Nije mnogo metalcore bendova s početka milenijuma preživelo do danas, a još je manje onih koji i i dalje prave kvalitetnu muziku. Unearth su uspeli i jedno i drugo.
Prva dekada novog milenijuma donela nam je nešto prilično novo na metal sceni. Prokazani nu-metal nalazio se u ropcu i bilo je izvesno da će uskoro odapeti. Istovremeno, stasavale su nove generacije kojima definitivno nisu bili zanimljive ekstremno vrećaste pantalone, naopako okrenuti kačketi i šurovanje sa hip-hopom.
Oni su bili okrenuti, sa jedne strane, bendovima kao što su Earth Crisis, Converge, Integrity ili Judge, ali su drugim uhom bili duboko uronjeni u švedsku scenu i ono što su radile legende melodic death zvuka, pre svih At The Gates, In Flames, Arch Enemy i Soilwork.
Pojavili su se brojni bendovi koji su na sjajan način iskombinovali kuloću hardcorea i virtuoznost MDM-a i stvorili zver koja živi i dan-danas. Killswitch Engage, All That Remains, Shadows Fall, Trivium, Darkest Hour, samo su neka od prominentnih imena koja su pokrenula drugi talas metalcorea i stvorili od njega mainstream fenomen.
Neki od njih danas više ne postoje, neki postoje, ali rade značajno drugačiji muziku nego tada, a ima i onih koji istrajavaju u svom zvuku, istovremeno tražeći modalitete da ga i dalje učine interesantnim i održivim. Bostonski Unearth spada u red onih bendova koji ponosno nose zastavu metalcorea čak i posle 25 godina postojanja. Oni su, istina, od starta u svoj zvuk uspešno implementirali i prvoklasni thrash metal, što im je otvorilo dodatni prostor za eksperimentisanje i nadograđivanje iz albuma u album.
Osmo studijsko izdanje The Wretched; the Ruinous zateklo je bend u čudnim okolnostima. Napustio ih je prepoznatljivi gitarista i back vokal Ken Susi, koji je bio originalni član i maltene zaštitni znak benda i to neposredno pre izlaska albuma.
Susi je već bio na jednogodišnjoj pauzi kada su u pitanju aktivnosti benda, a nakon toga odlučio je da definitivno ode i karijeru nastavi u grupi As I Lay Dying. Unearth su se, na svu sreću, brzo konsolidovali i 5. maja ove godine objavili album.
Malo je reći da je tih 11 pesama potpuno opravdalo očekivanja. To bismo mogli da kažemo da su Unearth nastavili niz na koji smo već navikli, dakle njihov prepoznatljiv stil i efektne i konkretne pesme, ali oni su napravili novi tvist koji je priču digao na malo drugačiji nivo. Unearth su na The Wretched; The Ruinous ubacili mnogo nove težine i izuzetno masivnih brejkova, kakvih ranije nisu imali u toj meri, začinivši tako sopstveni izraz i učinivši ga svežim i zanimlijivim (opet).
Jedna od stvari koja odmah upada u uvo, od prve, naslovne numere jeste fantastično puna i topla produkcija (album je producirao Will Putney iz benda Fit For An Autopsy), koja je na ovakve Unearth kompozicije legla perfektno. Na novom albumu imamo prilike da čujemo red trejdmark melodeath himni poput Invictus, The Wretched; The Ruinous ili Cremation of the Living, zatim blistave thrash/groove bisere kao što je Mother Betrayal, potom dinamične ložačke rokačine u maniru jednog Darkest Houra (Eradicator, Into The Abyss), ali i verovatno najžešću i najmasivniju stvar koju je ovaj bend ikada uradio, a koja se kliče umilnim imenom Dawn of Militant. Ima tu još numera, ukupno njih 11 spakovanih u zgodnih 36-37 minuta, što je njihova sada već standardna minutaža.
Tih 37 minuta je dobar reprezent vitalnosti i kreativnosti ovog benda koji ove godine obeležava čitavih 25 godina postojanja. Postoje bendovi od kojih uvek očekujete nešto novo i revolucionarno. Sa druge strane, tu su i oni kojima doslednost i vernost sopstvenom zvuku sasvim lepo stoje i dovoljno je da samo budu to što jesu, uz male, ali istovremeno i značajne nadogradnje. Za mene su Unearth u ovoj drugoj kategoriji i nemam ništa protiv da i narednih 25 godina snimaju ovako iste i ovako opako dobre albume.
