fbpx
Consecration: nekad i sad

CONSECRATION: Dvadeset godina posvećenja

29 minuta čitanja
Početak

Prošle godine je beogradski trio Consecration objavio šesti album „Plava laguna”, koji u prvom poluvremenu nudi više sanjive melodije, dok se u drugom čuju i njihovi prepoznatljivi distorzični tonovi. Ove godine slave 20 godina postojanja. Nije malo. Zato smo ih i zvali.

Konsekracija je termin koji u hrišćanskoj rimokatoličkoj terminologiji označava ceremoniju svečanog posvećenja ili ustoličenja sveštenstva. Prostim rečnikom, konsekracija znači da je crkveni velikodostojnik zvanično unapređen jer je dobro činio. Termin nije tek onako opisan jer sastav Consecration slično radi za rok scenu u Srbiji. Posvećenim radom i jedinstvenim zvukom za ova podneblja obogaćuju već dugo alternativnu rok scenu u Srbiji.

Consecration, 2019. (Foto: Skullcheez)

Zbog dobrog činjenja beogradskog trija, Plejer je odlučio da ih na 20. rođendan pozove i ustoliči intervjuom. Drugačije nismo u mogućnosti. Razgovarali smo o bendovima kao što su King Crimson i Block Out, osvrnuli se na karijeru i kako je nastala numera epskih razmera „Rafinerija” sa poslednjeg albuma „Plava laguna”, koji je objavljen prošle godine. U razgovor su se uključili svi članovi benda, Ivan Aranđelović, Danilo Nikodinovski i Matija Dagović.

Consecration, 2002. (Foto: Ana)

PLEJER: Momci, srećan rođendan! Ove godine slavite 20 godina od formiranja benda Consecration. Dve decenije postojanja nije malo vremena. Kakav je osećaj?

MATIJA: Starost.

IVAN: Kiša kao da je padala, a možda je i padala.

DANILO: (smeh) Ne razmišljamo mnogo o tome, jer tome možeš da priđeš na dva načina. Jedan je „uh, koliko smo malo uradili za dvadeset godina”. A drugi je „uh, al’ smo puno uradili za dvadeset godina”. Mi uglavnom razmišljamo o sadašnjosti i budućnosti. Kad kao fan razmišljaš o drugim bendovima koje gotiviš, tu osećaš jaku nostalgičarsku crtu za određene albume, kad si ih prvi put čuo i u kom trenutku, pa se za to vezuješ. Kad si u bendu koji pravi pesme taj period je mnogo više razmazan, jer se baviš tim pesmama mnogo duži period vremena. Slušaoca pukne pesma kad je čuje prvi ili drugi put, a ti kad je stvaraš provrtiš je milion puta i nikad ne možeš da imaš isti taj prvi uticaj, udarac. Možda ga dobiješ u nekoj ranoj fazi kad završiš tekst ili aranžman, ili imaš prvu ideju za pesmu pa se, što kaže Linč: „Zaljubiš u to nešto!”. Ali, to je još uvek dug put do finalne tačke. Bitno je da postoje ideje. Ako imaš ideje, onda su tu i motiv i zanimacija i želja za radom.

PLEJER: Je l’ imate utisak da je prošlo toliko mnogo vremena? Koji su glavni utisci i možda neka anegdota?

MATIJA: Iskreno, nemam utisak da je prošlo dugo vremena, ali svakako nisam ni bio u bendu od samog početka. Glavni utisci su „.avi”, trilogija („Cimet”/„Univerzum zna”/„Grob”) i „Plava laguna”.

DANILO: Utisci… Pa, sve što se desilo. (smeh) Anegdota ima brdo. Dobijali smo zabavne komentare od Dejana Cukića, Vlade Divljana, Olivera iz Kande, Kodže i Nebojše. Kojot je jednom bio na tonskoj u SKC Livingroom, oduševio se mojom gitarom pa je uzeo malo da je proba. Jednom kad smo svirali u UK Parobrod, neki komšija je zvao da negoduje kako smo mu od količine vibracija srušili luster u stanu. (smeh)

IVAN: Bogami će nas ovaj guziti.

