fbpx

Kirk Windstein – Dream In Motion (2020)

7 minuta čitanja

Prvi album mastermajnda benda Crowbar predstavlja oslobađanje od ideja koje nisu do kraja pogodne za matični bend, a vremenom su se nataložile u arhivi. 

Nije bilo u toj izakanoj svesci ničeg vanserijskog, ali Windstein je isporučio jedan solidno konzistentan, tečan i zanimljiv album. Ima tu, naravno, i problema, ali da krenemo redom.

Ukoliko niste upoznati sa likom i delom Kirka Windsteina, u najkraćem bismo mogli da ga opišemo kao jednu od najvažnijih figura modernog metala, koja je neizmerno uticala na to kako ovaj pravac izgleda danas. 

Malo ko je mogao na prvu loptu da svari zvuk koji je njegov sastav Crowbar plasirao početkom 90-ih godina. Kombinacija doom metala i hardcorea, koja tada još nije imala ni ime, ostavila je u zbunu i hardcoreovce i doom metalce. Egzistencijalistička tematika ispričana na vrlo apstraktan način ostala je do dan danas, uz specifičan, masivan zvuk, trejdmark Crowbara

Novi žanr je kasnije dobio naziv sludge metal (ili samo sludge), pre svega zahvuljujući sporom, teškom i “lepljivom” zvuku, ali delimično i zbog podneblja na kojem je nastao. Američki jug, konkretno Nju Orleans, postao je mesto močvarnog hodočašća za sve one koji su se zaljubili u novi pravac i hteli da stvaraju inspirisani njime.

Formirala se čitava scena, sa prominentnim imenima kao što su Corrosion of Conformity (počeli još osamdesetih kao hardcore/punk bend, ali vremenom evoluirali do sludgea), Acid Bath ili Soilent Green.

Crowbar i Eyehategod ostaće upamćeni kao formalni pokretači ove priče na početku devedesetih, mada će poznavaoci svakako napomenuti da su The Melvins bili preteče sludge zvuka tokom osamdesetih, slično kao što i Neila Younga danas smatramo praocem grungea.

Sludge je u poslednjih 15-20 godina doživeo neverovatan procvat i postao jedna od dominantnih struja u metalu. Mnogu drugi subžanrovi spajaju se sa njim stvarajući nove i nove izraze, manje ili više originalne.

U tom kontekstu, Crowbar i dalje suvereno drže baklju jer su od početka do danas bili i ostali nedostižni. Stvorili su kategoriju za sebe i tu plivaju vrlo vešto, bez onog opasnog ulaženja u rutinu i manirizam.

Da Kirk Windstein nije spreman da kompromituje zvuk Crowbara ni po koju cenu, pokazuje album koji ovom prilikom recenziramo.

Zamislite, za početak, da sa Crowbar pesama skinete nekoliko masnih slojeva distorzija, a sve ostalo ostavite isto.

To bi, u grubim crtama, mogao biti opis solo-prvenca Kirka Windsteina pod imenom Dream In Motion.

Otvarajuća naslovna numera, doduše, prilično je blizu Crowbar zvuka, možda i najbliže od svih na albumu. Masivna, ali i dovoljno catchy da bude izabrana za singl koji najavljuje album, Dream In Motion je odličan start.

U sličnom maniru nastavljaju se i Hollow Dying Man i hitična Once Again. Dok se u prvoj ogoljeni rifovi susreću sa onom Kirkovom emotivnijom stranom, koju smo već imali prilike da vidimo u njegovom matičnom bendu, u pesmama poput Odd Fellows Rest, Once Again je gotovo potpuno spiritualna i lišena žestine. Iako ritmički jeste živahna, balans stvaraju umirujući Kirkov glas i gitara po kojoj neumorno prebira.

Enemy In Disguise je gotovo akustična, ali opet sa čvrstom ritam sekcijom i to nas opet navodi da u glavi interpretiramo kako bi zvučala u full Crowbar aranžmanu, pošto ima gotovo sve neophodne elemente.

To možda i jeste glavna nevolja sa ovim albumom. Previše je blizu Crowbaru, a opet nekako deluje da je na silu odstranjen jedan deo onoga po čemu taj bend znamo da bi se dobilo nešto novo.

The World You Know bi mogao biti primer dobrog eksperimenta jer je Kirk u ovoj pesmi duboko zagazio na teritoriju epske doom metal estetike, koja na momente krajičkom oka gleda i ka My Dying Brideu. Sjajna pesma kakvih je trebalo još da bude na ovom albumu. 

Toxic i The Healing su ponovo klackalica između žestine i emotivnosti. Dok je Toxic življa i brutalnija, The Healing je potpuno instrumentalna. U isto vreme je i lagana i opora i odličan je uvod u Necropolis, numeru koja je definitivno najsporija na albumu i jedna od interesantnijih. 

Prava poslastica čeka nas na samom kraju albuma. Aqualung je ono kako je ovaj album mogao da zvuči mnogo češće, ali nažalost nije. Mešavina rocka i južnjačkog metala, nepredvidljivi obrti, upečatljivi rifovi koji se prepliću sa akustičnim pasažima, ovo je pesma kakve se ni Corrosion of Conformity ne bi postideli, sa sve sjajnim rock refrenom otpevanim u Phil Anselmo ključu. 

Sve u svemu, Kirk Windstein je snimio jedan sasvim pristojan album, sa dosta zanimljivih zamisli i ideja, ali napravljeni iskorak, bar za moj ukus, nije toliko veliki koliki je mogao da bude.

Sličnost sa Crowbarom je prevelika i većina ovih numera bi mogla da se nađe na nekom budućem, doduše ublaženom, Crowbar albumu.

Dream In Motion je svakako izdanje koje ćemo još vrteti u plejeru, ali ostaje žaljenje zbog toga što Kirk Windstein nije imao više hrabrosti za eksperiment.

No, ako će ovo pomoći da u kreiranje novog albuma Crowbara uđe rasterećen od neadekvatnih ideja, onda je Dream In Motion ostvario svoju svrhu.

OCENA: ★★★☆☆

Novinar. Muzika kao prva strast i jedini porok. O muzici sam pisao za Butcherian Vibe, Popboks, M@n! magazin, BalkanRock i druge medije. Ne mislim da više nema dobre muzike, naprotiv, ima je i previše.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Prethodna priča

Live Nation očekuje potpun povratak koncerata 2021. godine

Sledeća priča

Ozzy i Sharon Osbourne donirali kolica bolnici u Pančevu

Najnovije iz rubrike Albumi