Zima je prošla, sunce je izašlo, priroda se budi, skidamo debele jakne, a prvi vesnici proleća materijalizovani u vidu skidanja novogodišnje rasvete iz prestonice su pred nama.
Kao i svake sezone, kraj februara i mart predstavljaju uzbudljiv period, jer su gotovo svi bendovi već objavili gde će se nalaziti tokom ove godine, pa je vreme za kompleksni matematički proračun gde mi se ide x potrebna količina para x broj potrebnih slobodnih dana x koji festival da posetim ovog leta, a da pritom uspem da zaštekam i neke pare i slobodne dane za more.
Ipak, o tome šta nam se nudi, za koje novce i po kojim uslovima ove sezone u bliskom i ne-tako-bliskom okruženju pisaću vam u nekom od narednih tekstova, danas bih volela da se posvetim jednoj nedovoljno opisanoj temi, a nekako je smatram bitnom prilikom izbora: da li otići na mixed genre festival ili se opredeliti za jedan tip muzike, uslovno rečeno.
Više od deset godina obilazim festivale po regionu, što kao fotograf, što kao publika, što kao volonter i moram priznati da posle nekog vremena prilično intenzovnog festivalskog tempa pomnoženog sa rastućim brojem godina, kriterijumi umeju da skoče – dok mi je sa petnaest zaista bilo bitno samo da se dobro provedem i da volim makar jednog muzičara sa spiska, danas je tu mnogo više elemenata uključeno – lineup, organizacija, atmosfera, publika, GDE JE WC, smeštaj, period dešavanja, cena karte, prevoz i verovatno još mnogo stvari kojih ne mogu da se setim u ovom trenutku, a krenuću da frkćem na njih na prvom sledećem festivalu gde mi to ne bude po volji. Da ne bih dublje zašla u digresiju, krenuću odmah u ono što je tema ovog članka.
Mixed-genre festival
Svakako najbolji festival u našoj zemlji je Exit, a mislim da je dobar primer za sve naredno što želim da opišem. Bez obzira na hate talase, razne priče, promene, tračeve, Exit i dalje stoji postojano, ima ogromnu publiku i garantuje dobar provod svake godine. Exit je odličan primer mixed genre festivala – ima tu ponešto za svakoga. Struktura je takva da šta god da slušaš, naći ćeš svoje mesto u okviru Petrovaradinske tvrđave u tih nekoliko dana, a po svoj prilici nećeš se loše provesti, čak i ako si najnamrgođenija osoba na svetu. Ako ništa drugo, Britanci u japankama u pohodu na Dens Arenu i pre i posle fotografije njihovih nožnih prstića su dovoljni. Najveći broj festivala je orijentisan upravo ovako i moram priznati da, iako nužno nije loše, kada godinama ideš na te festivale, ume da bude zamorno.
Postavljaju se pitanja – da li su ta dva ili tri izvođača dovoljno vredna moje energije, neispavanosti, vremena i novca? Pa, najčešće ne. Ipak, u poslednjih 12 godina mi se nije desilo da barem jedan dan ne skočim do Novog Sada i vidim šta se dešava, ali ceo festival mi već dosta dugo nije opcija.
Zašto?
Mixed genre festivali su, posebno u Srbiji, iako su headlineri pokupljeni iz svih žanrova, većinski postali usmereni na elektronsku muziku – što je ok, ako voliš, ali isto tako i nije ok ako beskonačno đuskanje uz poprilično jednostavne ritmove do 9 ujutru, dok se kiseliš i znojiš sa 4000 nepoznatih ljudi naprosto nije tvoj đir.
Druga stvar, sa mixed genre festivalima nikada ne znaš unapred šta dobijaš, muzički gledano – jedne godine biće 10 sjajnih izvođača koje bi voleo da čuješ (u slučaju da si svaštosluš kao ja, češće mnogo manje), dok sledeće godine neće postojati ni jedno jedino ime koje te zanima. Depresivna činjenica je i to što, kako odrastaš, shvataš da su headlineri zapravo okrenuti ka tinejdžerskoj publici kojoj više ne pripadaš, a da ti prosto ne kapiraš šta je toliko fascinantno u vezi sa reperima sa tetovažama po facama.