PLEJER: Pa kad ste mu slomili luster. (smeh) Da li planirate da obeležite 20 godina rada?

MATIJA: Trenutno ne, sve zavisi od zbivanja vezano za pandemiju.

DANILO: Pa, ne baš. Ako uopšte odsviramo neki koncert do kraja godine biće super.

IVAN: Zapali se, baci se, iseci se.

PLEJER: Ivan je danas baš u elementu. (smeh) Koliko ste uopšte godina imali kada ste krenuli da svirate u bendu? Kako vam to deluje iz sadašnje perspektive?

MATIJA: 27, ako se ne varam. Iz današnje perspektive, to je fantastično.

DANILO: 17. Par dana posle mog 18-og rođendana bio je i onaj čuveni koncert u velikoj sali SKC koji je završio u Ciklotronu.

IVAN: Oooooo… Spasi meeeeee…

PLEJER: (smeh) Nego, da li su vam se ispunile sve „muzičke” želje u prethodnih 20 godina?

MATIJA: Nisu, daleko od toga. Mala je Srbija kao tržište.

DANILO: Ma kakvi. Dok ima želje, ima i volje za još.

PLEJER: Da li ste pre 20 godina uopšte pretpostavljali da ćete izdati šest albuma, sarađivati sa dobrim muzičarima i bendovima, kao što su Nikola Vranjković iz Block Out-a ili nemački The Ocean? Te stvari su mi prve pale na pamet.

MATIJA: Mislim da nismo, ali pre bih istakao da nas je jedan Neurosis zvao da im sviramo kao predgrupa, ali i da idemo sa njima na turneju.

IVAN: Nisi upoznao Jasmina.

PLEJER: Ne znam čoveka. (smeh)

DANILO: (smeh) Ja sam upoznao Vranjkovića negde u vreme kada je on završavao svoj akustični album „Zaovdeilizaponeti”, jer sam hteo da snimim Amaranth u studiju Akademija, gde je on radio. Zgotivili smo se jer smo obojica slušali, ne znam, My Dying Bride, s tim da sam ja njemu otkrio Opeth, u to vreme je baš objavljen „Blackwater Park”, a on meni Tool („Lateralus”) i Radiohead („Kid A”). Meni se Radiohead u vreme „OK Computer” recimo uopšte nije svideo jer sam čuo pogrešne pesme – „Paranoid Android” i „Karma Police”. Međutim, kad sam čuo „Kid A”, to je bilo to! Par godina kasnije sam mu otkrio Isis, baš kad je objavljen „Panopticon”. To se slušalo baš dosta.

PLEJER: „Kid A” je fenomenalan album, pogotovo stvar „Idioteque”. Šta ste još razmenjivali od muzike?

DANILO: Neurosis. „Times of Grace” sa Steve Albinijem kao producentom. To je bilo baš moćno. Usput sam umeo da mu se prišljamčim na mikseti kad su dolazili Cannibal Corpse 2004. ili Type O Negative 2007. Zanimalo je kako sve to izgleda iz perspektive tonca i šta je sve zaslužno da koncert dobro zvuči. Tako da se saradnja Consecration-a i Nikole Vranjkovića po meni više ogleda u našem druženju i konstantnoj komunikaciji kroz muziku. Radio nam je ton na koncertima toliko puta, a i ja sam na kraju završio u njegovom bendu.

PLEJER: Kako je došlo do saradnje i komunikacije sa sastavom The Ocean?

