Deftones – Ohms (2020)

Neočekivani prelazi. Genijalni masivni gitarski rifovi. Fantastično psihodelični sintovi. Deftones je spakovao najbolji album do sada.

Napokon je među nama deveto studijsko čedo alt-metal petorke iz Sakramenta. Odavno nije zabeležen ovako gigantski hajp na rok muzičkoj sceni kao za novi Deftones. Bukvalno, u poslednjih mesec dana i više, Chino Moreno i ekipa su maestralno promovisali „Ohms”. Samo što nisu iskočili iz frižidera i omađijali nas!

Promocija je krenula mistično u avgustu. Deftones je najpre zamračio profile na društvenim mrežama i objavio tajanstvenu veb stranicu koja se završavala sa „0925”. Kao što su mnogi fanovi pretpostavljali, iza brojeva se zapravo krio datum izlaska novog ostvarenja – 25. septembar 2020. Peckanje je zatim produženo.

Deftones je na Twitteru „namignuo” fanovima minimalističkim klipom, koordinatama i porukom „No, you will never find me” (srp. Ne, nikada me nećete naći). Mistična najava devetog ostvarenja je nastavljena u Los Anđelesu, kada se upravo na koordinatama geografske širine i dužine iz klipa pojavio veliki poster sa datumom i omotom novog albuma.

I tu nije kraj! Krajem avgusta Deftones objavljuje prvi singl „Ohms”. Nova stvar izazvala je buru komentara. Pojedini su smatrali da je pesma o preminulom basisti bendu Chi Chengu. Drugi, filozofsko opredeljeni, kažu da je reč sukobu dve ideologije savremenog društva. Chino Moreno je rekao da je o životnoj sredini, svetu i planeti Zemlji.

Najzad je došao taj 25. septembar! Dobra promocija nije bila maska ili opravdanje za lošu muziku koju su možda pojedini očekivali od momčadi iz Sakramenta. Štaviše, „Ohms” je skoro pa sigurno prekretnica u muzičkoj karijeri i diskografiji kalifornijske petorke, slično kao „Diamond Eyes” pre deset godina.

Situacija u Deftones taboru poslednjih godina nije bila toliko turbulentna kao na izmaku prve decenije 21. veka, ali se negativan vajb primećivao na relaciji kreativnog čvora benda Chino Moreno–Stephen Carpenter. Zato su mnogi zamerili slab gitarski zvuk na albumu „Gore” iz 2016. Situacija na „Ohms” je potpuno izmenjena. Stef se vratio u bend!

„Ohms” je napustio sigurnu formulu pevljivih refrena i jednostavno struktuiranih numera zapaženu na „Diamond Eyes”, „Koi No Yokan” i delimično „Gore”. Deset novih pesama su ipak složenije iako, naravno, imaju refrene. Poseduju ludački dobre i neočekivane prelaze, genijalnu masivnu gitarsku osnovu i fantastično psihodeličnu elektronsku potporu.

Stefova gitara razbija od početka do kraja. Abe ljutito i precizno rešeta bubnjeve, dok ga Sergio kreativnim bas deonicama prati u stopu. Frank unosi mistično sanjive, eterične sintove. Chino je na visini zadatka. Nije bilo preteranog eksperimentisanja. Suštinski, proizvod je Chinov karakterističan miran i melanholičan tonalitet, koji se vrsno meša sa oštrim skrimovima.

Stvar „Genesis” otvara album. Elektronika psihodelično podiže tenziju koja se zakucava sporim i masivnim gitarskim rifom, dok Chinov vrisak otvara nove horizonte. Posebno je fenomenalan prozračni „most” i gitarska deonica u trećem minutu. „Ceremony” je puna neočekivanih progresivnih atmosferičnih nijansi koje povezuje distorzično bučna gitara.

„Urantia” je jako čudna i kompleksna stvar, sa puno neobičnih prelaza. Počinje snažnim ispaljivanjem gitarskih rafala nakon čega sledi shoegaze sanjivo pevanje. Negde na polovini ide blesavi elektronski deo sa naracijom, a u pozadini je uvek neki bizarni sint. Manje bizarno, ali sličnu stvar izvode „Error” i „The Link is Dead”, koja je dodatno začinjena skrimovima.

„The Spell of Mathematics” je numera iz dva dela. Svi do sada pomenuti elementi na „Ohms” su primetni negde do trećeg minuta, kada počinje hipnotizirajući dronovski spektakl. Potpuna atrakcija! „Pompeji” je mirna stvar koja sagoreva sve do refrena nakon čega svi gitarski šavovi pucaju u trenutku kada Chino zavrišti „Jesus Christ”. I onda ponovo melanholija.

Stvar „Radiant City” počinje sočnim gruvanjem basa koje Abe odlično podržava. Samo tren nakon toga, Stef brutalno puca rifovima. Onda kreće vasiona koju Chino začinjava dremovnim pevanjem i povremenim vrištanjem. „Headless” je perfektna stvar koja pruža osećaj plutanja vazduhom, dok bas deonica u trećem minutu odiše nekom čudnom staloženošću.

Na kraju albuma je numera „Ohms” koja zaokružuje deveto izdanje na pravi način jer izvrsno sumira sve što je kalifornijska petorka komponovala na prethodnih 40 minuta, podjednako muzički i lirski. „Ohms” je najbolji Deftones album do sada. Ili je autor ovih redova samo omađijan hajpom, to ostaje da se vidi 🙂

OCENA: ★★★★★