Od trenutka kada je, tokom prve polovine osamedesetih, heavy metal kao žanr ušao u svoju agresivniju fazu, cilj je bio samo jedan – biti što ekstremniji.
Osamdesete će u metal muzici biti upamćene kao izuzetno produktivne godine. Dok su na američkom kontinentu svoje prve obrise dobijali su thrash i death metal, na Ostrvu je “otkriven” grindcore, a Britanci su takođe u tom periodu, zajedno sa Skandinavcima, postavili temelje i black metalu.
Počelo je takmičenje u zajebanosti. Ko će snimiti mračniji, brži i ekstremniji album? U godinama kada se mnogo eksperimentisalo u pokušajima da se granice gurnu što dalje, thrash metal je bubnjarske tehnike već bio gurnuo dosta daleko.
Slayer, Metallica, Anthrax, Megadeth, Exodus, kanadski Exciter…ovi, ali i niz drugih bendova istumbali su ono što je do tada bilo poznato kao heavy metal i dali mu novu dimenziju. Agresivniju. Međutim, nije se stalo na tome.
Novim generacijama koje su se uključivale u priču bilo je potrebno nešto još luđe. U taj nepopunjeni prostor uleteo je blast beat.
Ukratko, radi se o bubnjarskoj tehnici koja je potekla iz hardcorea i grindcorea, a danas se dosta koristi u ekstremnim stilovima metala kao što su black metal i death metal, ali i brojnim drugim žanrovima.
U pitanju je vrlo brz tempo baziran na udaranju po dobošu, koje je praćeno jednako brzim ritmom na kontra-čineli, činelama, rajdu, pa čak i kreš činelama.
Tehnika koju su autori na PopMattersu opisali kao “manijakalnu eksploziju perkusija, gde se manje radi o ritmu kao takvom, a više o čistom zvučnom nasilju”, proširila se brzo i pustila duboko korenje u žanru.
Iako nije sasvim jasno ko je prvi odsvirao blast beat, ono što se sa sigurnošću zna jeste da je bend Napalm Death prvi upotrebio taj naziv.
Izvesno je da je ova tehnika započeta na evropskoj hardcore/grindcore sceni, gde su se bendovi početkom osamdesetih praktično takmičili ko će svirati brže.
Nasuprot uvreženom mišljenju, blast beat nije potekao sa metal scene, već iz punka i hardcorea, ali je izvršio veliki uticaj na kompletan metal.
Po nekim tvrdnjama, blast beat je prvi upotrebio švedski bend Asocial na svom demo snimku iz 1982. godine. Takođe, pre Napalm Deatha blast beat se može čuti kod bendova D.R.I. (1983, No Sense), Sepultura (1985, pesma Antichrist), S.O.D. (1985, pesma Milk), zatim Sarcófago (1986, pesma Satanas) i Repulsion.
Vratimo li se još dalje u prošlost, doći ćemo i do momenata koje bismo mogli nazvati proto-blast beatovima. Bubnjarske deonice koje nalikuju ovoj tehnici mogle su se čuti tokom sedamsedesetih godina kod pojedinih jazz bubnjara, ali i kod bubnjara Billa Warda (Black Sabbath), koji je kratak blast beat odsvirao u živom izvođenju numere War Pigs 1970. godine.
Takođe, Carl Palmer iz progressive rock super-grupe Emerson, Lake & Palmer odsvirao je kratak blast beat u pesmi The Barbarian iz sedamdesetih, a primer proto-blast beata može se čuti i kod kultnog King Crimsona, u pesmu Devil’s Triangle.
Sve su to, međutim, bili incidenti i nisu ni iz daleka imali ulogu da pojačaju agresivnost i intenzivnost pesme.
Verovatno najznačajaniji događaj za blast beat desio se 1985. godine. Tada je sastav Napalm Death bubnjara Milesa Raza Ratledgea zamenio novim čovekom. Mick Harris je brzinu muzike koju su stvarali podigao na potpuno novi nivo i on je praktično zaslužan za etabliranje pojma blast beata.
On je ovakav ultrabrzi način snimanja postavio kao osnovu muzike ranog Napalm Deatha, a konačna inauguracija blast beata kao nečega što se praktično razvija u poseban oblik muzičke ekspresije desila se na ND albumu Scum iz 1987. godine.
Od tada, ova tehnika se neprestano razvija. Dešava se njena velika popularnost u drugoj polovini osamdesetih. Bio je to period intenzivnog napredovanja metal scene, koja je ovaj metod sviranja oberučke prihvatila.
Američka death metal/grindcore scena je u ovom periodu odigrala značajnu ulogu u promovisanju blast beata, a Pete Sandoval (Terrorizer, Morbid Angel) bio je prvi bubnjar koji je blast beat upotrebio u kombinaciji sa metronomom, težeći unošenju veće preciznosti u priču.
U kasnijim dekadama blast beat je duboko zašao u mnoge podžanrove metala, pa ga možemo sresti i kod komercijalno vrlo uspešnih bendova i albuma.
Između ostalih, tu treba pomenuti Slipknot, koje je blast beatove koristio već na prvom albumu, zatim industrial metal sastav Fear Factory, koji ih je imao na albumu Demanufacture iz 1995. godine, a verovatno najkomercijalnija pesma u kojojo su se mogli čuti bila je pesma Chop Suey! benda System of a Down.
Ipak, prirodno okruženje blast beata ostaće u undergroundu, gde ga nebrojeno mnogo bendova u gotovo svim metal podžanrovima koristi da bi svoju muziku učinili bržom ili zanimljivijom.
Problem je jedino to što je krajnja granica previše brzo dostignuta. Da li je moguće otići dalje u ekstrem? I kako? Ovo su pitanja na koja će odgovoriti budućnost.
Mnogo puta već mislilo se da metal nema kuda dalje, ali bi se onda pojavljivao neki novi rukavac, nova tehnika ili novi fazon koji bi otvarali sasvim nove horizonte.
