fbpx
Cannibal Corpse/FOTO: Alex Morgan

ALBUM PO ALBUM: Cannibal Corpse – Sinonim za brutalnost

7 minuta čitanja

Američki sastav Cannibal Corpse jedan je od onih bendova koji tokom karijere postanu sinonim za žanr kojem pripadaju. Njegova personifikacija. U neku ruku, oni su Metallica death metala

Od momenta kada je 1990. godine svetlost dana ugledao prvi album pomalo priglupog naziva “Eaten Back To Life”, grupa iz Bafala je konstantno išla uzlaznom putanjom ka tronu ultimativnih vladalaca žanra. Na tom putu susretali su se sa dijametralno suprotnim reakcijama javnosti. Dok su ih konzervativni političari poput Boba Dola smatrali opasnošću koja može da podrije srž američkog nacionalnog bića, ekipa filma “Ace Ventura” gotivila ih je toliko da su ih stavili u film. 

Tokom karijere nisu se mnogo menjali i to je ono što, u njihovom slučaju, nije mana već prednost. Jesu eksperimentisali, ali samo u okviru svog furioznog, brutalnog stila. Dakle, ne, od njih ne možete očekivati da na narednom albumu ubace u svoju muziku trap bitove ili clean vokale. Možete očekivati samo da budu baš surovi ili baš baš baš surovi. 

Ovo je vodič kroz njihovu diskografiju. 

Eaten Back to Life (1990)
★★★☆☆

Eaten Back to Life je bio šok u svakom smislu – zvučno, vizuelno i lirski. Iako je bio utemeljen u thrash metalu i dotadašnjem tradicionalnom death metal zvuku, Cannibal Corpse su uspeli da pomere lestvicu naviše.

Brutalan vokal Chrisa Barnesa, ekstremni i vrlo slikoviti tekstovi o ubistvima, sakaćenjima, smrti i poremećenim seksualnim radnjama, te cover art koji je u mnogim zemljama bio instantno zabranjen, doneli su CC-u status underground zvezda. A tek su počeli. 

Butchered At Birth (1991)
★★★★☆

Na ovom albumu izvršena je potpuna dehumanizacija CC zvuka. Ma koliko je u tom trenutku delovalo teško nadmašiti Eaten Back To Life, bend je uspeo da ode još dalje u ekstrem.

Vokali su postali još dublji i neljudskiji, rifovi još disonantniji, a lirika i prateći vizuali još više uznemirujući.

Dok je javnost oko prvog albuma bila tek donekle zaplašena, Butchered At Birth ju je naterao da se sakrije na tavan. Ali nije pomoglo. Cannibal Corpse su bili tu i nisu imali nameru da odu. 

Tomb of The Mutilated (1992)
★★★★★

Treći album je Cannibal Corpseu doneo komercijalni proboj. Ma koliko nerealno zvučalo da bend ovog profila dospe do najšire publike, ma koliko zvučali još brutalnije nego do tada, ekipi iz Bafala je to pošlo za rukom.

Najpre se pesma Hammer Smashed Face (i dan-danas njihov najveći hit) zajedno sa bendom našla u filmu Ace Ventura, potom je par pesama sa ovog albuma našlo kao soundtrack u dve video-igre (Rock band serijal i GTA IV), a naruku im je išlo i to što je album cenzurisan u Nemačkoj.

Cannibal Corpse su ponovo pomerili granice ekstremne muzike, ovog puta ka mejnstrimu. I to sve sa Chrisom Barnesom koji je delovao kao jako besan i zajeban pećinski čovek. 

The Bleeding (1994)
★★★★★

Četvrti album Cannibala bio je ujedno i labudova pesma za Chrisa Barnesa u sastavu ovog benda. I otpevao ju je vraški dobro. Okej, “otpevao” je možda malo neadekvatan termin, ali razumete. The Bleeding je pitomiji u odnosu na svoje prethodnike.

Ne baš da su CC postali Oasis, ali rifovi su više catchy i pamtljivi, a Barnes je razgovetniji. Dovoljno je čuti uvodnu Staring Through The Eyes Of The Dead, pa videti da CC igraju prilično pametno.

Ne udaljavajući se previše od izvornog zvuka, a imajući u vidu da je u ekstrem teško još više otići, ponovo koketiraju sa thrash metalom i na taj način osvežavaju svoj ezvuk. Rezultat – niz death metal klasika koji se i danas čuju na Cannibal koncertima. 

