Iako je poprilično nezahvalno recenzirati album benda čiji si fan već više od 15 godina i to svom snagom, jer si svestan i sopstvene neobjektivnosti i sumnje u kredibilitet, priču o novom albumu Katatonie započinjemo time da je u svojoj recenziji Metal Hammer proglasio City Burials ‘najboljim albumom Katatonie u poslednjih 20 godina’.
Ok, ne bismo išli baš toliko, ali nađemo se na 10?
Nakon poslednjeg albuma The Fall of Hearts, melanholični šveđani su se pod do danas nerazjašnjenim okolnostima povukli potpuno iznenada u ilegalu, otkazavši nekoliko zakazanih koncerata. Zvanično objašnjenje je glasilo da kao sastav prave pauzu i da žele da vide šta budućnost donosi bendu i u kom pravcu žele da idu.
Istini za volju, ta pauza im je bila prekopotrebna – album iz 2016. je verovatno njihovo najlošije izdanje u karijeri, iako, ironično, prikazuje najviše muzičkog eksperimentisanja do sada. Jednostavno, taj album prepun nepotrebno dugačkih pesama i nedovršenih pokušaja više zvuči kao skup vrhunski isproduciranih demo verzija nastalih iz nedostatka kvalitetne i definisane ideje.
Srećom, vreme koje su uzeli iskoristili su na najbolji mogući način, vrativši se na scenu novim albumom koji pršti od odličnih pesama, inovativnog i definisanog pristupa sopstvenom zvuku, a da su ipak zadržali ono što ih je učinilo velikim – vrlo specifično prenošenje emocije koju većinski nosi vokal Jonasa Renksea umotan u mračne, teskobne, a ipak pitke pesme.
Zvuči kao opšte mesto, ali nema mnogo aktivnih bendova koji to umeju da urade na prijemčiv i nepatetičan način koji ne zalazi u kič ili bespotrebno zamaranje slušaoca da bi se dokazala poenta, bilo kompozicijski, bilo tekstualno.
Katatonia na svom jedanaestom albumu City Burials ne odustaje od svog vrlo dramatičnog pečata, donoseći atmosferu teskobe, patnje i melanholije, iako je, opet ironično, ovaj album daleko dinamičniji od svog prethodnika, ako ih posmatramo kao celine.
Album ipak pomalo odskače od onoga na šta smo od njih navikli, pre svega u načinu na koji je sklopljen – dok kroz svoju diskografiju većina njihovih albuma priča jednu vrlo celovitu i zaokruženu muzičku priču, ovog puta su očigledno promenili način na koji pristupaju pisanju, odnosno svaka pesma nastupa za sebe.
Pred slušaoce su izašli pucajući najjače sa svake strane – pesmama koje će sigurno naći svoj put do fanova kao ‘hitovi’ (Flicker, City Glaciers) i koje već mogu da čujem horski otpevane na koncertu; epskim, atipičnim, teškim polu-simfoničnim baladama koje će sigurno privući najviše pažnje (Vanishers), emotivnim slow-building (gotovo) prog remek delima (Heart Set To Divide), virtuozno odsviranim, katarzičnim pesmama (Untrodden), ali i nekim potpuno osvežavajućim momentima kao što je pesma Lacquer u kojoj daju prostora elektronici više nego ikada do sada.
Album neočekivano zatvara poprilično upbeat i motivaciona pesma Fighters koja dinamikom i ritmom odskače od svega na albumu (a i od dobrog dela diskografije). Tekst bi mogao otpevati i neki hardcore bend, sa stihovima ‘For me and my crew don’t play for keeps, we blow up and clear the streets’ i koja zapravo ‘diže’ slušaoca posle depre u koju je lagano mogao zapasti slušajući prethodnih 11 pesama i na neki način vrlo sažeto priča priču koju mi nismo mogli da vidimo – o bendu koji se iza scene borio (sa čime god, što ih je mučilo i dovelo do ivice raspada) i izađe kao pobednik.
Možda je to samo moje viđenje, ko zna, ionako nam je Jonas rekao da sami zaključimo šta god želimo o tekstovima.
Čini se da je Katatonia posle par godina ipak uspela da pomiri sve naizgled nepomirljive ideje koje su kao pojedinci imali i usmeri ih u kreiranje jednog izuzetno zanimljivog i autentičnog albuma, koji će zauzeti posebno mesto u njihovoj diskografiji, pa tako kroz ovih 12 pesama možemo da uživamo u jakim prog uticajima, elektronici, eteričnim ženskim vokalima, ali i očigledno mračnjačkom metalskom backgroundu.
Album je napisan vešto, ne stavlja ni jednog muzičara u prvi plan, ali svako dobija svoj prostor da se istakne, te se jasno vidi sa koliko ozbiljnim virtuozima imamo posla. U ovo izdanje spakovali su sve ono zbog čega ih volimo, ali i iskoračili u nešto drugačije i nepoznato, ali ovoga puta dozirano, promišljeno i jako dobro.
Lepota City Burialsa, kao i većine prethodnih izdanja Katatonie je što mu treba dati vremena i vraćati mu se, jer sa svakim novim slušanjem otkriva nešto novo i postaje sve bolji.