DANILO: To se donekle nadovezuje na moje zanimanje za zvuk. Zlatko Jošić, koji je držao SKC Livingroom, dosta nam je pomogao. Često smo svirali tamo, muvao sam se tamo i po ostalim svirkama i krenuo sam uskoro da radim i kao ton majstor. Zlaja mi je ponudio i da organizujem koncerte bendovima, jer sam iz te mlađe generacije koja njemu nije toliko bila bliska. Dao mi je, recimo, sredu koja inače nije bila popularan dan, ali su uslovi bili okej i bendovi su mogli da sviraju. Otvorila se mogućnost da se dovede i neki strani bend, pa sam tako organizovao švajcarski Knut, akustični nastup Denija iz Anatheme, Antimatter i na kraju i The Ocean.

PLEJER: Koja svirka od The Ocean je ostavila najbolji utisak?

DANILO: Taj prvi The Ocean (10. maj 2008.) mi je bio najdraži, jer je najviše bio štap-i-kanap, ali je imao neku draž. Taj pevač Britanac koji im je tada bio u bendu je bio baš gotivan, pojma nemam šta je bilo sa njim posle te turneje. Međutim, organizatorski posao donosi mnogo stresova sa sobom, a ako pritom još treba i da sviraš sa svojim bendom, to je pakao. Divim se domaćim organizatorima koncerata, najviše Rakiću, Miletu, Ninu i Delibašiću jer je to baš zajeban posao, pogotovo kod nas gde su ti garancije nikakve.

Omaž grimiznom kralju (Foto: Dule Jelen)

PLEJER: Profilna slika na zvaničnom Jutjub kanalu neodoljivo podseća na album „Red” iz 1974. progresivnih King Crimson, odnosno identična je omotu, samo što na slici nisu Wetton, Bruford i Fripp, već Aranđelović, Nikodinovski i Dagović. Kako je došlo do toga?

MATIJA: Mislim da smo sva trojica u nekom trenutku ranog odrastanja zavoleli King Crimson, a ideja se rodila tokom jedne od saradnji sa Duletom Jelenom, našim prijateljom fotografom koji je i realizovao naš omaž kultnom albumu.

DANILO: Kada smo u martu 2011. postali trio, iz zajebancije smo uzeli da razmišljamo, čekaj koje su to ostale poznate trojke. Priznaćeš da nema toliko moćnih trio bendova. Imaš The Police, Rush, Nirvanu, Therapy?, Motörhead, Cream, The Jimi Hendrix Experience, ZZ Top, Muse… I King Crimson u toj varijanti, pa kako je taj omot specifičan, odlučili smo se za mali omaž.

PLEJER: Otkud interesovanje za grimiznog kralja?

DANILO: Moje interesovanje za Flojde i Krimsone počelo je krajem 90-ih uz Tiamat, In the Woods…, Anathemu. Tiamat su obradili „Set the Controls for the Heart of the Sun” i „When You’re In”, Anathemina „Hope” se nama vodila kao Pink Floyd pesma, iako su je napisali Roy Harper i Gilmour; a In the Woods… su obradili „Let There Be More Light” i Krimsonovu „Epitaph”. Ta obrada je sjajna. Ne mogu da se setim kada sam prvi put čuo „In the Court of the Crimson King”, ali sećam se da me je „Eyes Wide Open” DVD oduvao. Opčinio me sâm ambijentalni Fripov uvod. Taj koncert je možda malo suvoparan i nema sve najbolje pesme, ali njihovo muziciranje je tu nenadmašno. Poludeli, onako matori, i tad su možda i najmetalskije zvučali.

IVAN: Živim ceo život na petom spratu („Level Five”).

PLEJER: Uh! „Level Five” je baš blesav instrumental grimiznih. Nego, koja vam je omiljena stvar na albumu „Red” i zašto?

MATIJA: Teško mi je da izdvojim jednu, ali neka bude „One More Red Nightmare”, jer tu Bill Bruford pokazuje koliko je izborom instrumenata i fraza nekoliko decenija ispred ostalih bubnjara na svetu.

DANILO: Naslovna je najjača. Ima sve što je potrebno, temu, suludu razradu, vraćanje na temu. Meni je „Red” gotivan, ali mnogo više volim „Discipline” i „The Power to Believe”.