Time ne mislim da je sva ta muzika jeziva (šalim se, mislim), već prosto da neko od 27 ima dosta poteškoća da skapira šta u tome toliko strašno loži nekoga od 15. I to je ok. Valjda. Na masovnim festivalima, kao i muzika, i publika je prošarana. Ne znam da li je to samo moj utisak, ali broj incidenata, koškanja, intervencija, uvreda i ružnih pogleda je neuporedivo veći kada je u pitanju masa ljudi potpuno različitog backgrounda i interesovanja. Ne zvuči lepo, ali nebrojeno puta sam videla da se “masna metalika” i “narkomančina prljava što ide na dens arenu” ispsuju, onako ceremonijalno, u prolazu.
Istina je jedna – mixed festivali su otvoreni za sve, namenjeni su svima i, iako zvuči prelepo, ta ideja jednostavno u realnosti ispada kompromis kojim niko nije u potpunosti zadovoljan. I svi će otići, barem u Srbiji, jer im je blizu, jer su navikli, jer možda bude kul, ali činjenica je da niko neće biti svih dana zadovoljan i da to neće biti najbolji muzički festival u njihovom životu.
One-genre festival
Okej, ogradiću se u startu – naziv mi je kretenski, ni jedan festival nije one genre, ali jasno vam je na šta sam mislila. Iako sam kao publika isključivo posećivala metalske (uslovno rečeno) festivale, kroz neke profesionalne angažmane imala sam priliku da posetim i razne druge i iskustvo je poprilično slično, u opštim stvarima. Dobar primer koji ću pominjati je all-heavy festival u Češkoj, Brutal Assault, metalski festival sa gomilom sjajnih bendova, dugogodišnjom tradicijom i pivom jeftinijim od vode.
Prva stvar na takvim festivalima je to što se na njih primarno ide jer vas zanima osoba na bini – bilo da je DJ, jazz muzičar ili black metal bend. Dok na gore opisanim festivalima ideš da partijaš, vidiš koga ima, šta se dešava i da li će se desiti nešto neviđeno što može promeniti tok tvog života (ili možda samo da se ubiješ od nečega, jer je dobra prilika) ovde ipak izdvajaš novac i planiraš odlazak primarno na osnovu onoga što može da se čuje i vidi.
Lineup je važna stvar u oba tipa festivala, ali kada se postave jedan do drugog, jasno je gde je bitnije da line up kida, jer je to osnovni element po kojem se posetioci opredeljuju da dođu. S tim u vezi, ljudi se drugačije ponašaju. MNOGO drugačije. Stav i atmosfera su prosto drugačiji – dok na mixed genre festivalima imate gomilu stranaca oko sebe, na ovim drugim već u startu krećete iz pozicije da je osoba pored vas vaš potencijalni sagovornik, vaš potencijalni ’bro’. Ako ništa drugo, bar ćete moći da ćaskate o bendovima par minuta.
Svaka vrsta loše energije, prekih pogleda, tuča dovedena je na nivo izuzetka i izdvojenog incidenta. Nekome ko nije u tome je prosto fascinantno da ljudi koji slušaju izuzetno agresivnu muziku, koji su popili 12 piva za 12 eura pre 12 ujutru, koji uz muziku povremeno vole da se šutiraju, koji izgledaju potencijalno zastrašujuće – jednostavno vole što su tu, načelno vole i ljude koji su tu, osećaju se slobodno, prihvaćeno, kao svoj na svome i nemaju potrebu da prave ikakav problem.
Metalski festivali su većinski sigurni – najgore što sam videla da se desilo je da je jedan lik povraćao horizontalno u zid i da par ljudi pijano zaspi negde u prašini i propusti dobar deo dana. Tu atmosferu i osećaj nažalost ni jedan svaštosluš festival ne može da obezbedi i to je primarni razlog iz kog ću se uvek opredeliti za ove druge. Dalje – ono oko čega smo svi ovde – muzika.
Prostom matematikom dolazimo do zaključka, ako za iste pare mogu da slušam 20 stvari koje volim ili 2 stvari koje volim + 10 koje su mi recimo ok + 3 koje će mi biti prihvatljive posle nekoliko promila + 2 za koje nikad nisam čula niti imam nameru + 3 koje ni u ludilu ne bih slušala, nekako se zaključak sam nametne. U svakom slučaju, izbor je na vama. Bilo da festival posećujete zato što vam je do letnje avanture ili zato što baš Meshuggah dolazi (ozbiljno, dolaze na BA ove godine), sigurna sam da će biti dobro.
Znam da sam ja spremila spisak evropskih festivala koji se ne smeju propustiti ove godine, pa ako se sretnemo negde, zovite da popijemo sokić!
