim izdanjima lutali industrial terenima i kreirali nepojmljivo zajebana noise sazvučja, ovog puta su se vratili punk, crust i powerviolence korenima i čitav album sabili u svega 21 minut. I naravno, opet kreirali dovoljno buke da pomere pre svega sopstvene, pa onda i neke granice u okviru žanra. E, da, ima i klarineta i saksofona.
Trophy Scars – Astral Pariah
Teško je nizati sve epitete fenomenalnom opusu ansambla iz Nju Džerzija, pogotovo kada začine muziku saksofonom i klavirom kao u numeri Sister, ali neka bude da je teatralan, mračan i emotivan. Teško je i žanrovski etiketirati izdanje, ali Astrah Pariah je zapravo konceptualni album o čoveku koji traži osvetu i sve se dešava u vestern horor ambijentu koji dočaravaju note psihodeličnog bluza sa ukusom kantrija uvijen u neprobojan grunge celofan. Za ovakvu kombinaciju zaista treba hrabrosti, ali muzika deluje istovremeno uvrnuto i perfektno. Uvalite se u fotelju, ugasite svetla, sipajte čašu vina i uživajte!
Rivers of Nihil – The Work
Rivers of Nihil je postao preozbiljan bend. I to na najbolji mogući način. Iako ih mnogi nisu shvatali ozbiljno i možemo reći da su solidno potcenjeni na sceni, njih to nije pokolebalo. Vrlo istrajno su, iz albuma u album, gurali svoju karijeru i kreativnost ka smeru koji su zacrtali i dostigli respektabilan nivo kvaliteta u svakom pogledu. The Work se možda neće kotirati kao njihov najbolji album u karijeri, ali predstavlja odličan primer kako smućkati progressive i technical death metal u gotovo idealnoj srazmeri. Izuzetno vešto balansiranje između death metala, djentz rifova, moćnih melodičnih napeva, ultra-emotivnih pasaža, pa i blackish deonica, pokazuje da se na ime Rivers of Nihil u budućnosti ozbiljno mora računati. Preslušajte ovaj album čak i ako niste ljubitelj metala. Neverovatno je šta sve može da se spakuje pod tom odrednicom.
The Armed – Ultrapop
The Armed na Ultrapopu predstavljaju raspojasane math rock/post-hardcore numere ogrnute u diskretni plašt modernog post-punka. Zamislite da u jedan blender strpate At The Drive In, The Fall of Troy, zatim tu dodate prstohvat Interpola i Bloc Partyja i malo blastbeatova (da, dobro ste pročitali) i dobićete približno ono što se nalazi na ovom albumu. U suštini ovaj album će zbuniti i alternativnu publiku, jer je previše grindcore, ali i grindcore ekipu jer je previše alternativan. U nekim drugim okolnostima bih verovatno pretpostavio da ovaj koncept ne može da uspe i da će ostati da visi negde između, ali ne i u ovom slučaju. Ultrapop je već uspeo, privukao je neverovatnu pažnju publike, kritike i medija, tako da meni samo ostaje da se pitam kako, dođavola?!
Gojira – Fortitude
Gojira je uspela da preskoči provaliju. Ponor između starog i novog dela karijere sada je već solidno dubok, a izdanjem Magma iz 2016. godine ovaj francuski death/groove/progressive metal bend je opasno proklizao pokušavajući da se dočepa Nove Zemlje. Utoliko je iščekivanje novog albuma bilo veće i neizvesnije jer je vrlo lako moglo da se dogodi da se Francuzi spektakularno survaju u taj nezgodni kanjon osrednjosti i banalnosti, kako često završe mnogi bendovi koji pokušavaju da odigraju na drastičnu promenu zvuka ili, još gore, da u isto vreme budu i dovoljno novi i dovoljno pravoverni. Na sedmom studijskom albumu popularnih Francuza možemo čuti jednu prilično šarenoliku, ali dobro zaokruženu celinu. Fortitude ima taj flow koji je toliko nedostajao na Magmi, a progresija u zvuku ne deluje kao da je nasilno izvedena, već je organska i pripada Gojiri.