PLEJER: Koliko je King Crimson uopšte uticao na vaše muzičko stvaralaštvo?

MATIJA: U mom slučaju veoma, posebno kada su u pitanju Bill Bruford i Pat Mastelotto, ali i ostali instrumentalisti u bendu. Fripp i Tony Levin su gromade neslućenih razmera.

DANILO: Moji omiljeni King Crimson albumi su „Discipline”, „The Power to Believe”, „Red” i „In The Court of the Crimson King”, tim redosledom. Volim i „Three of a Perfect Pair”, ali mislim da su ova četiri albuma suština Krimsona. Po meni, oni su simbol za neustrašivost. Isprobavanje nemogućeg, širenje granica, eksperimentisanje sa postavom. Iako umeju da prečesto zvuče hladno i strano, imaju taj neki prijemčiv element. Mislim da im je Adrian Belew, vokal i gitarista, dao tu neku toplinu i šarm i zbog toga mi je period sa njim najdraži.

Nikola Vranjković za miksetom sa tonske probe u Domu Omladine 4. septembra 2015. (Foto: Consecration)

PLEJER: Na albumu „Cimet” iz 2013. ste promenili zvuk. Manje teških rifova. Pevanje je dosta čistije, nema dranja. Muzika je više psihodelična. Tada je primećen i ogroman uticaj Block Out-a na vašu muziku, koji možda nije očigledan na prvo slušanje, ali postoji, a i nije bio toliko uticajan na „.avi” i „Aux” albumima. Što vas je Block Out toliko opčinio?

IVAN: Nije.

MATIJA: Block Out su svakako nama bliska ekipa, ali ne bih rekao da je sad neki ogroman uticaj izvršen sa njihove strane. Šarenilo bendova koja sva trojica volimo i slušamo je opšteprisutno u muzici, i Block Out možda tu i tamo ispliva u nekim sitnim fragmentima. Najbliže tome je Mitino gostovanje na „Somni”, a to je ipak na albumu „.avi” koji je došao pre trilogije.

DANILO: Meni to sigurno nije tako izgledalo. Mislim, ta nazovi opčinjenost. Možda je delovalo tako zbog ličnijih tekstova? Proširila nam se paleta zvukova i inspiracije, pa se desio i taj neki kolažni element u kom su pesme više počele da se razlikuju jedne od drugih. To mi deluje, ovako na prvu, kao možda neki zajednički činilac, ali nema to toliko veze sa Block Out-om, koliko sa našom željom da još istražujemo. King Crimson priča. Zaboravljaš da smo mi u toj sesiji snimili 15 pesama, dakle imali smo materijal za trostruki album, koji smo odlučili da raščlanimo na trilogiju. Samim tim, publika je prvo čula „Cimet” i taj izbor pesama, pa je možda to delovalo malo šokantnije. (smeh)

PLEJER: Prvi put kad sam čuo „Cimet”, meni je to zvučalo kao futuristički Block Out, nekako sam ih tako zamišljao u budućnosti. (smeh) Pogotovo, numere „Cimet” i  „Praskozorje”, dok sam za „Barikade” uvek razmišljao kako bi bilo moćno da posle uvodnog rifa ide: „Šta ti je!”, kao u numeri „Godina sirotinjske zabave”. Kad već pričamo o Block Out-u, koji vam je njihov omiljeni album?

MATIJA: „San koji srećan sanjaš sam”. Naziv sve govori.

DANILO: „San koji srećan sanjaš sam”. Prvog sam ga čuo, negde baš u vreme bombardovanja i „Najduži je poslednji sat” je baš imala to nešto što mi se svidelo na keca. „Raskorak”, „Protiv sebe”, „Finansijska konstrukcija” su mi isto bile jako dobre na prvu. „Zorka”, „Koma” i „1228” na drugu… Nebitno sad koliko tu ima Flojda, a koliko Gardena, nešto je tu selo baš kako treba u svoj toj atmosferi. I dalje mi se ne sviđa zvuk doboša na pola pesama, ali Vranjković i Blentavi (Dragoljub Marković) su briljirali na tom albumu.