Vile (1996)
★★★★☆

Koliko god delovalo da su Cannibal Corpse bili značajno uzdrmani odlaskom Barnesa, na albumu Vile pokazali da to ne da nije na njih uticalo negativno, već su imali i dovoljno energije i kreativnosti za ogroman napredak. Na mesto vokala došao je upečatljivi George Fisher (Monstrosity), koji je svojim stilom uneo svežinu u zvuk CC-a.

Bend je izuzetno napredovao. Više tehnike, više gruva, više preciznosti i više brutalnosti, sve je to ono što Vile čini nemilosrdnom mašinerijom koja će od vašeg mozga napraviti finu kašu. Taman kao u najboljim Cannibal Corpse tekstovima. 

Gallery of Suicide (1998)
★★★★★

Remek-delo death metala, tako bismo ukratko opisali Gallery of Suicide.

Mnogi se verovatno ne bi složili sa ovom ocenom, ali ovaj sjajno upakovan miks ultra brzih i vrlo sporih, masivnih pesama, gomila apokaliptičnih melodija, tehnički rifovi koji pomeraju bubrege i Fisher koji sada, pored growla, obilato koristi i svoj neverovatan scream vokal – ne zaslužuju od nas ništa manji epitet.

Šlag na tortu je vanserijski inatrumental “From Skin To Liquid”, koji jasno govori da Cannibalima zombiji ipak nisu pojeli mozak. Šala mala, imaju ga na pretek još od prvog albuma. Samo je ovde izbriljirao kao nikada do tada. 

Bloodthirst (1999)
★★★★☆

Cannibal Corpse su se na ovom albumu ponovo vratili thrash idiomima (poslušajte samo pesmu Blowtorch Slaughter; da nije growl vokala, ovo bi bila čista trešerica). Naravno, to je vrlo vešto upakovano u njihov prepoznatljivi death metal zvuk, što je sve u svemu rezultiralo fenomenalnim izdanjem.

Između ostalog, tu je ultra-masivna Unleashing The Bloodthirsty, koja je među najboljima koje su snimili u plodnoj karijeri, zatim biser The Spine Splitter sa potpuno poremećenom solažom, ali i niz drugih pesama koje oduševljavaju specifičnim pristupom i svežinom, dakako u prilično striktnim death metal okvirima u kojima se CC kreću.

Sada se već izvesno može reći da je dolazak Fishera značajno uticao ne samo na vokalni deo, već na kompletnu muziku benda. 

Gore Obsessed (2002)
★★★★★

Još više thrasha. I beskrajno kul pesme kao što su Pit of Zombies, Compelled to Lacerate ili When Death Replaces Life. Poslušajte samo koliko su šmekerski ti rifovi.

Deluje da ovi ljudi ne umeju da stanu. Ili neće. Razvaljuju, raznose sve pred sobom. Ovo je album na koji ti se perverzno smeši brk sve vreme.

Taman misliš da si ukačio stil, a oni ti ulete klizeći startnekakvim blackish rifovima (Dormant Bodies Bursting) i sjebu ti koncepciju. Lucidnost je srednje ime ovog albuma. I definitivno je u pitanju jedno od boljih izdanja ovog benda, u vrlo vrlo žestokoj  konkurenciji. 

The Wretched Spawn (2004)
★★★☆☆

The Wretched Spawn je logičan nastavak svoja dva prethodnika, s tom razlikom što ipak nije toliko prijemčiv na prvu loptu, već je potrebno malo više vremena da uđe u uho.

No, kada se to desi, ovaj album će se tu dugo zadržati. Na ovom izdanju Cannibal Corpse su u svim elementima upravo to – Cannibal Corpse.

Naglasak je na rifovima, a izdvajaju se pesme kao što su Decency Defied, Psychotic Precision, The Wretched Spawn, Nothing Left to Mutilate, Rotted Body Landslide i They Deserve To Die, koje su toliko dobre da pored njih čak ni fileri ne smetaju previše.

Kill (2006)
★★☆☆☆

Na albumu Kill po prvi put možemo čuti ozbiljan zamor materijala.