Idles – Crawler
Na četvrtom studijskom albumu britanska rock atrakcija nudi nešto mirniji i minimalniji zvuk, ali ne dajte se zavarati. Zli su i dalje. Joe Talbot zvuči kao da će da vas nabode pesnicom u glavu posle svakog otpevanog – ili bolje reći odvikanog – stiha, a bend ga prati svojim ljutim noisom, punkom, rockom, ritmom. Album besnih bristolskih pankera počinje zanimljivim uvodom koji neodoljivo podseća na Angel, jedan od najvećih hitova jedne druge bristolske ekipe, znate već. Odatle se ovo izdanje kotrlja poput teškog kamena preko moždanih ćelija slušaoca i nije lako sa njim izaći na kraj, ni kada slušaš prezajebanu Car Crash, ali ni šatro razigranu The New Sensation. O oporoj baladi, to jest “baladi”, The Beachland Ballroom da ne pričamo. I mogli bismo ovako o svakoj pesmi posebno, ali nećemo. Samo pustite ovaj album. I pazite se Talbotove pesnaje.
Between The Buried And Me – Colors 2
Nastavci filmova i albuma najčešće ne ispadnu dobro, ali u slučaju prog metal majstora Between The Buried And Me to ne važi. Album Colors II stiže 14 godina nakon prvog dela i potvrđuje svu originalnost i imaginaciju koje ovaj bend poseduje, kombinujući sve ono po čemu su prepoznatljivi, od brutalnih metal deonica preko akerfeldtovski nežnih vokala pa do delikatnih jazz razigravanja. Virtuoznost kod BTBAM-a nikad nije bila upitna, ali momci su sada već na tom nivou da ona ne da nije sama sebi svrha (što je zamka u koju upadnu mnogi prog metal bendovi), već sredstvo za pričanje jedne konzistentne i dopadljive priče. Otuda i taj efekat da stalno iznova i iznova želiš da se vraćaš ovom izdanju, uprkos njegovoj kompleksnosti, a zahvaljujući verovatno vrhunskom šarmu i energiji koju album neosporno poseduje.
Deafheaven – Infinite Granite
Slučajno ili ne, Deafheaven su, pre izlaska albuma koji je najudaljeniji od black metala do sada, objavili najblack singl u svojoj karijeri, pesmu Black Brick. Kao da su na taj način i simbolično hteli da se ratosiljaju tereta iz jednog dela karijere pre nego što krenu u novu avanturu. A nova avantura je dovoljno dobra da se nađe na listi najboljih u 2021. godini, ali rekli bismo ne i epohalna koliko bismo očekivali od benda koji je značajno uticao na formiranje sasvim novog podžanra. I da odmah razjasnimo, to nije problem kvaliteta albuma, već više naših preteranih očekivanja. Pomalo smo očekivali da Deafheaven i u čistom shoegaze/post-rock izrazu redefinišu stvari, ali to ipak ne ide tako. Ono što smo dobili je svakako vrhunskih 50 i kusur minuta muzike, tokom kojih Deafheaven isporučuju monumentalne zvučne zidove, predivne melodije i pesme koje bude najrazličitije asocijacije, od Sigur Rosa do The Smithsa. Preslušajte, uostalom, samo Great Mass of Color i biće vam jasno. Ovom bendu ni nebo nije granica.
BONUS VREDAN SLUŠANJA:
Leprous – Aphelion
Fear Factory – Aggression Continuum
Iron Maiden – Senjutsu
Wolves In The Throne Room – Primordial Arcana
Mastodon – Hushed And Grim
At The Gates – The Nightmare Of Being
Voices – Breaking The Trauma Bond
Tribulation – Where The Gloom Becomes Sound
Trivium – In The Court Of The Dragon
Jinjer – Wallflowers
Pupil Slicer – Mirrors
Amenra – De Doorn
Regiona Justice Center – Crime & Punishment
Dvne – Etemen Ænka
Møl – Diorama
Yautja – The Lurch
Khemmis – Deceiver
Powerwolf – Call Of The Wild
Carcass – Torn Arteries
Lingua Ignota – Sinner Get Ready
Dream Theater – A View From On Top Of The World
Whitechapel – Kin
Sleep Token – This Place Will Become Your Tomb
Cynic – Ascension Codes
Hypocrisy – Worship
Swallow The Sun – Moonflowers
While She Sleeps – Sleeps Society