PLEJER: Ako uporedite rok scenu nekad i sad, a i deo ste scene 20 godina, kako vam se čini? Da li je sada mnogo drugačije nego 90-ih i 00-ih, kada su postojale uticajne televizijske emisije, koncerti domaćih bendova koji su mogli da privuku više hiljada ljudi. Šta mislite o tome ili da koristim citat Momčila iz numere „Nestajanje”? (smeh)

MATIJA: Citat, moliću.

PLEJER: Dobri muzičari su retka pojava. (smeh)

IVAN: Svaka rupa nađe zakrpu.

DANILO: (smeh) Nisam bio deo te scene pre 20 godina, tako da bolji komentar može da dâ neko ko je na sceni bio i tad i sad. Postoje prednosti i mane i jednog i drugog perioda, suština je da kvalitet nađe svoj put, na kraju. Pa ko izdrži.

PLEJER: Rok muzika je ranije mnogo više uticala na stanje u društvu nego sada, mislim na Srbiju. Šta mislite, zbog čega je tako?

MATIJA: Sve je postalo proizvod za konzumente, a za svaki proizvod treba uložiti budžet i vreme za razvoj, proizvodnju, marketing i prodaju. Na našem podneblju je neretko sve štap i kanap, a globalna digitalizacija seže u sve pore čovečanstva, te se tu javlja disbalans koji dovodi do toga da je tržište preplavljeno poluproizvodima koji prosečnom konzumentu ne odgovaraju.

DANILO: Kod nas mediji još uvek imaju veliki uticaj, a kulture u medijima nema. Mislim da je tu najveći disbalans.

IVAN: Društvo se promenilo.

PLEJER: Sada malo aktuelne teme i korona virus. Šta mislite, kako će zaraza uticati na muzičku industriju i rok scenu u Srbiji, regionu i uopšte u svetu?

IVAN: Odlično, svi sede kod kuće i smišljaju muziku.

MATIJA: Bendovi mahom žive od svirki, ali vratiće se i to. Ljudi ne mogu bez žive muzike.

DANILO: Trenutno je tako kako je. Vremenom će početi i koncerti opet da se održavaju, pa će biti bolje.

PLEJER: Kako ste iskoristili ovaj period izolacije i policijskih dana? Je l’ ste možda radili na nekoj novoj muzici iako ste skoro objavili album „Plava laguna”?

MATIJA: Bili smo izolovani te nije nastajalo ništa novo, barem ne u kolektivnom kontekstu.

IVAN: Sređivao dvorište, slušao metal i gledao trešnju kako raste.

DANILO: Nisam toliko stvarao koliko sam razmišljao. O svemu i svačemu. Kad se dogodi tako neka opasnost, kreneš da motaš film unazad. Razmišljao sam i o nekom eventualnom sledećem konceptu i kuda bi muzika mogla da se kreće dalje. Slušao sam puno muzike kao i inače, pročitao prvih stotinak brojeva Dilan Doga, ponovo pogledao neke čuvene italijanske horore i nekoliko sezona italijanske serije Hobotnica iz 80-ih.

PLEJER: Već je prošlo više od pola godine od kada ste izbacili poslednji album. Kakve su reakcije publike i kritičara? Koja pesma je najviše privukla pažnju?

MATIJA: Odziv je uglavnom pozitivan. „Kabriolet” i naslovna su najpopularnije na striming servisima.

DANILO: Uglavnom su najbolje reakcije dobili naslovna, „Kabriolet” i „Rafinerija”.

PLEJER: Baš me zanima kako je teklo stvaranje numere „Rafinerija”? Meni je to omiljena stvar na poslednjem albumu, posebno deo nakon osmog minuta pesme. O čemu je ta stvar uopšte?

