fbpx
Bolt Thrower/FOTO: Sarah Sharps

ALBUM PO ALBUM: Bolt Thrower – Diskretni pioniri death metala

9 minuta čitanja
Početak

Od poslednjeg albuma britanskog sastava Bolt Thrower proteklo je gotovo 17 godina. I toliko je otprilike bilo potrebno da ova kultna grupa počinje da zadobija pijetet i poštovanje publike koje po svim parametrima zaslužuje. 

Naravno, neizostavno je konstatovati da je bend imao svoje dane snage i slave i da je njihovo ime zlatnim slovima upisano u istoriju death metala, grindcorea, ali i metala uopšte. No, tek poslednjih godina ovaj bend počinje da dobija jednu novu pažnju koja će možda doprineti da se Bolt Thrower iščupaju sa onih lista fantastičnih, ali potcenjenih metal bendova, na kojima se često nalaze. 

Sve je više mladih bendova metal i hardcore provenijencije koji upravo ekipu iz Koventrija navode kao jedan od glavnih uzora i koji inspiraciju crpu iz njihove bogate diskografije. I možda će čudno zvučati ta činjenica da se mnogi hardcore bendovi ugledaju na BT, ali samo na prvi pogled; to je jedna od stvari koje će kratka biografija benda koja sledi razjasniti i bolje osvetliti.   

Bolt Thrower/FOTO: Official

Polovinom osamdesetih, kada je grupa formirana, nije bilo mnogo toga na šta je četvorka u sastavu Gavin Ward (bas), Barry Thomson (gitara), Andrew Whale (bubnjevi) i Alan West (vokali) mogla da se ugleda. Uzori su bili Slayer, Discharge i Black Sabbath, pa se ta raspolućenost između punka i metala i te kako čuje na albumu prvencu In Battle There Is No Law! Naravno, bend je sjajno iskoristio priliku da, u periodu kada je metal još uvek bio tabula rasa, i punk i thrash metal gurnu u novi ekstrem i stvore nešto drugačije i nesvakidašnje.

Bolt Thrower su takođe i lirski napravili odmak od tada uobičajenih satanističkih/okutnih tema u metalu i političko-socijalnih tema u nadolazećem grindcoreu. Oni su od početka bili fascinirani nečim malo drugačijim, a to je ratna tematika, posebno serijal Warhammer, odakle je bend, najzad, uzeo i ime. Naravno, Bolt Thrower su tokom karijere koristili ratnu tematiku da ispričaju i razne veoma važne priče, kao što su fizička i mentalna oštećenja kod ljudi koji učestvuju u ratovima, tako da su povremene priče o tome kako bend glorifikuje rat veoma brzo pale u vodu.

Bilo da su inspirisane ratnim društvenim igrama koje su bile popularne u tom periodu ili realnim ratnim temama, u njihovim pesmama prosto možete osetiti rikošete oko glave, blatnjave rovove, krv na sve strane, hladan čelik koji u najrazličitijim formama donosi smrt ili spasava život, zavisi sa koje ste strane, sve u svemu, Bolt Thrower su prilično ograničenim sredstvima uspevali da veoma ubedljivo dočaraju sav horor rata. 

Za razliku od mnogih drugih bendova, koji su se tokom kasnijih godina krstili odrednicom war metal, a koji su sebe deklarisali kao “apolitične”, kod Bolt Throwera smo imali i jedan veoma bitan “stejtment”: oni su od prvog dana sebe doživljavali i deklarisali kao antifašistički bend. Dokle su išli u svojim uverenjima, svedoči i to što su se na jednom od koncerata tokom turneje sa bendom Immolation sukobili sa grupom neo-nacista, a u priču su bile upetljane i izvesne palice za bejbol. Tadašnji pevač Karl Willets posvedočio je da se na koncertu pojavila grupa skinhedsa, te da su počeli da izvode tu “glupu rutinu istezanja ruku” (naci salutiranje – prim. aut). 

