Naširoko hvaljeni poljski black metal sastav Mgla ponovo je gostovao u Srbiji i u hirurški preciznom setu od sat vremena demonstrirao otkud sav taj hajp oko njih.
Najavljeni kombo u startu je obećavao. Tri poljska benda, sva tri black metal provenijencije, gotovo da ne mogu biti promašaj. Metal scena u toj zemlji je prilično jaka, a black metal naročito.
S obzirom na to da Poljska, zahvaljujući tamošnjoj katoličkoj crkvi, sve više liči na zemaljsko otelotvorenje onog fiktivnog Gileada, vrlo je verovatno da će ovaj deo metal scene biti sve jači i jači.
Black metal bi mogao da postane jedna prirodna reakcija onih koji se protive uplivu crkve u sve pore života, verovatno najekstremnijem tog tipa u Evropi. A šta sve može da se izrodi iz toga, ko zna. Pakao je granica.
Ovog prijatnog 3. septembra Beograd je ugostio bendove Odium Humani Generis, In Twilight’s Embrace i Mgla. Prvi sastav smo nažalost propustili, mada imamo dobro opravdanje – čekali smo u redu za merch. Da, eto, i to smo videli kod nas, red za majice, ploče i ostale relikvije. I to popriličan. Stoga smo se, po vrlo preciznoj satnici nacrtali, u već solidno popunjenoj velikoj sali DOB-a taman pred početak nastupa ekipe In Twilight’s Embrace.
Ovaj bend je, pod tim imenom, zvanično aktivan od 2005. godine. Tokom karijere su dosta menjali i zvuk i pristup, pa su u ranijoj fazi bili na liniji melodic death metala sa primesama metalcorea, da bi kasnije napravili zaokret ka melodičnijoj varijanti black metala.
In Twilight’s Embrace na aktuelnoj turneji sviraju isključivo pesme sa najnovijeg albuma Lifeblood, pa je takav slučaj bio i u Beogradu. Brutalan set je otvoren devetominutnom numerom The Death Drive i da, bila je to i te kakva vožnja. U četrdesetak minuta sve je prštalo od energije.
Preplitali su se blast beatovi i sporiji zagrobno preteći pasaži, uz prigodan scream vokal Cypriana Łakomyja, koji je inače pod očitim uticajem Erica Danielssona, pevača švedskog Wataina, bar što se scenskog nastupa tiče. Bend je fantastično uigran i zvučali su perfektno, toliko da smo se pitali kako li će zvučati zvezde večeri ako gosti zvuče ovako.
Nanizali su momci bisere sa poslednjeg izdanja od pomenute uvodne preko Smoke And Mirrors, naslovne Lifeblood, pa do apsolutno fenomenalne zatvarajuće Te Deum. Sve u svemu, In Twilight’s Embrace su akt na koji bi trebalo da obratite pažnju ako već niste. Ne donose ništa revolucionarno i spektakularno novo, ali stilom melodičnog black metala kojim se bave vladaju bez greške.
Nakon kraja nastupa In Twilight’s Embrace usledila je kratka pauza. Velika sala DOB-a se ubrzo nakrcala do poslednjeg mesta. Bilo je to i old school ljudi, a i onih modernih. I kratkih i dugih kosa i hipsterskih frizurica. I Bathory i God Is An Astronaut majica. Binom je odjednom izdominirao osvetljeni prepoznatljivi logo, a onda su se, uz ledeno plava svetla, pojavila prepoznatljiva četiri tipa u kožnjacima, kapuljačama i crnim tkaninama preko lica. Šou je mogao da počne.
Mgla su nastup započeli pesmom Age of Excuse II. U narednih sat vremena, koliko je njihov deo večeri trajao, mogli smo čuti Exercise In Futility I, II, IV i V, zatim Age of Excuse IV, V i VI, kojom su spektakularno zatvorili set, ali i komade Mdłości II i With Hearts Toward None I. Sve ovo na gomili, usudiću se da kažem, komotno bi moglo da se uzme kao jedna ilustrativna esencija rada i filozofije ovog benda.
Nihilizam kao jedan od kamena temeljaca Mgle se u živoj izvedbi gotovo fizički oseća zahvaljujući nemilosrdnoj, mašinski preciznoj svirci, potpunom odsustvu komunikacije sa publikom i zlokobnoj atmosferi nabijenoj energijom koju uspevaju da uspostave u prostoru. Nemaš ti tu mnogo šanse, realno. Svako, naravno, doživi koncert na svoj način, te večeri bilo je i šutki i crowd surfinga i svega ostalog, ali meni je ovih sat vremena bilo sat vremena čiste kontemplacije.
Mgla je, bar po nekoj mojoj percepciji, uvek bila negde na pola puta između klasičnog black metala i bendova poput Harakiri For The Sky. I tu čak ne mislim ni striktno na muzički stil, već pre na neki vajb i atmosferu koju uspevaju da stvore i prenesu na slušaoca, a koji bi mogao da se podvede pod ono famozno “post”. Upravo to je bila ključna stavka ove noći, a i ključna vrednost benda. Emocija.
Nakon što su Poljaci hladno završili set i uz asketski pozdrav se povukli sa scene, još neko vreme mi je bilo potrebno da procesuiram šta su nam to isporučili. Ne može svaki bend da na valjan način svoje pesme, izmaštane i snimljene u studiju, nadogradi, podigne na viši nivo i pruži im novu dimenziju tokom žive izvedbe. Mgli to ide od ruke kao da su na tom stejdžu rođeni i kao da žele da na njemu i skončaju. Da ne čuje zlo. Mada, verovatno je već čulo i pobeglo glavom bez obzira.
