Svako ko je tokom veselih devedesetih doručkovao jungle, a dvehiljaditih za glavno jelo odabrao big beat, ni u ludilu nije mogao da zaobiđe Prodigy. Jer, upravo smo meso te zveri najpre doručkovali a potom i ručali.
A kada su se pojavili, beše ta oštra, antologijska srpska podela na„rokere“ i „dizelaše“. Podela ne samo po muzičkim aspiracijama i ukusu, već podela po konceptu života, sistemu vrednosti i posedovanju ili neposedovanju zdravog razuma.
Nedugo potom, ozloglašeni dizelaši bili su sa jedne strane vlasti, najšešće obavljajući najprljavije uličarske poslove, dok smo mi sa druge strane pokušavali da u istoriju pošaljemo i njih i one koji su im dali prikriveni ali svakako i institucionalni legitimitet.
No, u jednom trenutku dolazi do paradoksa. Skupina ludaka iz Eseksa pojavljuje se kao zajednički imenilac za dva raspolućena dela srpske omladine.
Rokeri ih slušaju tajno, više se bojeći reakcije svojih istomišljenika nego neistomišljenika, jer, pobogu, jeres je tada nositi bilo šta osim „Starki“ i slušati bilo šta što ima makar i sićušan nagoveštaj elektronskog.
Sa druge strane, dizelaši Prodigy prihvataju bez blama jer toliko iznivelisan osećaj stida nikada nisu ni imali, a i lako će, je l’ te, isprebijati i upucati svakoga ko bude imao bilo kakvu primedbu na njihov muzički izbor. Nije da njima nije smetao taj jebački jak gruv i povremeno režeće gitare, ipak su, jebiga, rasli na Ivanu Gavriloviću, ali je Prodigy ipak bio dovoljno trendi da pronađe put i do tvrdih asfaltnih dizelaških srca.
Niko nije uspeo da na tako suptilan i drzak način dizelašima poturi Nirvanu (Voodoo People) koju su prezirali, a ljutim rokerima Wu-Tang Clan.
Od ove iskarikirane priče prošle su godine, očigledne manifestacije srpske raspolućenosti su nestale, pa tokom dvehiljaditih nismo imali toliko problema da svi zajedno idemo na Prodigy koncerte. „Dizelaši“ i „rokeri“ su mutirali u neke druge, znatno prikrivenije i samim tim opasnije forme različitosti, neki novi klinci su preuzeli tretiranje popkulture u svoje ruke i stvorili sebi odgovarajuće okvire, a Prodigy…
Prodigy ne prestaje da osvaja. Najpre su se, posle sedmogodišnje pauze, posle masterpiecea The Fat of The Land, vratili 2004. sa big beat manifestom Always Outnumbered, Never Outgunned, a potom i albumom Invaders Must Die iz 2009. Jungle je mrtav, big beat je živ i rita se poput divlje zveri, a to, najzad, možemo sagledati i kroz najnovije Prodigy izdanje, živi album World’s on Fire.
Od nezaobilaznih klasika Breathe, Firestarter i Smack My Bitch Up sve do taze brejking hitova Warrior’s Dance, Omen, Take Me To The Hospital, Colours, World’s on Fire uspeva da slušaoca (mo)mentalno vrati na svaki njihov živi nastup na kojem je bio, ako je bio. World’s on Fire je još jedan presek uspešne karijere, način da nam Prodigy pokažu da još imaju snage da i te kako zaoru po ušnom aparatu publike.
Mnogi se danas trude, ali dovoljno je da Prodigy „levom rukom“ urade jedan sasvim prosečan remiks pa da pod noge bace sve „nove snage“. World’s on Fire u tom smislu predstavlja pravu bombu, ilustraciju žestine u punom sjaju i ilustraciju svega onoga što je Prodigy bio i onoga što je danas.
Možda je za nekoga to previše žestoko, možda je za neke previše blago, ali Prodigy i dalje neosporno ostaju studijski magovi i unikatni koncertni divljaci. Sve ostalo je stvar ukusa. N. M.
*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!