“Bacio sam se na njih zajedno sa bejzbol palicom koju je na turneju nosio naš tur menadžer. Mestom je momentalno zavladao haos, ispostavilo se da je neko iz obezbeđenja bio u srodstvu sa skinsima i moglo je da se završi baš loše. Nakon toga smo se brzo spakovali uz pomoć drugara iz Immolationa i zbrisali odatle. Kada smo krenuli, Baz (Thomson, gitarista) je shvatio da smo zaboravili bejzbolku, pa je odlučio da se vrati u salu. Ispostavilo se da su se vratili i skinsi, koji su tražili osvetu. Moram da kažem da nikad nisam video čoveka koji se toliko brzo kreće samo zahvaljujući mlataranju svojih udova”, ispričao je Willets o ovom događaju. 

Iako su bili i ostali jedan od nosilaca death metala kao podpravca, punk etika je kod njih bila jako prisutna tokom cele karijere. Pomerali su granice ne samo na muzičkom, već i na planu ponašanja. Tako su tvrdoglavo odbijali da deru fanove na merchu, pa su njihove majice uvek bile jeftine i veoma dostupne na koncertima. Ironično je da danas polovne, kolekcionarske primerke majica možete naći na sajtovima poput Ebaya po potpuno sumanutim cenama. Što opet pomalo govori o kultu u koji se ova grupa pretvorila.

Takođe, vredi pomenuti i da su Bolt Thrower u startu odbacili stav da je metal isključivo mačo i muška stvar, pa su bili jedan od prvih metal bendova koji je imao ženu u postavi, fenomenalnu basistkinju Jo Bench. Možda to danas zvuči nevažno, ali izuzetno je bitno znati da su evolucija i emancipacija metala započeti već na samim njegovim počecima, a Bolt Thrower su aktivno sudelovali u tom procesu. 

Sve u svemu, ovo je jedan vaserijski bend koji će se, ako vam uđe pod kožu, tu i zadržati. A ako ste već inficirani ovim virusom, onda nema potrebe da vam bilo šta objašnjavamo, možete odmah preći na pregled diskografije koji sledi.

In Battle There Is No Law! (1988)

★★☆☆☆

Jake primese grindcorea primetne su već od prvih tonova albuma. Ono što možete očekivati od Bolt Thrower prvenca su jednostavna struktura pesama, apokaliptične solaže i prilično rudimentaran, primitivan vajb. A ako bismo tražili jednu osobinu kojom bismo opisali ovaj album, to je brzina. Da, čudno zvuči ako imamo u vidu njihovu kasniju diskografiju, ali realno pokušajte da pronađete death metal bend iz 80-ih godina prošlog veka koji je furao mid-tempo. Neće biti lako.

Produkcija na debiju nije na preterano zavidnom nivou, ali je za vreme u kojem je In Battle There Is No Law! nastajao, veoma očekivana, dok su vokali neretko u propovedničkom maniru i ne toliko brutalni kakvi će biti na potonjim izdanjima. Iako je In Battle There Is No Law!, pre svega tematski, duboko ukorenjen u punku, Bolt Thrower su njime uspeli da se pozicioniraju na death metal sceni i uhvate zalet za budućnost.

U toj budućnosti, ispostaviće se, neće biti toliko prostora za punk uticaje i socijalne teme. Bend je, na svu sreću, imao malo drugačije planove. 

Realm of chaos: Slaves to Darkness (1989)

★★★☆☆

Svega godinu dana nakon debija, Bolt Thrower su izbacili drugi album i trasirali svoj dalji put na sceni. Iz današnje perspektive ovaj album bi mogao da se okarakteriše kao straight forward death metal zvuk, no u trenutku kada je izašao, Realm of Chaos je bio hrabar iskorak u okvirima žanra.

Danas ovo izdanje predstavlja jedno od onih old school albuma koje mlade generacije tek otkrivaju i koje tek dobija zasluženo poštovanje kroz plejadu novih bendova koji upravo “Realm” navode kao jedan od glavnih izvora inspiracije. U vremenu kada je nastao, ovaj album je pokazao da metal može biti još ekstremniji, svrstavajući Bolt Thrower uz bendove kao što je Carcass, među inovatore žanra i one koji su gurali priču napred i nisu se libili eksperimenta.