MATIJA: „Rafinerija” postoji već jako dugo, ali smo nakon mnogo godina uspeli da je uobličimo u nešto čime smo zadovoljni. Od nekog minimal elektro zvuka smo stigli do ovoga što je danas. „Rafinerija” je o rafineriji u Pančevu. Pančevo je veoma drag grad, i tamo žive neki nama mnogo dragi ljudi.

IVAN: Trebalo mi je par godina da naučim glavni rif, par godina da kupim pedale. Nadam se da se Iviju sviđa.

DANILO: Da, sa „Rafinerijom” se počelo još 2008. Tadašnja devojka je živela u Pančevu pa sam često odlazio tamo. Sećam se da je te godine u maju mesecu krenula da me zeza neka alergija, na polen ili nešto slično, koja je samo prestala kako sam kročio u Pančevo. (smeh) Zagađenje je bilo drugačije nego u Beogradu, baš zbog rafinerije. Mislim, ja sam ceo život proveo u tri najzagađenije ulice u Beogradu, Kneza Miloša, 29. novembra i Bulevaru, ali ovo je bio baš neki next level (smeh). Nemanja (klavijaturista) i ja smo radili na „Rafineriji” tad, ali nešto nam je falilo pa je nismo nikad završili. Posle kad je on otišao iz benda bilo nam je zanimljivije da radimo nove stvari. U sesijama za „Cimet” i trilogiju smo možda nešto opet pokušali da joj se vratimo ali nam se nije dalo, jer je bilo jasno da je pesma mamutska i da zahteva da joj se posveti više vremena. Fast forward u 2018; snimali smo probe, slušali snimke kod kuće, menjali aranžman, kratili delove. Na kraju smo dobili dobar aranžman gde sve teče kako treba, nema viškova, sve traje koliko treba da traje i stvar je bila spremna da se snimi. Kostur je bio tu kad smo ušli na snimanje, a onda je sa usnimavanjem krenulo tripovanje. Ili kreativa, kako ti je lakše. (smeh)

PLEJER: Pesma ima baš dugu istoriju.

DANILO: Meni je bilo prirodno da probam ovo i ono jedno prekog drugog, sve što sam instinktivno čuo u glavi, i sve se savršeno lepilo jedno preko drugog. To su sve bili prvi tejkovi. Sve gitare, sintisajzeri, vokoderi, dilej na rimšotu… Na vokalima smo radili malo više, onda smo pravili vokodere kao odgovore na vokale. Ti vokoderi su mi bili poslednji na tapetu. Bilo ih je u originalnoj verziji pesme, i bilo je, ili će da sednu i sad ili će da bude bulja. I ispalo je strava. (smeh) Ta pesma je snimljena i smiksana začuđujuće lako, s obzirom na to šta se sve dešava u njoj, šta sve komunicira jedno sa drugim u prostoru. Kao da se kuvala negde u mom mozgu deset godina i onda odlučila da izađe na kraju kao neko monumentalno delo.

PLEJER: Deluje kao da vam je „Rafinerijaveoma važna pesma?

DANILO: „Rafinerija” mi je vrlo važna jer zatvara ceo jedan krug – ujedno je najmonumentalnije delo koje smo napravili, a istovremeno tu ima i dosta „Aux”-a i početaka. Presek i suština. Sve što je Consecration ikad hteo.

Kolekcionar. Prvu kasetu sam kupio u osnovnoj školi na pijaci na tezgi: Metallica i to "Master of Puppets". Ljubitelj muzike bez obzira na pravac. Važno da je dobra.

Napiši komentar

Your email address will not be published.

Prethodna priča

FIT FOR AN AUTOPSY za PLEJER: Osvestiti i jednu osobu je dobar start

Sledeća priča

DARKEST HOUR za PLEJER: Svet je poludeo, ali nas muzika i dalje spaja

Najnovije iz rubrike Intervjui