The Prodigy volimo zbog mnogo čega dobrog. I to ne samo kao ljubitelji muzike, već i kao građani ove nesrećne zemlje.
Kao ljubitelji muzike, volimo ih zbog gomile sjajnih pesama koje i dan-danas žive, a kao građani ove nesrećne zemlje volimo ih po tome što su se usred najgoreg haosa, medijske i sveke druge blokade tadašnje Jugoslavije drznuli da dođu i održe sada već legendarni koncert u Hali “Pionir”.
The Prodigy je osnovao Liam Howlett 1990. godine, a rame uz rame sa njim su sve vreme bili Maxim Reality i Keith Flint. Od tih underground početaka do danas su izrasli u mega-popularnu globalnu dance atrakciju. Nažalost, Keith Flint je juče preminuo, a budućnost benda je za sada neizvesna.
Njihova diskografija nije savršena, ali ipak svaki od tih sedam albuma i te kako ima šta da ponudi za otkrivanje.
Experience (1992)
Debi-abum The Prodigyja bio je vrlo brz, nervozan i poletan, a iz današnje perspektive možda pomalo i naivan. Međutim, u tom trenutku Experience je bio bomba koja je eksplodirala i raznela mozgove svih koji su ga čuli.
The Prodigy su u roku od odmah osvojili plesnu scenu, a hitovi poput Out of Space i Yourl Love dominirali su podijumima tih godina.
Od postave po kojoj su The Prodigy bili kasnije poznati, na stvaranju Experiencea tada su učestvovali samo Liam Howlett i Maxim Reality, dok je Keith Flint zajedno sa Leeroyem Thornhillom bio zadužen za igranje na stejdžu i loženje mase. Ako je to uopšte bilo potrebno.
Music For The Jilted Generation (1994)
Po mišljenju mnogih, ubedljivo najbolji album legendi iz Eseksa. Nakon melodičnog i razigranog Experienca, koji je inspiraciju delimično crpeo i iz duba i reggaea, ovo je već bilo ozbiljno.
Bend se okreće breakbeatu, drum n bassu, big beatu, pa i uticajima metala i rocka. Ova vožnja od gotovo 80 minuta te ‘95. definitivno je inaugurisala The Prodigy kao kraljeve elektronskog crossover zvuka, a način na koji su oni semplovali elemente iz tuđih pesama stvarajući potpuno nove numere i novi kvalitet – genijalan je.
Na kraju krajeva, umesto svega ovoga što smo napisali o ovom izdanju, možda smo jednostavno mogli da napišemo samo Poison, Their Law, Voodoo People, No Good. Bilo bi sasvim dovoljno.
The Fat Of The Land (1997)
Dozvoliću sebi otvorenu subjektivnost ovde – ovo je nešto najbolje što su The Prodigy ikad snimili. Uz poštovanje “Jilted” timu, The Fat of The Land je najkompletniji, uticajima najbogatiji i najzreliji The Prodigy album.
Osim toga, upravo na ovom albumu je Keith Flint propevao u četiri pesme (Serial Thrilla, Breathe, Firestarter i Fuel My Fire), od koje su bar dve vanvremenski hitovi, a već je to samo po sebi dovoljno da The Fat of The Land bude na pijedestalu.
Neke pesme sa ovog albuma su odmah bile prepoznate kao hitovi (Firestarter, Breathe), neke su pomerale granice i izazivale kontroverze (Smack My Bitch Up), neke su otkrivene i došle u fokus naknadno (Mindfields, zahvaljujući filmu Matrix), dok su neke ostale i po strani da uživamo u njima onda kada želimo ljuti elektrificirani punk (Fuel My Fire) ili nešto za kontempliranje (neverovatne Climbatize i Narayan). I opet je tu preteklo sjajnih pesama koje nismo pomenuli. Prosto preliva.
Always Outnumbered, Never Outgunned (2004)
Recimo to ovako: AONO je prvi The Prodigy album koji nije naišao na unisono prihvatanje od strane publike i kritike. I svi su bili pomalo u pravu.
Always Outnumbered, Never Outgunned zaista nije bio na nivou svojih prethodnika, pogotovo zato što je od prethodnog albuma bilo prošlo čak sedam godina, ali to je nažalost sudbina svakog benda koji sebi izgradi toliko dominantnu poziciju da ostane da se takmiči sam sa sobom.
A, priznaćete, nije lako takmičiti se sa monumentima kao što su Experience, Music For The Jilted Generation, The Fat Of The Land. Bend je potpuno otišao u big beat zvuk i AONO sadrži nekoliko fantastičnih hitova kao što su Spitfire, Girls ili Hotride, ali to u slučaju The Prodigyja jednostavno nije bilo dovoljno.
Ima se tu šta otkrivati i slušati, ako ništa drugo, dance muzika u njihovom pakovanju nikada nije zvučala tako sirovo, ali ipak se sa nestrpljenjem, pa i strepnjom, već tada čekao novi album.
Invaders Must Die (2009)
Čak pet godina kuvao se ovaj album u glavama i studiju The Prodigyja. I dobro se skuvao. Ukusno. Sočno. Razvalili su nam čeljusti pesmama Invaders Must Die, Omen, Take Me To The Hospital, Warrior’s Dance, Thunder…momci su vrlo pametno rekreirali rave zvuk i prilagodili ga novom milenijumu.
Ono što im nije baš najsrećnije uspelo na AONO, na Invadersu jeste. U potpunosti su uspeli da upakuju svoj brutalno energični zvuk u pop formu i to odlično funkcioniše i u kućnim i koncertnim uslovima. U koncertnim naročito jer ipak govorimo o The Prodigyju. Sve u svemu, vratili su se u top formu.
The Day Is My Enemy (2015)
Oko ovog albuma lomila su se koplja kada je izašao, ali ako na njemu imamo već sada antologijski naslovni refren i razbijačke hitove poput Nasty, Ibiza, Get Your Fight On ili Wild Frontier, onda bi The Day Is My Enemy svakako morao da ide na policu sa albumima koji će se još dugo vrteti u plejeru.
Ima tu filera, nije da nema, ali ovo je na kraju dana kvalitetno The Prodigy ludilo, album koji puca od onog njihovog prepoznatljivog šmeka. I Hvala Sleaford Modsima koji su ga u “Ibizi” pojačali do kosmičkih dimenzija.
No Tourists (2018)
Poslednji studijski album The Prodigyja izašao je 2018. godine i nije nas baš oduševio. Celu recenziju možete pročitati ovde, a za ovu priliku izdvojićemo samo jedan deo.
“No Tourists je, u suštini, pristojan album, ali nekako previše urađen u skladu sa uzusima koje je The Prodigy sam sebi zadao. Nema eksperimenta, nema hrabrosti, nema ludila, nema rizika, ovo je u kladionici tiket na kvotu 1.15.
Možeš No Tourists slušati ponovo, a i ne moraš. Ako slučajno naleti u plejeru, kul, ako ne naleti, opet kul. A mislim da je sasvim u redu ipak očekivati malo više od benda koji je decenijama redefinisao elektronsku muziku i pojam crossovera.”