Sve nas ljubitelje metala i dan-danas zanima da li je moguće otići još dalje u ekstrem, a te ‘89. godine ista stvar je zanimala i ovu mladu ekipu. Pokazalo se da je moguće i ovaj album je svedočanstvo o tome. Kao najbolje ilustracije preslušajte numere Dark Millennium, Eternal War ili World Eater. Ili jednostavno ceo album. 

War Master (1991)

★★★

Primetna promena zvuka je ono što ćete prvo primetiti na War Masteru. Više melodije, više srednjeg tempa i primetne primese dooma (iako je bend, da ne bude zabune, i dalje u death metal okvirima).

War Master predstavlja početak novog pristupa u kojem se Bolt Thrower, ispostaviće se, snalaze fenomenalno. Od uvodne Unleashed, koja se valja poput tromog mamuta ka mozgu slušaoca, preko rudimentarno sirove Profane Creation do brutalnog death ‘n’ rolla u Final Revelation ili potpuno razbijačke naslovne numere, ovaj bend ne uzima zarobljenike.

U periodu kada je grunge preuzimao mejnstrim scenu, Bolt Thrower je izbacio izdanje koje, istina, nije zauzelo čelne pozicije na top listama, ali je i te kako bilo značajno za metal devedesetih godina prošlog veka. 

The 4th Crusade (1992)

★★★★★

Ako je bend na War Masteru u svoj zvuk dodao prstohvat melodije, na The IV Crusade su grunuli dobru kašiku ovog začina u smesu. Dovoljno je poslušati samo naslovnu numeru, koja ujedno i otvara album, pa osetiti svu epičnost Bolt Thrower death metala kako samo oni umeju da je izvedu.

Na ovom albumu masa se ne množi sa ubrzanjem, već sa melodijom, a rezultat su zarazni death metal rifovi i melodije koje dugo nećete moći da izbacite iz mozga. Poslušajte samo stvar Where Next to Conquer ili Celestial Sanctuary i biće vam jasno. Znatno bolja produkcija je ono što je takođe primetno, što kvalitet podiže za bar još jednu lestvicu više (preslušati masterpiece Icon).

Sve u svemu, Bolt Thrower su na Crusadeu pogodili pravu meru melodije, žestine i njihovog prepoznatljivog gruva i to je razlog zašto je ovaj album toliko dobar. The IV Crusade grmi, ali ne metaforično, već doslovno. Od This Time Its War preko Embers do Spearhead ili zatvarajuće doomične Through The Ages, ovo izdanje jednostavno ne sadrži lošu pesmu. 

For Victory (1994)

★★★★★

Za trenutak je verovatno postojala skepsa kuda bend može nakon izdanja The 4th Crusade, ali taj trenutak nije dugo trajao. Onog momenta kada je izašao For Victory i zavrteo se u domovima slušalaca, postalo je jasno da Bolt Thrower ne samo da znaju kuda žele dalje, već znaju i kako. Ma koliko prethodnik bio dobar, ovaj album je svetlosnim godinama daleko od njega.

Zamislite brutalniji vokal, brži tempo, masivniji groove, dakle sve ono što inače očekujete od BT-a, samo još bolje. Odmah na startu imamo sjajan groovy melodični uvod u introu War. Poslušajte zatim ludu vožnju u Remembrance. Od ultrabrzog uvodnog rifa preko efektnih brejkova do ultra sporog i masivnog outroa, ova pesma vozi nemilosrdno, a to je tek početak.

Ne zna se koja je pesma bolja, da li When Glory Beckons sa svojim opakim groovom, For Victory sa epskim melodija nadahnutih orijentom (i kakav je ono rif u toj pesmi, sto mu gromova, melje poput kamenog točka?!), Graven Image sa svojim death-metal-bez-filozofiranja pristupom ili Lest We Forget sa meljućim srednjim tempom. I onda tu negde pred kraj albuma finalno zakucavanje, stvar ljupko nazvana Forever Fallen i po subjektivnom mišljenju autora apsolutno najbolji rif koji je ova ekipa napisala. Reči su tu suvišne. Samo plejer na repeat. 

