Supergrupe predstavljaju nezgodnu avanturu. Džombe egoa su svuda na njihovom putu, a kreativnost članova često nije kompatibilna.
Iako na papiru uglavnom sve deluje „Wow, ovo želim da čujem!“ (mnogim supergrupama upravo to i jeste prava svrha, da vas zvučnim imenima navuku da kupite album ili odete na koncert), u stvarnosti često dobijemo proizvod po principu „Mnogo babica, kilavo dete“, generičko izdanje koje ćemo preslušati nekoliko puta i zaboraviti ga za vjek i vjekov, jer ipak je danas toliko dobre muzike svuda okolo, pa zašto bismo pobogu gubili vreme na prosek, ma od koga dolazio?
Naravno, ima izuzetaka. Down, Iron Reagan, A Perfect Circle, Mutoid Man…samo su neke od supergrupa koje ne upadaju u opisani kliše. Neke potpuno menjaju kompletan žanr (Down), a neke u okviru svojih podpravaca donose nešto novo i sveže, nešto što u datom momentu pomera scenu napred, a muzičarima koji u njima učestvuju otvara nove perspektive u stvaranju i kreativnosti.
Za projekat Sinsaenum se, nažalost, teško može reći da donosi nešto istinski novo što bi ih izdvojilo od konkurencije ili etabliralo kao nosioce bilo kojeg dela scene.
Grupa je inače formirana 2016. godine. Stvorili su je Joey Jordison (bubnjar Slipknota), gitarista Frederic Leclercq (Dragonforce), gitarista Stephane Buriez iz francuskog benda Loudblast, dok su im se na pozicijama vokala pridružili Attila Csihar (zaista legendarni pevač još legendarnijeg black metal benda Mayhem) i Sean Zatorsky iz američkog benda Daath. Postavu je zaokružio Heimoth, basista benda Seth.
Prvi album pod nazivom Echoes of The Tortured realizovan je iste 2016. godine, a ovih dana Sinsaenum su izbacili i drugo izdanje naslovljeno sa Repulsion For Humanity.
Kako opisati ovaj album?
Pa, ako zamislite da su Mayhem i Sinsaenum slatkiši, za Mayhem se može reći da je preukusna domaća torta, autentična u teksturi, lepa na oko i sve što ide uz to. Sinsaeum je, sa druge strane, na oko takođe lepa torta, čak i previše lepa, ali samo to. Kada je probate, shvatite da je u pitanju jedan industrijski proizvod, ne preterano ukusan, a još manje autentičan, te je vrlo izvesno da mu se nećete ponovo vratiti.
Na albumu Repulsion For Humanity imate recimo uvodnu naslovnu numeru i pesmu Sacred Martyr koje su okrenute death metalu. Imate zatim I Stand Alone i Final Resolve, koje su očigledno pisane za singlove i to za američku publiku koja voli Lamb of God, dakle groove i catchy rifovi. A ovo je, da ne zaboravimo, (bar deklarativno) black/death metal album. Imate i Manifestation of Ignorance, koja je okrenuta doom metalu. Imate i Sworn To Hell, My Swan Song, Nuit Noire koje su vrlo vidljivo inspirisane norveškim black metalom.
I ima tu dobrih pesama, da budemo skroz fer (My Swan Song, na primer), ali osnovni problem sa ovim albumom je što je generički. Sa velikim G. Sve je ovde skockano onako by the book. I to previše by the book. Produkcija je kristalno čista, svaki perfektno odsviran rif ili solaža su izvedeni baš onako kako se očekuje, bez ikakvih nepredviđenih izleta, ali sve to zajedno čuto je već mnogo puta do sada i to bolje.
Sve ono što Sinsaenum žele da budu u svom zvuku, već su uradili bendovi poput Behemotha, Satyricona ili Bloodbatha.
Ukoliko volite pomenute bendove, svakako dajte šansu i ovom sastavu. Možda vam se dopadne. Ako se to i ne desi, ponukaće vas da ponovo zavrtite diskografije pomenutih bendova. Što se mene tiče, bolje mi dajte pet loših albuma umesto jednog ovakvog generičkog, koji je ni tamo-ni ovamo. Biće mi lakše.
OCENA: 0.0 out of 5.0 stars
