Black Rebel Motorcycle Club – Beat The Devil’s Tatoo (2010)

BRMC_Beat_the_devil_s_tattooBlack Rebel Motorcycle Club ne posustaju. Od self titled prvenca izdatog 1999. godine sve do danas, do aktuelnog Beat The Devil’s Tatoo albuma, BRMC nas zasipaju bluzirano-psihodeličnim adrenalinskim garažnim rockom. I to rade odlično.

Na Beat The Devil’s Tatoo, iako donekle obuzdana i ušminkana, ipak se očitava sva snaga i prljavština punokrvnog rock ’n’ rolla, koji je ovih dana u opštoj poplavi raznolikih indie pop-rock bendova prilično skrajnut, da ne kažemo ugušen.

Sa BRMC, međutim, nema zezanja. Počev od imena benda inspirisanog imenom motorističke bande Marlon Branda iz filma The Wild One, preko muzike koja udara po svim dostupnim čulima slušaoca, sve do perfektno izvedenog imidža i scenskog nastupa-Black Rebel Motorcycle Club danas predstavljaju oazu pravog, nadrkanog, testosteronima nabijenog rocka i paradigmu koju nije lako dostići. BRMC su nešto što su domaći Partibrejkersi uvek hteli da budu, ali nikada nisu uspeli, jer su imali frontmena sklonog nepoštovanju publike, propovedanju pravoslavlja i drugim dečijim, nikada preležanim bolestima. U svetskim okvirima, BRMC bi se mogli svrstati u kategoriju sa The Strokes, iako su znatno mračniji i opasniji od njih.

Kroz trinaest numera, Black Rebel Motorcycle Club nas vode kroz ludu vožnju, ponekad sporu, ponekad brzu, taman iznivelisanu tako da bude potpuno prijatna i da po završetku poželimo još. Mama Taught Me Better, Conscience Killer, War Machine, River Styx, neke su od numera sa novog albuma na koje treba obratiti pažnju, ali je zaista Sizifov posao izdvojiti bilo koju pesmu kao bolju od ostalih. Beat The Devil’s Tatoo može da funkcioniše kao celina, ali pesme sasvim dobro funkcionišu i same za sebe.

Ovakva se muzika sluša u zadimljenim rock klubovima okićenim Harley Davidson obeležjima i natpisima Route 66. Ovakva muzika se sluša u poderanim leviskama, starkama, kožnoj jakni i frizurom sa seksi elvisovskim zulufima. Ovakva muzika se sluša i kod kuće, kada se spremate za divlji izlazak koji nagoveštava polni odstrel neke seksi cice, a pritom vam je potrebna dobra oktanska doza adrenalina radi dizanja samopouzdanja.

Nije ovaj album ništa epohalno, da se razumemo, ali ipak pruža mnogo toga što je na današnjoj anemičnoj rock sceni gotovo endemsko-to su prvenstveno vidljiv stav i ukusna aroma nečega što je rock bio nekada, onda kada je zaista imao značaj i društveno relevantnu ulogu. Iako BRMC izdaju albume za mejdžor etikete i uživaju naklonost najvećih mainstream medija, to ne menja činjenicu da ovaj bend zavređuje i pažnju muzičkih sladokusaca, onih okrenutih undergroundu.

U tom smislu, oni se nalaze „ni na nebu ni na zemlji“, odnosno u vrlo povoljnoj poziciji, poziciji u kojoj su prihvaćeni od svih. Ipak, čini se da to sastavu iz San Franciska i nije toliko važno. Deluje kao da bi oni furali svoju priču i u sopstvenom podrumu, samo za svoju dušu, kada bi bili prinuđeni na to. A na kraju krajeva, šta je rock ako nije baš to? N. M.

OCENA: 

*Recenzija je ranije objavljena na sajtu M@N!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *