Krajem 1993. godine Nirvana je snimila MTV „Unplugged“ u Njujorku. Ovaj koncert biće, kako se ispostavilo, labudova pesma kako za bend, tako i za Kurta Cobaina.
Bio je to jedan prelep koncert, rasterećen svih teških stvar sa kojima se Nirvana suočavala i koje su je pratile tokom karijere. U tom studiju bili su samo oni, publika i muzika. Prisustvovali su poslednjoj lepoj stvari, pre nego što su stvari pošle nizbrdo.
U februaru 1994. godine Nirvana je započela evropsku turneju. Nakon samo nekoliko koncerata, turneja je morala da bude otkazana. Kurt se u Rimu predozirao pilulama i alkoholom i iako je ovo u javnosti predstavljeno kao incident, bio je to u stvari prvi pokušaj samoubistva. Zatekla ga je njegova žena Courtney Love.
„Palo je veče i mi smo ležali na krevetu i oboje smo zaspali. Onda sam se ja probudila oko četiri sata. Posegnem prema njemu, vidim da ga nema. Odmah sam popizdela, jer znam da, kada ga nema, verovatno se zavukao u neki ćošak i pokuava da uradi nešto loše. Ustanem i pogledam okolo, a on leži onesvešćen na podu, krv mu curi iz nosa i bled je“, ispričala je kasnije Courtney.
Ostatak turneje je otkazan, a cela ekipa se vratila u Ameriku. Kurtovi prijatelji i njegov psihijatar tada su mu postavili ultimatum: mora na odvikavanje. Kurt je pristao i 1. aprila prijavio se u rehabilitacioni centar u Los Anđelesu.
Već sutradan je preskočio ogradu i pobegao. Ni danas danas se ne zna gde je bio i šta je radio. Ono što se definitivno zna jeste da se ubio 5. aprila 1994. godine. Telo je pronađeno 8. aprila, a pored tela ležale su Kurtova kutija sa sitnicama, oproštajna poruka i vozačka dozvola.
Na vest o Cobainovom samoubistvu, ljudi su počeli da se okupljaju u centru Sijetla i iz sata u sat ih je bilo sve više. Svima njima puštena je snimljena poruka u kojoj Courtney Love čita delove Kurtovog oproštajnog pisma.
COURTNEY: Ne znam šta da kažem. Osećam se isto kao i svi vi. Ako mislite da, kada bih sedela u sobi i slušala ga kako svira, nisam bila ponosna, ludi ste. Ostavio je poruku. Kao da je to pismo jebenom uredniku nekih novina. Ne znam šta se desilo. Mislim, trebalo je da znam da će se desiti, ali mogao je to da uradi i sa četrdeset godina. Uvek je govorio da će nadživeti sve i da će umreti sa 120 godina. Neću pročitati celu poruku, jer vas se jedan deo jebeno ne tiče. On je takva budala. Hoću da mu svi, jako glasno, kažete „Idiote glupi!“.
FANOVI: Idiote glupi!!!
COURTNEY: Ne bi trebalo da imate problem da razumete ove poruke. Sve su iz džepnog rečnika punk rocka.
KURT: Tokom godina, moje upoznavanje sa etikom nezavisnosti i prihvatanja vaše zajednice ispostavilo se veoma tačnim. Nisam osetio uzbuđenje pri slušanju ili stvaranju muzike već najmanje dve godine. Zbog toga osećam krivicu koju ni iz daleka ne mogu da opišem. Kada sam u bekstejdžu i svetla se pogase i kada čujem ludački urlik publike, to me ne pogađa na isti način na koji je pogađalo Fredija Merkjurija, koji je oduvek delovao kao da uživa u tom obožavanju publike…
COURTNEY: Dobro, Kurte, pa šta jebeno? Nemoj biti rock zvezda, ti glupi idiote“.
KURT:..Tome što je on umeo da uživa u svemu divim se i zavidim. Činjenica je da ja ne mogu da lažem bilo koga od vas. To jednostavno ne bi bilo fer, ni prema vama ni prema meni. Najgori mogući zločin koji mogu da zamislim je da zajebavam i lažem ljude tako što bih se pretvarao da se 100 posto dobro zabavljam. Ali folirao bih se kada bih to rekao.
COURTNEY: Ne, Kurte, najgori mogući zločin koji ja mogu da zamislim je što samo nastavljaš da budeš zvezda iako to prokleto mrziš. Jednostavno je, dođavola, samo prestaneš da budeš zvezda!“
KURT: Ponekad sam se osećao kao da treba da se upišem u knjigu dolazaka pre nego li izađem na stejdž. Pokušavao sam da nateram sebe da to cenim i Bog zna da cenim, zaista. Ali to nije dovoljno. Cenim to što sam ja, a i svi mi zajedno, uticali koliko god smo mogli i zabavljali dosta ljudi. Mora da sam jedan od onih narcisoidnih tipova koji počinju zaista da cene stvari jedino kada su sami. Suviše sam osetljiv.
COURTNEY: Fuj!
KURT: Morao sam da se osećam malo glupavo i naivno ne bih li povratio entuzijazam koji sam imao kao dete. Tokom nekoliko poslednjih naših turneja počeo sam više da cenim ljude koje znam lično, ali i sve ljude u publici. Ipak, i dalje ne mogu da se otrgnem frustraciji, osećaju krivice i empatiji koju osećam. Postoji dobro u svima nama i ja zaista ljude volim previše…
COURTNEY: Pa zašto onda jednostavno nisi ostao?!
KURT: …previše do te mere da sam zbog toga tužan i jadan, da sam jedno jadno stvorenje koje ne ume ništa da ceni. Bilo je jako dobro i zaista sam zahvalan na tome. Ali od sedme godine osećao sam mržnju prema svim ljudima, jer je izgledalo tako lako i površno slagati se sa svima i osećati empatiju prema svima, samo zato što volim ljude previše i sve osećam tako snažno. Hvala vam svima iz dubine mog gorućeg stomaka za sva vaša pisma i zabrinutost tokom ovih godina. Ja sam suviše čudan, prek i mračan. I više ne osećam strast. I zapamtite…
COURTNEY: Ovo nikako nemojte da zapamtite, jer je to jebena laž!
KURT: …Bolje je sagoreti nego izbledeti.
COURTNEY: Gospode, kakav idiot.
KURT: Mir, ljubav, empatija. Kurt Cobain.
U toku dana, Courtney je došla i pridružila se okupljenim ljudima. Stigla je zajedno sa Kat Bjelland iz benda Babes In Toyland i podelila okupljenima nešto Cobainovih ličnih stvari i garderobe.
U jednom trenutku naišli su policajci i pokušali da rasteraju okupljene, ali su ljudi počeli da viču „Jebite se!“ i oterali oni njih. Taj pankerski momenat zaokružio je taj dan, koliko god mučan i čudan bio. Kurt bi sigurno bio ponosan.