Mercenary (1998)

★★★

Prvo što ćete zapaziti na ovom albumu je dosta lošija (ili možda drugačija, kako ko voli) produkcija. Čudno je da su se Bolt Thrower odlučili za znatno mutniji i muljaviji zvuk na ovom izdanju, ali namera je očigledno bila da se akcenat stavi na atmosferu.

Neki će možda reći da su taj cilj postigli, ali ako nas pitate, velika šteta jer su mnoge pesme na ovom albumu pravi biseri. Primera radi, uvodna Zeroed sadrži jedan od najupečatljivijih rifova koje su Britanci napisali, ali to jednostavno ne dolazi do punog izražaja zbog produkcije.

No, zanemarimo li ovaj momenat, Mercenary kvalitativno nastavlja put albuma For Victory, ne u toj meri naravno, ali tu je pregršt odličnih rifova i generalno veoma dobrog mid-tempo death metala (poslušajte samo Behind Enemy Lines i Sixth Chapter). Zapravo, ovo je pravi katalog brutalno dobrih rifova, u toj meri da je normalno zapitati se – je l’ legalno ovo uopšte? 

Honour – Valour – Pride (2001)

★★★☆☆

Sedmo studijsko izdanje donosi nam više melodije nego ikad i jednu očiglednu želju benda da zvuk za nijansu učini prijemčivijim. Da li su u tome uspeli diskutabilno je, ali ono što bismo sa sigurnošću mogli reći jeste da Honour – Valour – Pride predstavlja kvalitativni pad u odnosu na prethodna izdanja.

Ima na njemu sjajnih momenata, da ne bude zabune. Poslušajte recimo fenomenalne rifove u Inside The Wire ili A Hollow Truce, doomičnu Honour, malo modernije rifove Suspect Hostile ili do zla Boga masivnu i sporu 7th Offensive. Koju god od ovih pesama čujete nezavisno od BT diskografije ili na nekoj kompilaciji sa drugim bendovima, verovatno bi vas oduvala.

Problem je samo ako ih posmatramo u kontekstu ostatka diskografije, a posebno u kontekstu prethodna dva albuma. Jednom rečju, nije problem u tome što je ovaj album slab, jer nije, već u tome što su prethodnici briljantni. 

Those Once Loyal (2005)

★★★☆☆

Četiri godine je prošlo pre nego što će se ekipa iz Koventrija oglasiti albumom za koji će se ispostaviti da je njihova labudova pesma. I ta labudova pesma nije među njihovim najjačim stvarima u karijeri, ali svakako možemo reći da je jedan više nego pristojan oproštaj i odlazak u legendu.

Those Once Loyal kreće u jednom malo rokerskijem smeru, ostajući opet u death metal okvirima, ali pretežni vajb jeste jedan malo drugačiji Bolt Thrower, koji nas logično navodi na pitanje kako bi ovaj bend zvučao na narednim albumima da se nisu razišli.  U album nas uvodi numera At First Light fantastičnim ložačkim rokerskim rifom, nadovezuje se Entreched sa furioznim death metalom koji je ispresecan groove sekvencama, onako jedna baš opaka vožnja, a tu je i The Killchain, koja je totalno catchy i efektna i koja, ako ništa drugo, zaslužuje makar veći komercijalni uspeh.

Bolt Thrower su na Those Once Loyal bacili mamac koji nažalost nikada nismo uspeli da zagrizemo, a verovatno ni nećemo, s obzirom da nema nagoveštaja o eventualnom ponovnom okupljanju benda. Ako se to nekim čudom ipak desi, spremni smo, a ako ne, postojeća diskografija je uvek tu. Kao poslednje utočište.

Novinar. Muzika kao prva strast i jedini porok. O muzici sam pisao za Butcherian Vibe, Popboks, BalkanRock i brojne druge medije. Ne mislim da više nema dobre muzike, naprotiv, ima je i previše.

Napiši komentar

Your email address will not be published.

Prethodna priča

METALLICA i STRANGER THINGS: Da li metal treba čuvati od njegovih čuvara?

Sledeća priča

ANARHIJA britanske čaršije: Londonska PUNK tura

Najnovije iz rubrike Članci i analize