Line Out – Master Piece (2009)

line outSomborski kolektiv na prvencu ambicioznog naziva spaja već dosta puta kombinovane zvuke, uspevajući pritom da utisne neznatnu dozu autentičnosti.

Kao što Engleska i Srbija nemaju baš mnogo sličnosti, tako ni Bristol i Sombor ne mogu baš da se stave u istu ravan u bilo kom, pa ni u muzičkom smislu. Somborci Line Out, međutim, glavni izvor inspiracije pronalaze upravo u zvuku nastalom tokom 90-ih u jednom od najkišovitijih, ali istovremeno i najsunčanijih engleskih gradova.

Ruku na srce, Massive Attack, Portishead, Tricky i slični izvođači, oduvek su bili odlično prihvaćeni i rado slušani u Srbiji, ali se maltene niko nije bavio recikliranjem bristolskog zvuka i eksperimentisanjem na tu temu. Na dobrom delu svog prvenca Line Out čine upravo to – poigravaju se elementima trip-hopa (koji je u njihovoj izvedbi daleko od depresije jedne Angel ili Roads), mešajući ih sa pitkim popom koji, između ostalog, često podseća i na novije radove mutiranog Kosheena.

Pitanje je koliko ovaj pristup ima smisla danas. Trip hop je odavno dostigao svoj zenit, a potom i sunovrat, pa reference na ovaj žanr mogu da deluju smisleno koliko i pokušaj da se snimi novi Nevermind ili Ten.

Na sreću, Line Out uspevaju da pruže i više od bristolskih referenci, zbog čega na ovu ekipu svakako treba obratiti pažnju. Levitirajući u prostoru koji je sa jedne strane omeđen reggaeom i dubom, a sa druge funkom, rockom i trip hopom, “remek-delo” Line Outa predstavlja konzistentnu celinu u kojoj nema komada koji štrči, bilo pozitivno, bilo negativno.

Iako svaka numera naginje hitičnosti, na albumu nema pesme koja bi se izdvojila za singl, pa je preovlađujući utisak da nedostaje oštrica koja bi slušaoca definitivno probola i pokrenula u sekundi. Line Out su svesno snimili album na kojem svaka numera ima svoje mesto u okviru celine i čini se da upravo na to upućuje naslov.

Stilski veoma raznovrstan, od reggaea u My Sunshine, preko trip hopa u Midnight Stalker, orijentalnih igrarija u Lisa Sinking Down (možda i najbolja pesma na albumu), do funky/duba na naslovnoj Master Piece, album teče bez naglih uspona i padova, pa slušaoca relativno brzo provede kroz nešto više od 45 minuta.

Somborci na odmeren i ležeran način kombinuju i uticaje Intrudera, Darkwood Duba, Lire Vege, Portisheada (pomenuta Midnight Stalkergotovo do granica nepristojnosti koristi obrasce patentirane u kuhinji ovog bristolskog sastava), kao i reggaea generalno.

Line Out se na univerzalan način bave životnim, kreativnim, ljubavnim i brojnim drugim problemima i nedoumicama mladog čoveka, rasterećeni od bilo kakvih nepotrebnih lokalizama. Samim tim, potencijalno su prijemčivi slušaocima na svim geografskim širinama i dužinama.

Jovana Đurić se sasvim lepo snalazi na poziciji tekstopisca i pevačice, gde ponekad nastupa minimalistički i svedeno, a ponekad krajnje raskošno, doprinoseći tako dinamici i raznolikosti albuma. Zavidno sviračko iskustvo na albumu je oplemenjeno odličnom produkcijom.

Ostaje da se vidi da li će Line Out u budućnosti uspeti da iznađu još jači autorski potpis u okviru stila koji su odabrali.

U uslovima kada rock (i uopšte alterntivna) scena u Srbiji praktično živi prikačena na aparate za održavanje vitalnih funkcija, svaka doza infuzije predstavlja solidan doprinos njenom preživljavanju i eventualnom oživljavanju. U tom smislu, debi Line Outa jeste značajan, iako u muzičkom pogledu ne donosi ništa epohalno novo. N. M.

OCENA:

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu Popboks

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *