Portugalska “vruća roba” pod imenom Gaerea pohodila je Beograd i uživo demonstrirala da savremeni metal nema mnogo razloga za brigu.
Gaerea je u silovitom je uzletu već neko vreme i vrlo je verovatno da smo imali dobili priliku da ih vidimo uživo baš u periodu kada još nisu dosegli svoj pik i dok još nisu preskupili ili prekomplikovani za dovesti ih. Iako je neki generalni opis onoga što rade black metal, lako bismo na tu odrednicu mogli dodati i ono “post”, čisto preciznosti radi, jer u njihovom zvuku ipak postoji dovoljno veliki tvist da ne možemo da ih tek tako uguramo u fijoku tradicionalnog black metala.
A moram priznati da sam, kada sam prvi put video ovu ekipu, pomislio sam “O, ne, još jedan maskirani metal bend”. Naravno, bila je to samo prva, impulsivna reakcija, dok je takav stav zapravo potpuno bez osnova, s obzirom na to da ovaj koncept doživljava pravu malu renesansu najmanje desetak godina unazad.
Počnemo li od najkomercijalnijih izdanaka kao što su Ghost i ultra-aktuelna ekipa Sleep Token preko opakih Poljaka Mgla i Batushka, pa sve do australijskih lunatika Portal ili američkog Imperial Triumphanta, u pitanju su bendovi koji, svaki u svom polju, veoma dobro znaju šta rade, imaju ideje i umeju perfektno da ih realizuju. U celoj toj konstelaciji Gaerea je uspela da nađe za sebe prazan delić univerzuma i ispuni ga veoma opasnom, zavodljivom i, na kraju krajeva, originalnom bukom.
Tokom kratke sedmogodišnje karijere uknjižili su tri studijska albuma i privukli solidnu pažnju metal zajednice, bilo onih koji ih osporavaju, bilo onih koji ih obožavaju, a u Beograd su, zahvaljujući koncertnoj agenciji Hengtajm, stigli u okviru The Undying Mirage turneje.
Poprište dešavanja bila je uvek šarmantna Zappa Barka, na kojoj se okupilo oko stotinak ljudi. Maskirana četvorka na scenu je izašla tačno u 21:30, kada je i bilo očekivano, i tokom narednih sat vremena doslovno su nas išamarali setlistom koja se sastojala od osam numera, uglavnom sa najnovijeg, prošlogodišnjeg albuma.
Svirka je otvorena numerom Mantle i odmah je bilo jasno da pred sobom imamo bend koji je zvučno i scenski utegnut do maksimuma. Na nju su nadovezali pesme Deluge i Salve, podsećajući nas da Mirage jeste jako dobar album, koji je od izlaska do danas sazreo taman onoliko koliko je potrebno da koncertni ugođaj bude savršen.
Pevač Guilherme Henriques (nedavno preuzeo tu ulogu) je, ispostaviće se, sjajan frontmen. Taman dovoljno teatralan, ali povremeno i neočekivan, on suvereno vlada scenom i pleše poput demona, čak i na toj maloj, kamernoj sceni kakva je na Zappa Barci. Ostatak benda ne izgara ništa manje, a emocija i brualnost, koje su isprepletane poput najfinijih niti, voze u najdublje tunele duše i uma.
Šta ćete tamo naći, mrak ili svetlost, to već zavisi od nas. Gaerea, poput nekih sličnih bendova kao što je recimo austrijski Harakiri For The Sky, u sebi sažima i jedno i drugo i to su te večeri izručili na nas kako kroz nešto starije pesme Absent, Conspiranoia i Urge, ali i kroz neprikosnovene Mirage i Laude, kojima su i završili set.
Bisa nije bilo i moram da konstatujem da mi je, iako nisam neki preterani ljubitelj minutaže po svaku cenu, kod ovog benda falilo bar još nekih dvadeset minuta ili pola sata svirke. Taman su me lepo uvukli u svoj nesvakidašnji svet, ali se onda sve završilo nekako preterano naglo i ostavilo još neutoljene žeđi. A možda to i nije loše. Sledeći put će biti još ukusnije.