Dok su pesme koje popunjavaju vreme na prethodnom albumu bile više izuzetak nego pravilo, na Killu imamo situaciju da su dobre pesme incidenti koje moramo da jurimo u gomili jednoličnih i bezidejnih filera.

Svakako se mogu izdvojiti odlične The Time To Kill Is Now, Make Them Suffer, Death Walking Terror, Five Nails Through The Neck i fantastični instrumental Infinite Misery, ali ono što smo dobili na albumi Kill jednostavno nije na nivou Cannibal Corpsea.

Jeste, razmazili su nas, a zver se izgleda umorila i ne grize više tako opako kao nekad.

Evisceration Plague (2009)
★★☆☆☆

Kontinuitet osrednjosti nastavljen je i na ovom albumu. Doduše, Evisceration Plague je u toj osrednjosti dosta bolji od albuma Kill, CC nam isporučuju bisere poput naslovne pesme i numere Unnatural, zatim hita Priests of Sodom, te kompleksne A Cauldron Of Hate, ali opet su prečesti momenti tokom kojih pažnja odluta na neko sasvim deseto mesto.

Evisceration Plague će se posle nekog vremena kako-tako zalepiti za mozak i možda vas kupiti preciznom svirkom i perfektnom produkcijom, ali vas gotovo izvesno neće ščepati za gušu kao što to umeju neka druga Cannibal Corpse izdanja.

Pre će vas motivisati da uzmete i preslušate upravo ta neka druga Cannibal Corpse izdanja. 

Torture (2012)
★★☆☆☆

Dvanaesto izdanje petorke iz Bafala takođe se nije proslavilo.

Kontinuitet od po tri godine između albuma izgleda nije bio dovoljan da Cannibal Corpse isporuče iole upečatljive albume. Torture je samo nastavio niz bledunjavih izdanja bez kojih bismo realno i mogli, a tek poneki bljesci kao što su Scourge of Iron, Sarcophagic Frenzy, Caged…Contorted ili The Strangulation Chair pokazuju kako bi to zaista moglo da bude. Ali nije.

Sve je tu, ovo je standardan CC recept, ali realizovan bez previše strasti. I to se vidi, odnosno čuje. Zato smo sa nestrpljenjem odmah ušli u mod čekanja sledećeg izdanja.  

A Skeletal Domain (2014)
★★★☆☆

Okej, ovo je već mnogo bolje! A Skeletal Domain je znatno siroviji i životniji od svojih prethodnika, ali ne nauštrb preciznosti, što ga čini još boljim.

Thrasherski vajb probija iz svakog rifa, ali naravno, kada Cannibal Corpse sviraju thrash metal, on je krvav, poremećen, disonantan i izbačen iz svake uobičajene logike. Solaže su, sa druge strane, melodičnije i smislenije, što posle svega predstavlja ponekad poželjan podsetnik da su ovi ljudi ipak samo to – ljudi.

Sve u svemu, ako postoji muzički ekvivalent malja posred face, A Skeletal Domain je svakako vrlo blizu da to bude.

Red Before Black (2017)
★★★

Poslednje studijsko izdanje Cannibal Corpsea po svom pristupu i psihologiji vrlo lako može biti novi početak za bend.

U pitanju je album koji je vrlo kompaktan, tečan i lako svarljiv. Produkcija je drugačija, bliža onome što možemo da čujemo kod bendova kao što su Dew-Scented i Decapitated, ali opet dovoljno provučena kroz CC filtere.

Štimovi su neretko spušteni do grobnih dubina i to fenomenalno funkcioniše recimo u kombou pesama Code of Slashers, Shedding My Human Skin i Remaimed. Treba, takođe, napomenuti da se na ovom albumu nalazi i Scavenger Consuming Death, verovatno jedna od najhitičnijih koje su Cannibal Corpse napisali. Dovoljno za fanstastičan album.

Novinar. Muzika kao prva strast i jedini porok. O muzici sam pisao za Butcherian Vibe, Popboks, BalkanRock i brojne druge medije. Ne mislim da više nema dobre muzike, naprotiv, ima je i previše.

Napiši komentar

Your email address will not be published.

Prethodna priča

Kako je Ozzy pojeo šišmiša pre nego što je to bilo kul

Sledeća priča

Cenzura muzike postoji i u 21. veku. Zašto?

Najnovije iz rubrike Članci i analize