Švedski Soilwork je, posle gotovo 30 godina rada, najzad posetio Srbiju.
Zašto su se kultni Šveđani, koji su učestvovali u stvaranju fenomena melodic death metala, tek sada predstavili publici u Srbiji, teško je odgovoriti. Da li je to krivica samog benda, promotera ili publike, nije preterano ni bitno. Iako u neku ruku jesmo koncertna crna rupa ovog dela Evrope, najveći deo relevantnih metal bendova je u nekom trenutku pohodio ove krajeve. Sa Soilworkom nismo imali sreće. Jednostavno, splet okolnosti je hteo da se sretnemo tek ove 2023. godine i to u okviru co-headlining turneje sa kanadskim bendom Kataklysm.
Bubnjar Bastian Thusgaard sa takvom lakoćom šiba sve, pa i najteže deonice, da je to milina gledati, novi gitarista Simon Johansson (nasledio nedavno preminulog Davida Anderssona) sjajno se uklopio sa Sylvainom Coudretom i Rasmusom Ehrnbornom, klavijaturista Sven Karlsson celu priču boji i podvlači perfektno, a pevač Bjorn “Speed” Strid? Šta reći o ovom čoveku? Pevanje bez greške u svakom segmentu, bilo da se radi o growl ili clean vokalima. On uživo izvlači apsolutno sve što čujete i na albumu, nema “đidanja” i trikova i prosto je neverovatno koliko je čovek, za razliku od mnogih drugih pevača u metalu, iz godine u godinu sve bolji i bolji. Frontmen u pravom smislu te reči, odmeren u komunikaciji i sugestivan kada treba pokrenuti publiku. Zapitao se i on u jednom trenutku zašto im je trebalo toliko dugo da dođu u Srbiju.
Set su nastavili sa The Living Infinite I i II, opet favoritima sa novog albuma Electric Again i Is It in Your Darkness, tek povremeno presecajući set starijim numerama poput Bastard Chain (htedosmo da izginemo) i Nerve (isto htedosmo da izginemo). Našle su se tu, između ostalih, Death Diviner i The Nurturing Glance, generalno je set-lista bila sastavljena od pesama iz novijeg dela karijere i to pokazuje jednu bitnu stvar kod ovog benda. Njihova kreativna veličina i snaga su tolike da mogu sebi da dozvole da iz set-liste potpuno isključe numere čak i sa albuma koji važe za najbolje i najznačajnije (Natural Born Chaos i Figure Number Five).
Lično karijeru Soilworka delim na pre i posle albuma Sworn to A Great Divide. Album koji je verovatno najgori u karijeri benda (i zapravo jedini loš) bio je prekretnica ne samo zato što je opstanak benda u tom periodu bio pod znakom pitanja, već i zato što je nakon njega usledila drastična promena u zvuku. Pre njega imali smo prilike da slušamo Soilwork najpre u old school MDM-u, zatim u nešto modernijoj, alternativnijoj varijanti tog zvuka koji je kulminirao fenomenalnim albumom Stabbing The Drama.
Usledio je katastrofalni Sworn to A Great Divide, koji bismo svi najradije da zaboravimo. Nakon njega, usledila je pauza od tri godine tokom koje se bend konsolidovao i objavio iznenađujuće dobar The Panic Broadcast, koji je označio početak jedne praktično nove karijere i značajno progresivnijeg i raznolikijeg zvuka. Soilwork su od tada objavili pet albuma (od toga jedan dupli) od koji se bukvalno ne zna koji je bolji i stvorili sebi luksuz da mogu gotovo potpuno da ignorišu stare radove prilikom sastavljanja set-lista.
Uprkos tome, ta lista je neverovatno moćna i konzistetna, nema praznog hoda i nema onog osećaja “okej, ova pesma mi je onako, malo ću da predahnem sada”. Subjektivno gledano, za mene je tih Soilworkovih sat i petnaest, dvadeset minuta u Domu omladine predstavljalo konstantnu čistu katarzu sve vreme, koja je predvno zaokružena sada već neupitnim hitom za istoriju Stalfagel. Horsko pevanje i neko predivno raspoloženje obeležilo je taj kraj nastupa. Lično sam imao osećaj da sam proveo fantastično veče sa dobrim prijateljem i da se sada rastajemo, ali ne sa nekom setom i žaljenjem, već sa zadovoljstvom i ushićenjem što se uopšte videli. I ne, nismo rekli “zbogom” na kraju.
Nakon Šveđana, kandaska mašina Kataklysm na scenu je izašla nešto pre 22 sata. O njihovoj obilnoj diskografiji bi se štošta moglo reći, dosta toga i ne baš pozitivnog, ali što se tiče nastupa, dve stvari se moraju konstatovati: momci uživo razvaljuju i u Srbiji i dalje imaju ozbiljno posvećenu publiku. Njima nije prvi put da gostuju u našoj zemlji i iz stava i komunikacije sa publikom vidi se da osećaju da su na “domaćem terenu”.
U nešto više od sat vremena razneli su Dom omladine svojom eksplozivnom kombinacijom death metala i groove metala (rekao bih i hardcorea), circle pitovi i šutke su se dešavali svako malo, a unisono mahanje glavama u groovy ritmovima je bilo standard. Push The Venom, Narcissist, The Killshot, Crippled & Broken…koju god pesmu da uzmete sa set-liste, Kataklysm su na visini zadatka i uživo melju sve pred sobom.
Lično bih dodao i da su mi mnoge pesme zvučale drastično bolje nego na studijskim snimcima, što opet govori o energiji ove ekipe. Jeste da su tokom karijere naštancovali gomilu albuma (čak 14), na kojima je dosta toga repetitivno, maniristički i u kojima su malo počeli da kradu sami sebe, ali sabijemo li tu karijeru u nešto više od sat vremena živog nastupa, dobijemo jedan solidan razbijački koncert koji je ovo veče zaokružio na fenomenalan način.
Protutnjao je tako i ovaj kombo kroz Beograd. Za Kataklysm ne sumnjamo da će navratiti opet, ali nadajmo se samo da nećemo čekati da prođe novih 20 godina da Soilwork dođu u Srbiju. Ako ni zbog čega drugog, makar zbog te pune “Amerikane” ljudi koji su se fantastično proveli i od kojih neki još uvek ne mogu da se saberu čemu su prisustvovali. Da, u sebe gledam.
